Прочитај ми чланак
Звезда „Ловца на јелене“, у Србији снима филм о пионирима југословенске кошарке.
И да после улоге Стивена у Оскаром награђеном „Ловцу на јелене“ ништа више није одиграо, амерички глумац Џон Севиџ (65) остао би забележен у светској историји филма. Памтимо га и као Клода Буковског из Форманове „Косе“.Били су то златни дани његове каријере која, ево, још траје, „ојачана“ пословима продуцента и композитора.
До средине деведесетих славу је стављао и у службу борбе против апартхејда, са Манделом. Учио је младе у Јужној Африци да, за мале паре, праве документарце. Данас је, каже, веза са Црним континентном једноставнија, захваљујући интернету. А и јача је – глумчев унук је Афроамериканац, а друга супруга јужноафричка ТВ звезда.
Ових дана Севиџ борави у Србији, где снима филм и серију „Бићемо прваци света“ Дарка Бајића, о пионирима југословенске кошарке и првој златној медаљи освојеној у Љубљани, 1970. Игра Вилијама Џонса, једног од оснивача ФИБА, човека који је у нама видео велики потенцијал и радо нам се враћао. У паузама снимања глумац одлази у престоничке ресторане, обишао је Калемегдан, музеје… На питање шта је пресудило да прихвати улогу ову улогу, Џон Севиџ за „Новости“ каже:
– Никада нисам био у Србији, а из продукцијске куће „Интермедија нетворк“ су ме позвали и објаснили да је реч о причи која има душу и смештена је у прошлост. Чим сам стигао, схватио сам да имам посла са скромним, али људима богатим изнутра. Ово искуство никако није требало пропустити. Постали смо затворени, уплашени, осећамо бес. Потребна нам је уметност да би нас приближила, а ова прича о младим људима који следе своје инстинкте да би створили бољи свет, има ту моћ.
Волим овај филм јер говори о младима који захваљујући вери и сновима успевају немогуће – да освоје светско злато. Желео сам и да, пре него што постанем престар, видим што више од ове сјајне планете. Мој унук је новинар и много путује, иде у Јордан, Јужну Африку… И ја као глумац имам ту прилику, па понекад мислим да сам добио више него што заслужујем. Морам да будем пажљив са тим, јер можда дође време за наплату (смех).
* Знате ли неког српског кошаркаша?
– Не памтим имена. Знам само да има много људи из бивше Југославије, веома талентованих за кошарку. Годинама сам о њима слушао и чини ми се да су играчи из овог дела света дисциплинованији. А можда је то само илузија. Сви маштају о томе да зараде велики новац какав имају врхунски спортисти, али на путу ка томе забораве на сам спорт. Спортски окршаји ме све више подсећају на гладијаторске борбе из римског Колосеума. Зато волим да гледам како деца играју. Ја сам низак, али када сам био мали, играо сам кошарку са момцима много вишим од себе. И баш сам се забављао.
Како његово презиме значи – дивљак, питали смо глумца да ли је понекад „севиџ“ или слови за човека меког срца:
– Као дете био сам веома стидљив, није ми било пријатно када сам био окружен људима.
А сада сам усхићен, понекад уплашен, пустим и понеку сузу, али онда себи кажем да треба да се приберем, да је све то од превише кофеина или последица мотоциклистичких незгода које сам имао (смех).
Презиме сам променио јер је у нашој заједници било много људи који су се презивали као ја – Јангс.
Да се разумемо, волим своје презиме, јер има везе са младошћу (јанг – млад), али одабрао сам Севиџ да бих одвојио породични од професионалног живота.
Реч „севиџ“ раније се користила за људе који нису хришћани и учинило ми се да је интересантна, некако филозофска.
Недавно сам, међутим, срео човека који је познавао моје родитеље и рекао ми је да моја породица није била срећна што сам променио презиме.
* Џонс је у нашим кошаркашима препознао људе који надилазе овај простор. Видите ли ви нешто у нама што нисте ни слутили пре доласка?
– Када је реч о глумцима, уочио сам да су истовремено и атлете. Дисциплиновани су као балетски играчи. Изнова и изнова играју кошарку. Не знам како им то успева. И о народу сам много научио. Имате сјајну енергију, скромни сте и интелигентни. Сви делујете здраво јер сте витки. Баш уживам у Србији!
Код вас је и ваздух бољи, и заиста се молим за вас да наставите тако, јер имате много потенцијала. Волео бих да што више деце одавде посети Америку, али и да мој део света више инвестира у ваш. Уврнуто је шта нам ради политика.
* Како данас видите филм „Ловац на јелене“?
– Тај филм не бих назвао антиратни, већ ратни. И данас је актуелан, јер су ликови, односно њихова искуства, верно приказани. Управо сам завршио филм о жени која се враћа са службе из Авганистана. Ситуација је сада сто пута гора него што је била у Вијетнаму. Млади одлазе у рат због пара, а заправо не зарађују много.
Имамо професионалне војнике. Неки од њих враћају се на ратиште двапут, пет пута, десет пута! И све више жена је ангажовано. Где срљамо?
Сви су постали љути – на владу, финансијску ситуацију, криминалце који оптужују људе који немају посао да су лењи. Жао ми је свих и дивим се колико сте сви у овој земљи стрпљиви.
* Верујете ли да филм у данашњем систему вредности има моћ да буде репер за моралност?
– Техничка достигнућа и дигитализација остављају трага и на великом и на малом екрану. Све делује нестварно. Чини ми се да више нећемо морати да устајемо да бисмо додиривали или мирисали ствари. Већ замишљам људе који по цео дан седе у фотељи, и само се претварају да су живи. Превише је машина. Ускоро ће нас потпуно заменити. Волео бих да као Индијанци, будем на отвореном, пењем се на планине, кампујем. Моћ је у укусу, мирису, звуцима…
Нажалост, свет иде у другом правцу. На телевизији гледамо болести, смрти, бомбардовања, а све је тако „упаковано“ да тера људе да троше више новца него што имају. Рецимо, иду вести, гледамо сцене насиља, онда изненада крену рекламе које поручују: „Заиста можете да живите боље ако пијете више“. Све је то сулудо!
* Мејнстрим америчке продукције су комерцијални филмови, док се источноевропска кинематографија високо позиционирала. Где је будућност филма?
– Будућност филма повезана је са два света. Један је друштвеноодговорни, а други – комерцијални, који је веома корумпиран. Данас гледамо филмове у које су уложене стотине милиона долара. А какав је њихов садржај? Шта им је сврха?
Велики Брат је и ту на делу, јер су и најудаљенији делови света умрежени. Свет филма постао је свет кокица и бомбона. Деца на екрану траже узбуђење, експлозије. Насупрот томе, на бранику филмске уметности су источноевропски филмови, фестивалски, са дивним причама. Будућност филма везана је за будућност човечанства. Морамо више да се трудимо, да посматрамо свет као место у којем сви можемо да живимо заједно. Стога је важно задржати ментално здравље, на шта ме је подсетила и једна жена коју сам недавно код вас упознао, у кафетерији. Рекла је да јој је уклоњен тумор из главе, да више није особа каква је била, али да и даље воли оно што ради. А предаје енглески.
Важно је са људима делити различите погледе на свет, причати. Зато доживљавам као награду то што сам добио прилику да дођем у Србију и видим како функционише ваша филмска индустрија, иако сам овде, знате већ, аутсајдер, Американац.
(Вечерње новости)
