Прочитај ми чланак

УСПОН ПРАВОСЛАВЉА: Зашто је хришћанство победило паганизам старих народа

0

pokrstavanje slovena .pУ чему је дакле, лежала снага хришћанског јеванђеља, која му је помогла, да се ослободи уских граница духовно осиромашеног народа избраног и да постане јеванђељем целе римске империје.

Од озбиљних историка, којима је ово питање било питање разумевања једне целе – хришћанске – епохе историје људске, Гибон, чувени енглески историк осамнаестог столећа је први и готово једини, који је указао на унутрашње узроке, који су распрострањење Хришћанства омогућили. Он набраја пет оваквих унутрашњих узрока, познатих под именом „пет Гибонових пропозиција“, и то:

1. нетолерантну ревност Хришћана, наслеђену од Јевреја (intolerant zeal),

2. учење о будућем животу,

3. чудотворну моћ приписивану Цркви,

4. врлине првих Хришћана,

5. јединство и дисциплину Цркве (Gibbon:History of the Decline and Fall of the Romain Empire).

Заиста, ниједна од ових пропозиција не може се порећи а да се не дође у сукоб с историјским фактима; сваки од набројаних узрока помагао је у извесној мери узрасту Хришћанства, но сви они укупно узети нису од тако пресудног значаја били као један од Гибона непоменути узрок.

1. Да су хришћани од почетка били нетолерантни, то је факт, но то је опште – познати факт код свих религија у њиховој младости и снази, од којих Хришћанство у овом погледу не чини никакав изузетак. Гладне теорије наших дана о „верској толеранцији“ траже хране свуда па и у примитивном Хришћанству. С највећом неправдом траже је они на овом последњем извору. Јер ако нетолеранција значи нетрпљење два различна мишљења, која претендују оба на искључиву истинитост; ако је нетолеранција убеђење једнога човека, да је само његова вера или његова филозофија истинита међу другим неистинитим, заблудним верама и философијама, онда су и оци цркве били нетолерантни; нетолерантни и апостоли и мисионари хришћански, нетолерантан и сам Христос.

Да је Христос проповедао и могућност других вера поред његове, могућност јеврејског фарисеизма, римског идолопоклонства, вавилонске митологије итд. нити би он био осуђен на крст, нити би пак – васкрсао. Његово јеванђеље живело би краћи век него Гамалилово. Да су апостоли толерисали друге вере, с њима би хришћанство и завршило своју историју.

Да су оци Цркве толерисали све вере и јереси својих дана, они се данас не би имали ради чега звати оци. Да су Кирило и Методије толерисали Перуна и Стрибога поред Христа, још би се по словенским горама и степама пушили стари многобожачки жртвеници. Рим – некадашњи – толерисао је све вере своје империје, па се спустио у гроб неопојан од своје вере, јер толеришући туђе вере, он је своју изгубио. Почетак толесирања других вера, почетак је губљења своје вере.

Први хришћани нису морали нетолеранцију наследити ни од Јевреја ни специјално од ма које друге нације. Нетолеранција верска опште је људско добро – јер без ње би се и најмрачније и најсветлије представе о верским предметима нивелисале – и опште људско зло – јер без ње би историја светска била мање бестијална. Ова нетолеранција, мислимо ми, у смислу општег људског добра, у смислу борбе светлости против мрака, каква је она и била код првих хришћана, помогла је доста распрострањењу хришћанске вере у свету, но једва више него што је она помогла распрострањењу Будизма или Питагореизма. Но и ако би се могло најзад замислити, сходно Гибону, да су Хришћани – Јевреји наследили особиту нетолерантну ревност од својих предака, неда се замислити, да су Хришћани – Пагани, Грци и Римљани, могли наследити ту црту од несвојих предака, од вечито омрзнутих Јевреја.

2. Учење о будућем животу није дошло у свет са Хришћанством. Све западно-азијске вере и безмало сви дохришћанско – философски системи учили су, да се биће човеково смрћу не прекраћује, но да траје и после гроба у оваквом или онаквом виду.

Вера у бесмрће има особиту сугестивну моћ за људе. Људска душа, опкољена злом сваке врсте, пуна је сумње, пуна резигнације, но у дубини својој, испод сумње и резигнације, она скрива једну тамну, тиху одају, у којој станује нада на један бољи живот. Ова се одаја не да лако ни сасвим помрачити ни сасвим осветлити. Силну светлост може она да упије и опет да остане неосветљена, и у другом случају обратно: кроз силно – густу таму може она опет да се светлуца. Но ма колико она дубоко лежала и ма колико се тешко дала афицирати од светлости или таме, ова скривена одаја је од пресудног значаја за срећу људског живота. Помрачили се она потпуно или осветли ли се потпуно, човек је тада спасен, искупљен.

Да ово не би изгледало као једна обична игра речи, ми призивамо у помоћ искуство и историју. Најтежа је ситуација за човеков душевни живот, кад ова одаја наде није ни сасвим помрачена ни сасвим осветљена, кад је само полутамна, полусветла. Тад се човек, слично ветровима сметеној реци, која удара о своје обале, колеба између наде и безнадежности. „Да ли да се надам, да ли да се не надам?“ Средина између овога двога је ништа, а ово је ништа као једна безваздушна сфера, у коју људи не могу да ступе и да остану људи. Ми или се надамо или се не надамо. Надамо ли се, тад је она цамера обсцура осветљена и живот тада за нас има вредности, биће је боље од небића, сви су болови транзиторни, и ми корачамо, брзо као време, спокојству у светлости и свести. Не надамо ли се, она фатална одаја прекрива се црним сомотом и тад је живот за нас без вредности, таштина и призрак, небиће је боље од бића, премда (као и горе) сви су болови транзиторни и ми корачамо, брзо као време, спокојству, једном вечном спокојству, но – у тами и без – свести. Надамо ли се дакле, или не надамо ли се сасвим, у оба случаја ми осећамо – и ако у противположном смислу – једну врсту мира, спокојства, среће.

„Да ли да се надам, да ли да се не надам“? то питање мучније је од овога обојега.

Зороастризам и Мухамеданизам вере су наде, Будизам – вера безнадеждности. Треба све несреће и болове живота презрети и поверити се Ормузду или Алаху; они ће сва претрпљена зла многоструким добром наградити, ако не у овоме, онда у другоме животу, који је вечан, светао и свесан. Тако уче прве две вере. Будисти напротив, уче, да се срећа достиже једино увиђајем апсолутне ништавности и варке живота, презрењем свега бића, апатијом према болу радости и најзад, вечним, нирванским сном.

Кад Гибон тврди, да се Хришћанство раширило у свету учењем о будућем животу, он тиме не каже више, него да хришћанска вера припада верама наде а не верама не – наде, безнадежности. Но тим није много расветљено специјално у погледу Хришћанства. Јер и искуство и историја казују, да и нада и не – нада могу да ухвате дубока корена у душама људским, и да је према томе Хришћанство могло и на обратном путу, тј. на путу не – наде завладати стотинама милиона као и Будизам. Па онда, и Фарисејизам је био вера наде, и он је имао своје учење о будућем животу (Дела ап. 23, 7 – 8); зашто дакле, да Фарисејизам није постао вера света него Хришћанство? И не сам Фарисејизам; све западно-азијске вере пре Христа имале су и своје учење о будућем животу; зашто дакле, да баш Хришћанство, овај посленик, који је тако позно послан у виноград, не само да се изједначи у награди са осталима, који су пре њега изашли на посао, него још да буде много више награђен богатством и моћи од осталих? Но посмотримо, Гибон има још три одговора на ово питање!

3. Чудотворна моћ приписивана Цркви! Но није ли чудотворна моћ приписивана сваком верском друштву? Не обилују ли чудима не само све вере наде него и безнадежни Будизам? И Симон Маг је „творио чудеса“ као и Симон Петар, и факири и орфејски апостоли лечили су болесне и дизали мртве као и тиваидски пустињаци. Па онда, традиције фарисејске пружале су богатију ризницу чуда, и библијских, и небиблијских, него ли прво Хришћанство – зашто дакле, зашто Хришћанство а не Фарисејство?

Хришћанство се и разликује од многобројних сујеверних вера тиме, што је његова историја сиромашнија чудима, или чистија од чуда, од свих других верских историја. Верске секте наших дана, које не броје ни стотине, камо ли хиљаде, година за собом, хвале се већим списком чуда него што га Хришћанство има од свога почетка до данас. Спиритизам амерички забележи за једну годину више чуда но што може Хришћанство за стотину година. Хришћанска су чуда малобројна, па ипак она чине Хришћанство већим чудом у свету од многобројних вера са многобројним чудима. Хришћанство је имало уствари једно чудо, то је Христос. Чудотворна моћ пак, какву прост човек приписује цркви и какву он приписује исто тако и детелини са четири листа, могла је имати само локалног и мимогредног дејства. Хришћанство нису распростирали у свету магичари и факири, који су били посвећени у волшебне тајне и акробатске мајсторије, но људи здравих нерава, простих обичаја и поштене душе. Јасно је дакле, да Хришћанство није довео до тријумфа над многим другим верама већи квантитет његових чуда. Квантитет његових чуда није ни издалека од пресудног значаја. Црква у Француској обилује данас многобројнијим чудима но пре двеста година, док Лурда није било, па ипак поред те порасле чудотворне моћи цркве репутација њена и њен утицај смањују се осетно с дана на дан.

4. Врлине првих Хришћана имале су изванредно дејство на нехришћански свет. Довољно је прочитати неколико првих глава „Дела Апостолских“, па се о томе уверити. Но, више је него сумњиво, да су врлине ових првих Хришћана могле бити главним фактором у покорењу Цезарева света Голготском мученику. У старој Грчкој врлине су неговане и приватном и државном иницијативом много више него што се оне данас у Француској негују, па ипак то није могло грчку веру учинити тако универзалном каква је данас хришћанска; грчки је Олимп опустео, богови олимпијски сишли су са свога гордог трона у Лувр и Британски Музеј, где сад свако дете може ухватити Зевса за браду и без страха погледати Венери у очи. Тако исто и врлине старих Јевреја биле су на гласу, на Истоку, па који су од народа те врлине Аврамова потомства приволеле Јехови и његовом култу? За хришћанске мисионаре, о којима се све само похвално може рећи, не може се рећи, да су они имали више врлине од старих израиљских патријараха и пророка. Па је Сион данас пуст, а дело хришћанских мислиоца још стоји.

Јединство и дисциплина цркве много би у истини помогли мисији хришћанској, да су били такви, какве их Гибон замишља. Он их идеализује; у ствари ни то јединство ни та дисциплина нису били увек идеални. Несугласица и бескорисних препирки било је и међу самим апостолима, чак и за време живота Христова (Мк. 9, 33-34; Мт. 20, 24), још више после смрти његове (Томино неверовање осталим), несугласица, које су често доводиле до великог огорчења једних против других (Гал. 2). Нејединство и недисциплина у појединим хришћанским општинама, као у Галатији и Коринту претиле су поновним тријумфом Паганизма и биле су извор највећих брига апостола Павла и повод његовим ватреним, писменим и усменим опоменама, упућеним овим општинама. И да не говоримо о познијим раздорима, у време Сабора и кроз цео такозвани „златни век“, који би се пре могао назвати „жучни век“ Хришћанства.

Јединство и дисциплина цркве ретко су кад могли задовољити савременике, јер су ретко кад потпуно одговарали јеванђелском идеалу слоге и љубави. Читали Павла или Тертулијана, или Златоуста или Амвросија, или Бернарда Клервоског или Лутера, или Јована Рајића или митрополита Михаила, ми ћемо се код свакога од њих згрозити на њихово поколење као на најгоре у целој историји; тако сваки од њих представља нејединство и недисциплину духова свога покољења као уникум беде и као предзнак несјајне будућности. Јединство и дисциплина хришћанске цркве никад нису били онолико на делу колико на речи. Сукцесивно са јединством и дисциплином владали су у цркви хришћанској од почетка и нејединство и недисциплина. Отуда на оваквом несталном и несигурном темељу, као што су јединство и дисциплина цркве – свеједно, и пре и после велике поделе – хришћанско царство у свету није се могло утврдити.

Гибон би још могао рећи, да ни један од ових набројаних узрока он није замишљао без других. Сви укупно – могао би он рећи – да су они дејствовали од почетка до миланског едикта, и од миланског едикта до варварске анархије у римско-византиској империји, и од тада још на даље. Но тешко је рећи и за један, и краћи, период времена, чак и за онај од Христове смрти до апостолског сабора у Јерусалиму, да је у њему црква Христова имала све поменуте одлике. Кудикамо је то теже рећи за једну епоху од неколико столећа. Но баш с претпоставком и да су све ове одлике у цркви од почетка коегзистирале, шта су оне могле више учинити, него ли што су учиниле у другим верским покретима са истим одликама? У првом веку хришћанске епохе у римској царевини било је више од стотину вера. Све су живеле под истим условима. Од куда да најмлађа међу њима и најнезаштићенија узме превагу над свима?

Ми постављамо сад питање: какав је узрок лежао у суштини хришћанске вере, који је могао бити јачи и од сваког напосе и од свију узрока, које Гибон наводи? и одговарамо: рехабилитација тела (кроз Васкрс живота – примедба редакције).

 Свети Владика Николај Жички – Рехабилитација тела

(Башта Балкана)