Прочитај ми чланак
Немачки писац и родољуб из ХХ века, Ернст Јингер (Ernst Jünger once observed) једном је записао да „живимо у времену где је тешко разликовати рат од мира“. Овај недостатак разлике примењив је не само на рат и мир, већ све аспекте модерног живота.
Јингерове речи звуче пророчански када се посматра тзв. рат (so-called war) Вашингтона против тзв. Исламске државе у Ираку и Леванту (ИДИЛ). Упркос хвалисању Обамине владе о успесима у операцијама против гнусног терористичког ентитета, обичном посматрачу тешко је да разлучи да ли се та кампања уопште и води.
Осим неколико бомбардованих тојота и повремених вести о цивилним жртвама, напад на ИДИЛ засад остаје невидљив.
То је, дакле, непостојећи рат, патворени медијски циркус против патвореног непријатеља; да се послужимо речима Жана Бодријара (borrow from Jean Baudrillard): „рата у ствари и нема“.
ИДИЛ не би ни било да САД нису покренуле и подржале такозвану сиријску побуну. Од Магреба до Леванта, од Кавказа до централне Азије, Америка као агенте хаоса у евроазијској Великој игри подржава исте оне радикалне исламисте који су је напали пре само десетак година.
Пошто је ИДИЛ сама по себи испала фантомска опасност, глобалистички олигарси и њихови медијски послушници већ су преусмерили пажњу маса на друге наводне проблеме. Пажњу медија и јавности у САД привукао је долазак (introduction) еболе, иако се број жртава у земљи од триста милиона може избројати на прсте једне руке.
За то време, границе Америке су широм отворене, а авиони из западне Африке пристижу свакодневно. Попут циркуса са ИДИЛ-ом, параноја око еболе коју промовишу елите служи да се масе баве фантомским проблемима, а не стварним стањем сопствене пропасти.
Болест у срцу модерног Запада није ебола, или било који други медијски извикани изговор за хистерисање. Саму душу наше културе захватила је тешка болест, која удара на сам смисао западног човека.
![daniel-spaulding]()
О АУТОРУ
Данијел Сполдинг (Daniel Spaulding) је дипломирао енглеску књижевност у САД.
Тренутно живи у Сеулу, Јужна Кореја.
Поља његовог интересовања укључују философију, историју и политику; аутори које радо чита су о. Серафим Роуз, Освалд Шпенглер, К. С. Луис, Владимир Соловјев и Николај Берђаје.
У немилосрдној потрази за утопијском технократијом и фанатичној примени обесвећеног хуманизма, при чему смо одбацили духовно уздизање на „сметлиште историје“, нашли смо се на црном путу са само једним крајем. И без лечења, ова болест ће бити смртоносна.
Отац Јустин Поповић, српски православни хришћанин, разумео (understood) је катастрофалну природу западног хуманизма, који у безграничном поносу проглашава човека за меру свих ствари.
Као што је отац Јустин предвидео, ово слављење човека завршиће се вампиризмом и људождерством, где ће највећа вредност постати самоодржање:
„Пошто нема ни Бога ни бесмртности, човеку је за самоодржање дозвољено све. Дозвољен је грех, али и зло и злочин.“
Идеологија је постала оружје. Владајуће елите свесне су последица хуманизма, и с тим у складу се и понашају.
Искоришћавају духовни банкрот друштва, којим владају кроз комбинацију плиткоумне забаве усмерене на најприземније људске нагоне и сталног страха од тероризма, болести из трећег света и осталих страшила призваних по потреби.
„Ослобођени“ традиционалног морала, могу слободно да обмањују и поробљавају зарад голе моћи.
Захваљујући технократском друштвеном инжињерингу, западни човек је постао „прозиран“, како је то описао мађарски философ-традиционалиста Томас Молнар у студији (study) о пориву утопизма:
„…његова празнина више не представља препреке испитивачима и манипулаторима. На неки начин, човек живи ван себе, као да је сав површина, без центра гравитације… Не примећује да је постао играчка [владара], њихов обездушени саучесник.“
С тугом констатујемо да је западни човек учесник у сопственој манипулацији и експлоатацији, коју спроводе паразитске елите. Својевољно је пригрлио болест бездушног хуманизма и скренуо са божанског пута који му је одредио Господ.
Ни ИДИЛ ни ебола нису весници наше пропасти. Уместо да дозволимо да нас носи сваки ветар масовне панике и страха који производе корпоративни медији и цинични ратоборни политичари, требало би да се бавимо стварном болешћу од које труне душа нашег друштва и цивилизације – и покајемо се.
