Прочитај ми чланак
(Бранко Жујовић)
Суд у Јапану донео је својевремено пресуду да је тамошњи спортски новинар преминуо од исцрпљености радом 1986. године. Масајоши Шимизу, новинар листа Спортс Нипон, умро је од срчаног удара у месту Сапору. Имао је 38 година и извештавао је са хиподрома.
Уредник га је стално слао на далека путовања, тражећи свакодневно ексклузивне вести. Масајоши Шимизу морао је да устаје у пет сати ујутро и пише чланке од по две хиљаде речи. Срце му није издржало.
Суд је, након подуже парнице, коначно утврдио да је његов посао био физички и ментално захтеван. Жена Масајоши Шимизуа добила је могућност да од послодаваца тражи финансијску одштету.
Протеклих недеља сведоци смо били кампање која се води за враћање Утиска недеље на Телевизију Б92. Ни једном новинару није драго када пословодство телевизијске куће предност приликом преуређења програмске шеме уступи комерцијално-естрадним садржајима уместо озбиљној политичкој, додуше, радијски конципираној емисији.
Оно што не разумем јесте мотив плитке солидарности која се претворила у кич цвиљења над судбином Програмске групе Мрежа и Ољом Бећковић, све под плаштом одбране медијских слобода.
Не постоји веће лицемерје од консензуса о приватном власништву над медијима, које у пракси итекако фаворизује стране (западне) компаније и притом за светињу подразумева процењени привредни интерес власника, као амбијента за протест против склањања Утиска недеље са онога што се још увек назива Б92. Ако и постоји, то је протест у друштву оних који жале за медијским хатишерифима Бебе Поповића, или су у бољем случају доносили лоше медијске законе, или су у најбољем случају ћутали.
КАД БИ СЕ УТИСАК ВРАТИО
Чему је служило то цупкање на Булевару Зорана Ђинђића? Зар пословодство новинарком Бећковић – таквом каква је, а која је телевизији ипак доносила више него солидну гледаност – није обрисало патос јавности? Хоће ли то медијске слободе у Србији бити достигнуте и одбрањене ако „власници“ и власници Утисак недеље у постојећим околностима врате у програм? Да ли би Утисак недеље после тога био иста она емисија? Не би.
Случај Оље Бећковић немогуће је разумети у поменутом плићаку пуког декларативног солидарисања, које, уосталом, није ни спорно. Случај поготово није могуће разумети личним сентиментом према њој.
Зашто? Зато што се сама Оља Бећковић колико до јуче јавно заклињала у овдашње медијске слободе. Није их доводила у питање све док јој емисија није нечијим црним декретом склоњена.
Испоставило се, наиме, да медијске неслободе итекако могу да буду „европске“ само ако су у функцији циљева тренутних миљеника бирократа из Брисела. Чему онда изненађење Оље Бећковић и људи око ње?
Донације су пресушиле, остало је медијско тржиште, а оно је црква у којој се моли псовачином на Фарми пре него луцидним утисцима (слагао се ја са већином њих или не). Када се томе придодају и они други, пригушени разлози, ето лица Европе на које смо потрошили деценију и по гледајући Утисак недеље.
Оља Бећковић је свих ових година прећуткивала разлику између декларативних и стварних европских „вредности“. Притом је Утисак недеље био важан елемент онога што бисмо назвали софистицираном евроатлантском пропагандом или макар промоцијом.
Проблем, дакле, није (само) у уклањању емисије из програма приватне телевизије. Проблем је сам систем. Он је мутирао, за многе ненадано, из онога што називамо европском политиком Србије. Систем је притом пресвучен у демократију за свакодневну употребу, дезинфикован однегованом страначком амнезијом и стога, иако нимало етичан, у моралном смислу остаје нерањив, управо недодирљив.
Када бисмо поштено погледали у властито новинарско огледало, видели бисмо, на пример, судбину Ристе Кубуре пре него Оље Бећковић. Његов аутентични телевизијски опус у српском новинарству има већи значај од Утиска недеље. То јесте ствар мог убеђења, али чињенице које ћу навести протресле су нека од мојих убеђења из темеља.
Када је Кубура 2003. године најурен са РТС (у јавном власништву!) нико у кругу двојке није ни писнуо јер се то косило са владајућом револуционарном доктрином правде. Ћутали су као сеоске младе, заједно са Утиском недеље, над пониженим Ристом Кубуром. Да нагласим, Кубури нико није понудио магарца уместо коња. Не, бацили су га у егзистенцијалну јаму.
ГОЛГОТА РИСТЕ КУБУРЕ
Након судског спора, који је Кубура повео против РТС, пресудом су га вратили на посао, али је распоређен међу анкетаре који табанају од врата до врата. Сви смо рајетински ћутали и када је бивши логораш из Другог светског рата, сазнајући само за део Кубурине голготе, рекао да су му патње веће од логорашких.
Да би преживео изгон са РТС, Кубура је у међувремену морао да зајми од зеленаша, што са Ољом Бећковић данас, уз дужно поштовање, вероватно није случај.
Тек када се Кубура тешко разболео, очигледно због стресова изазваних поменутим траумама, само један новинар се јавио, и то добровољно, да му помогне. Његово име је Нино Брајовић. Брајовић је то учинио часно, прикупљајући новац за Кубурино лечење где год је могао, стварајући притом илузију да то организовано раде новинари.
Када је Кубура формално враћен на посао, на поменуто место анкетара за табанање, није било петиције, протеста, утиска, било чега. Била је само пучина тишине мртвог новинарског мора. Нико се у ишчекивању обећане европске Дембелије, пуне свакојаких радости и чуда изобиља, није окупио да заталаса макар мало, да му изрази подршку. Нарочито не барони и баронесе српске псеудодемократије. Да, мислим на све те политичке и медијске кројаче царевог новог одела са платних спискова организација кратких и неразумљивих, а допадљиво дизајнираних скраћеница у називу.
Ако неко данас пита да ли бих изразио елементарну новинарску солидарност са Ољом Бећковић – бих. Учинио бих то иако неслобода медија у Србији није почела тек укидањем њене емисије. Учинио бих то иако сматрам да су медији сувише драгоцен национални ресурс стварности да би били препуштени интересима страних корпорација и њихових власника. Учинио бих то и са дубоком кристалном свешћу о дојучерашњим ставовима Оље Бећковић о медијским слободама и помињаном мутанту Петог октобра. Учинио бих то дубоко свестан положаја младих новинарских почетника, који раде у ропским условима страних медијских компанија, чије пословање и спорадичне хуманитарне акције друштванце са Булевара Зорана Ђинђића често хвали. Плус армија новинара – робова по унутрашњости Србије.
Ни један српски суд дуго још неће донети пресуду као јапански у случају новинара Масајоши Шимизуа иако смрт Ристе Кубуре уопште није усамљен пример код нас.
Баш зато пут до слободе медија не води кроз кич једнократне формалне солидарности у нелогици релације Утисак недеље јуче и данас. Бриселска бирократија приговоре на српске медијске слободе улаже такође само формално како би их сутра користила ако пронађе поћуднијег партнера у Београду. Док Београд претприступно апортира, ЕУ у суштини неће бити брига за медијске слободе у Србији.
Нама треба катарза новинарског еснафа. Катарза, која ће обухватити и случајеве као што је био случај Ристе Кубуре и поменутог медијског робља.
Нажалост, грантова за тако нешто више нема, нити их је, када боље размислите, икада било. Да јесте, вероватно не бих помињао зао усуд Русте Кубуре у овом тексту, већ би се њиме за живота и како приличи бавила нека значајнија, а мање лицемерна имена.
