Прочитај ми чланак
Док шестогодишња Анђелина Вукосављевић, једини ђак у куршумлијском селу Мерћезу са учитељицом Бојаном Величковић (31) учи прва слова и бројеве, њен отац Момир (38) седи на тераси омање школске зграде и чека девојчицу да заврши са часовима. Јер, до десетак километара удаљеног планинског села Бабице, у коме живе, девојчицу отац одвози на мото-култиватору, као што је и довози до школе.
– Лакше ми је да је сачекам да се заврши настава него да одлазим кући и враћам се поново по њу, а и овде, док је чекам, некако сам безбрижнији – прича овај самохрани отац кога је супруга напустила пре годину дана.
И док не жели да се присећа одласка супруге, каже да настоји да девојчици надомести и мајчину љубав и зато, каже, покушава да јој удовољи у готово свим жељама.
– Срећом да је Анђелина скромно дете, јер је навикла на живот у сеоским условима, па не извољева много – уз осмех прича Момир и каже да се у кући договарају о свему, пре свега шта ће јој спремити за јело, док му девојчица, иако мала, помаже у кућним пословима.
НАДАЈУ СЕ ТЕРЕНСКОМ ВОЗИЛУ
– Пошто часови у школи по договору са учитељицом и матичном школом, почињу у десет сати, Анђелина и ја од куће крећемо око девет сати, одмах после доручка. Пошто је пут јако лош и неприступачан, а прелазимо на једном месту и реку на којој нема моста, вожња путем дугачким једанаест километара често потраје – прича отац Момир који се нада да ће се испунити обећања и да ће добити теренско возило, па да ће девојчицу уместо на мотокултиватору до школе возити аутом.
Уме да обрише прашину, опере шоље и чаше, намести кревет…
– Научила сам ја пуно тога да урадим и ништа ми није тешко – прича умиљата девојчица којој, како признаје, највише недостају другарице не само у школи већ и код куће, јер је и у свом селу једино дете. – Када се вратимо из школе и ручамо, ја се мало играм са куцама у дворишту, а потом седнем и учим. Увече гледам неке серије на телевизији и легнем, а тата ми увек исприча неку занимљиву, али истиниту причу из његовог детињства.
Ова девојчица која одраста уз оца и старије мештане, ипак, признаје да једва чека да оде у школу, где је већ у десет сати очекује млада учитељица. Осим осмехом, Анђелину дочека и с чашом сока или неким слаткишом, а тек онда почну са учењем. У скромној учионици у којој се налазе само две клупе и две столице, табла, постери, али и пећ на дрва. Анђелина и њена учитељица се понашају као да је разред пун ученика.
– Једина разлика је у томе што Анђелини могу да посветим сву пажњу и сигурно да ће лакше и брже савладати градиво јер имамо далеко више времена за понављање лекција и вежбање слова и задатака – прича учитељица Бојана, која је прошле школске године из Крагујевца дошла у ово брдско-планинско село и сеоску школу.
Ипак, на питање, хоће ли бити блага према једној ученици и хоће ли јој прогледати „кроз прсте“ ако не савлада успешно градиво, учитељица озбиљно одговара:
– То не смемо да радимо!
Своје дете Момир до школе вози мотокултиватором
Ипак, као што се љубав према учитељици огледа у сваком Анђелинином погледу, тако се и осећа и Бојанина нежност према девојчици која одраста у забити и без повољности које пружа савремени живот. Вероватно због тога и на питање шта јој недостаје и шта би волела да има девојчица слеже раменима, и понавља да јој највише недостаје друштво, односно другарице.
ПОМОЋ
Чињеница је да нам много тога недостаје у кући, пре свега купатило – признаје отац Момир, који се бави пчеларством и сточарством, а једино примање које има јесте материјална помоћ Центра за социјални рад. Брине да му и то једино примање не ускрате због имања које припада и његовом брату и сестри а води се на њега.
(Вечерње новости)
