Прочитај ми чланак

МИТ О РУСКОМ ПОНИЖЕЊУ: Размишљање једног обичног америчког неоконзервативца

0

putin-mornarica

Осврћући се на протекла четврт века, није лако именовати западну политику која би се могла описати као прави успех. Утицај западне развојне помоћи је дискутабилан. Интервенције Запада на Блиском истоку су катастрофалне.

Али једна западна политика се издваја као феноменалан успех, посебно у односу на скромна очекивања са којима је почела: интеграција Централне Европе и балтичких држава у Европску унију и НАТО. Захваљујући овом двостраном пројекту, више од 90 милиона људи је више од две деценије уживало у релативној сигурности и релативном просперитету у региону чија је историјска нестабилност помогла да се покрену два светска рата.

Ове две „експанзије“, које су биле паралелне али не и идентичне (неке земље су чланице једне организације, али не и друге), биле су трансформације, јер нису били директни скокови, што реч „експанзија“ подразумева, већ спори преговори. Пре уласка у НАТО, свака земља је морала да успостави цивилну контролу над својом војском. Пре уласка у Европску унију, свака земља је усвојила законе о трговини, правосудном систему и људским правима. Као резултат, постале су демократије. То је била „промоција демократије“, успешна као никада пре ни после.

Али, времена се мењају, а чудотворна трансформација историјски нестабилног региона је постала досадна стварност. Уместо слављења овог достигнућа на 25-годишњицу пада Берлинског зида, сада је модерно мислити да је то ширење, посебно НАТО-а, било грешка. Овај пројекат се погрешно „памти“ као резултат америчког „тријумфализма“ који је некако понизио Русију довођењем западних институција у њено нестабилно суседство. Ова теза се обично заснива на ревизионистичкој историји коју промовише тренутни руски режим – и погрешна је.

Да се зна: никакав уговор који забрањује ширење НАТО-а никада није потписан са Русијом. Нема прекршених обећања. Нити је подстицај за проширење НАТО-а дошао од „триумфалистичког“ Вашингтона. Напротив, први напори Пољске у том правцу 1992. године су одбијени. Добро се сећам љутите реакције тадашњег америчког амбасадора у Варшави. Али Пољска и друге земље су остале упорне, управо зато што су већ уочиле знаке предстојећег руског реваншизма.

Када је на крају дошло до споре и опрезне експанзије, чињени су стални напори да се Русија релаксира. Нису отваране базе НАТО-а у новим државама чланицама, а до 2013. тамо није било ни војних вежби. Споразум Русије и НАТО-а из 1997. обећао је да неће бити померања нуклеарних инсталација. Савет НАТО-Русија је успостављен 2002. У одговору на руске примедбе, Украјини и Грузији су 2008. године, у ствари, одбијени планови за чланство у НАТО-у.

У међувремену, не само да је Русија није „понижена“ током овог периода, већ јој је де факто дат статус „велике силе“, заједно са местом СССР-а у Савету безбедности УН и совјетским амбасадама. Русија је такође добила совјетско нуклеарно оружје, од којег јој је нешто пренето из Украјине 1994. године, у замену за руско признавање граница Украјине. Председници Клинтон и Буш су третирали руске партнере као лидере „велике силе“ и позвали их да се придруже Групи Осам – иако Русија, ни велика економија ни демократија, за то није била квалификована.

Током овог периода, Русија, за разлику од централне Европе, није гледала да се трансформише „дуж европских линија“ (along European lines). Уместо тога, бивши официри КГБ-а са јасно израженом оданошћу совјетском систему су преузели државу у савезу са организованим криминалом, тражећи да се спречи стварање демократских институција у земљи и да се исте подривају у иностранству. За протеклих десет година, ова клептократска клика је такође настојала да поново створи империју, користећи сва средства – од сајбер напада на Естонију до војне инвазије Грузије и сада Украјине, отворено кршећи споразум из 1994. – чега се Централна Европа и плашила.

Када се осврнемо на то шта се заправо догодило у протекле две деценије, сада нам, уместо да прихватимо верзију руског режима, наше грешке изгледају другачије. Русија 1991. није више била велика сила, било по броју становника, било у економском смислу. Па зашто не бисмо признали реалност, реформисали Уједињене нације и у Савету безбедности дали место Индији, Јапану или неком другом? Русија се није трансформисала дуж европских линија. Зашто се стално претварамо да јесте ? На крају, наша употреба речи „демократија“ да опишемо руски политички систем дискредитовала је реч у самој Русији.

Криза у Украјини, и изгледи даље кризе у самом НАТО-у, нису резултат нашег тријумфализма, већ нашег неуспеха, пропуста да реагујемо на руску агресивну реторику и њена улагања у војску. Зашто нисмо померили НАТО базе на исток пре једне деценије ? Наш пропуст да то учинимо сада је довео до застрашујућег пада поверења у Централној Европи. Државе, некада горљиве да допринесу савезу, сада се плаше. Низ руских провокација паралише регион Балтика: зујање руских авиона по шведском ваздушном простора, киднаповање једног естонског официра безбедности.

Наша грешка није била у томе што нисмо понизили Русију, већ што смо потценили руски реваншистички, ревизионистички и ометајући потенцијал. Ако је једино право достигнуће Запада за последњих четврт века сада у опасности, то је зато што нисмо успели да обезбедимо да НАТО и даље у Европи ради оно што је одувек требао да ради: да одвраћа. Одвраћање није агресивна политика; то је дефанзивна политика. Али, да би било успешно, одвраћање мора да буде реално. Одвраћање захтева улагања, консолидацију и подршку целог Запада, а посебно САД. Радо кривим амерички тријумфализам за многе ствари, али у Европи, у Европи бих волела да га је било више.

(cirilizovano.blogspot.com)