Прочитај ми чланак

РУСОФОБИЈА У СЛУЖБИ америчког балканског дизајна

0

580568111

(Владимир Трапара)

За фудбалску утакмицу између Србије и Албаније у Београду унапред се знало да ће бити меч високог ризика. Но, тешко да је неко могао и да наслути оно што се на крају догодило. Док Албанци славе своју „победу“ (иако је резултат у тренутку прекида био 0:0), а министар спољних послова Дачић тврди да га занима како ће поводом инцидента реаговати ЕУ и УЕФА, ја се питам како ће реаговати Србија.

То исто занима и онога ко стоји иза инцидента, јер је он и смишљен да би се Србија испровоцирала да уради нешто против свог интереса, а све се то дешава уочи две значајне посете страних државника Београду – руског председника Путина и албанског премијера Раме. Поједини аналитичари код нас већ су се огласили са мишљењем да је инцидент непосредно повезан са Путиновом посетом и да су га режирали они који су против ње, па желе да дестабилизују Србију уочи исте. Слажем се да иза инцидента стоје они којима смета што Путин долази у Београд, али не и са смером резоновања. Сматрам да се не ради о томе да неко покушава да потпири српско-албански сукоб да би удаљио Путина и Русију од Србије и Балкана, већ управо супротно – да покушава да удаљи Русију од Србије и Балкана да би за себе обезбедио одговарајуће решење (или нерешавање) српско-албанског сукоба и других отворених питања у региону. Бићу отворен – тај неко су Сједињене Државе, чији је примарни циљ у региону довршавање остваривања свог балканског дизајна.

О овом дизајну сам већ писао у ранијим текстовима. Политику САД на Балкану, као и у свим осталим регионима света, у постхладноратовском периоду одређује настојање да се оствари хегемонија, у смислу да се не допусти постојање ниједне регионалне (а камоли велике) силе која би деловала независно од Вашингтона. Још пре распада Југославије, САД су идентификовале Србију и српски народ као специфичног актера кога је традиционално тешко контролисати. Зато нису смеле да дозволе да Србија након распада Југославије наследи њен статус независне регионалне силе, утицајне и у ширим међународним односима. У том циљу су се на пристрасан начин умешале у „ратове за југословенско наслеђе“, помажући све противнике Срба, не би ли у довољној мери ослабиле српску државу. Пошто су је Срби изненадили својим жилавим отпором, вашингтонска елита је проценила да јој се не исплати да се с њима војно обрачуна до краја. Уместо тога, одлучила се да с њима склопи пар привремених компромиса, које ће касније постепено подривати невојним средствима. Два главна компромиса о којима је реч су Дејтонски споразум и Резолуција 1244, захваљујући којима Србија има колико-толико подношљив регионални положај. Тренутни напори Сједињених Држава на постјугословенском простору усмерени су ка томе да се оба у потпуности пониште, а то конкретно значи – да се укине Република Српска и да се обезбеди опште међународно признање једнострано проглашене независности Косова у његовим садашњим границама, као и чланство истог у УН и другим међународним институцијама. Већ сам говорио о неким средствима којима се Вашингтон служи да би од Београда добио добровољни пристанак на овакав дизајн, попут упадљивог ослобађања политичких и војних лидера Србије у Хашком трибуналу од одговорности за рат у БиХ (да би се Београд намамио да се дистанцира од Бања Луке), или лобирања да Србија уђе у НАТО (да би кроз услове које треба да испуни за чланство пристала на амерички балкански дизајн). Сада бих нешто више рекао о трећем средству – распиривању русофобије у Србији.

Наша земља је у последње време суочена са притисцима споља (од стране западних држава) и изнутра (од стране прозападне пете колоне) да осуди Русију поводом украјинске кризе, уведе јој санкције, откаже са њом постојећу економску и војну сарадњу, па и да не угости Путина на прослави ослобођења Београда у Другом светском рату. Тврди се да би Србија, у случају да се не дистанцира од Русије, угрозила свој „европски пут“, јер би избегла да усклади своју спољну политику са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ. Да с овим аргументом нешто није у реду види се из тога што је спољна политика ЕУ све само не заједничка, што различите чланице Уније имају врло различите аранжмане са Русијом, те што никоме није сметало кад је нпр. Путин прошле године присуствовао обележавању искрцавања у Нормандији, као што никоме не смета ни што сада након Београда путује у Италију. Мора да постоји добар разлог зашто Запад и његови домаћи експоненти баш на Србију врше толико јак притисак да се удаљи од Русије. И управо ту подбацује већина домаћих русофила, јер нуде врло погрешно објашњење. Они се пецају на деветнаестовековну тезу да Велика Британија (данас то приписују САД) у Србији види „малу Русију“, па стога делује против ње. По овој логици, Запад радећи против Србије заправо ради против Русије – посреди је борба Москве и Вашингтона (и других западних центара) за сферу утицаја на Балкану, где Србија игра битну улогу. Лично бих волео да су заговорници ове тезе у праву и да је Србија заиста јако битна и једнима и другима, јер би онда могла да искористи такав положај за неке своје интересе. Нажалост, мислим да нису у праву и да је Србија заправо крајње небитна држава у глобалном обрачуну Запада и Русије. Прво, зато што није довољно јака да би то на чијој ће се страни наћи представљало разлику. Друго, зато што се налази дубоко унутар западне сфере утицаја, докле Русија нема ни снаге, ни воље да допре. Запад не би видео велику корист у својој борби против Русије уколико би му се Србија придружила, као што ни Русија не би видела велику штету. Можда најбољи пример на коме теза о Србији као „малој Русији“ пада у воду јесте заједничко увођење санкција СРЈ од стране Русије и западних земаља 1992. Ако је мотив Запада да уведе санкције Србији био тај што је види као „малу Русију“, зашто би му онда „велика Русија“ асистирала у томе? Русофили који се воде овом тезом заправо само помажу прозападним петоколонашима, јер им дају аргумент више да у Србији постоји некакав „Путинов оркестар“ који настоји да нас претвори у „руску губернију“. Но, притисак на Србију да се удаљи од Русије постоји, па га треба нечим објаснити. Објашњење лежи у америчком балканском дизајну.

У једном од претходних текстова сам парафразирао Слободана Милошевића, рекавши да Запад „не напада Србију због Русије, него због Србије“. То и сада понављам – мотиви западног обрачуна са Србијом почињу и завршавају се на Балкану, а русофобија је само једно од средстава за остваривање америчког балканског дизајна. На који начин? Постпетооктобарска Србија је нажалост исувише слаба, неодлучна и прожета петоколонашима да би од америчког балканског дизајна сама бранила оно мало што јој је остало иза ратова деведесетих. Кључни актер који помаже Србији да одбрани макар неке од главних елемената Дејтонског споразума и Резолуције 1244 јесте Русија, са својим правом вета у савету безбедности УН. Она то не чини зато што тежи некаквој сфери утицаја на Балкану, већ зато што – као и било где другде у свету – из принципијелних разлога одбија да пружи легитимитет америчким једностраним одлукама. Ако би, међутим, Србија стала на страну Запада и окренула се против Русије, ова би логично изгубила интерес да јој пружа подршку. Сергеј Лавров је својевремено упозорио на то рекавши да „Руси не могу да буду већи Срби од Срба“. Оног тренутка кад би Србија увела санкције Русији, кренула путем чланства у НАТО, или учинила било какав непријатељски гест према Москви – руски вето више не би стајао на путу пријема независног Косова у УН и укидања Републике Српске. Зато Запад и домаћи прозападни петоколонаши покушавају да окрену Србију против Русије – да би добили Косово и Српску, а не зато што им је Србија тобоже много битна у даљем сукобу са Русијом.

Ово ме је и подстакло да се запитам како ће Србија реаговати након инцидента на Партизановом стадиону. Мислим да је за почетак пресудно да ли постоји воља код наше политичке елите да се у име националног интереса супротстави довршењу америчког балканског дизајна, стане иза компромиса постигнутих деведесетих и покуша да дође до за Србију што повољнијих решења преосталих отворених балканских питања. Ако воља постоји, лако ће бити определити се за конкретне спољнополитичке поступке. Када је реч о Путиновој посети, ствари су врло једноставне – Београд треба да у свет пошаље јасну поруку да се у сукобу Русије и Запада неће сврстати против Русије упркос притисцима, јер је то против интереса Србије, а и против међународне истине и правде – Русија једноставно није ништа скривила због чега би заслужила санкције. Путину треба упутити велику захвалност на досадашњој подршци поводом решавања отворених питања на Балкану и затражити да се та подршка настави. Што се тиче посете Едија Раме, грешка би била отказати је, јер би онда испало да смо насели на провокацију и да смо против дијалога и „добросуседских односа“. Ако до посете дође, треба се правити као да није било утакмице и одмах прећи на ствар – ставити на преговарачки сто кључна питања која оптерећују односе две земље и народа и решавати их. Уколико Рама неће да сарађује у томе и више му се свиђа да се шлепује уз амерички балкански дизајн, треба на албанској страни наћи неког ко хоће. Битно је да ми хоћемо.

(Одмотавање суштине)