Прочитај ми чланак

РУСКИ ПУТ: Сарадња традиционалног ислама и православља

0

pravoslavlje islam

Традиционални ислам и православље данас се суочавају са низом заједничких изазова, на које заједно морају и одговорити. Реч је о нетрадиционалним религиозним струјама у окриљу ислама и хришћанства.

Најезда екстремистичких секти на канонску територију традиционалног ислама већ одавно се одвија по крвавом сценарију. Од 2009. године у Русији је убијено око 40 муслиманских богослова-традиционалиста, који су иступали против екстремистичких верзија ислама. Окосницу незаконитих војних формација (НВФ) на Северном Кавказу и терористичких ћелија у републикама Средње Азије, представљају ватрени следбеници нетрадиционалних верзија ислама, од којих је најопаснији вехабизам.

Ислам преживљава тешка времена. Он се непотребно надувава политичким страстима, његове идеолошке основе потресају непријатељске идеологије, које опонашају прави ислам.

Исламски свет је лишен стабилности. Он нема сопствени, оригинални геополитички пројекат и општепризнате лидере. Најбогатије исламске земље нису зачетнице мирне стратегије развоја исламског света, већ су или марионете САД (Оман, Катар, УАЕ) или извозници екстремистичких верзија ислама у друге регионе планете (Саудијска Арабија). Због тога, теоријски било која тачка Земљине кугле, где живи муслиманско становништво, може да се претвори у “тачку кључања”, т.ј. у сарадњи Ел Ријада и интереса Вашингтона, извоз исламских радикала од неколико десетина или хиљада, не представља тешкоћу.

Радикализација ислама је дело Англосаксонаца. Вехабизам се не би појавио без саучесништва Лондона, који је покушао да пресели моћ Отоманске Империје на Блиски Исток.

У 21. веку Англосаксонци су иза сцене наставили да управљају исламским пројектом. Великој радикализацији је изложен сунитски ислам, што није случајно, јер је међу муслиманима највише сунита. Руски Крим, Поволожје и Северни Кавказ су територије сунитског ислама. Шиитски ислам је у мањини, али се управо у шиитском окружењу у овом тренутку формирао једини пол против америчке експанзије – Иран. Зато је Техеран од стране западних демократа означен као диктаторски и тирански, а вехабије сматрају шиите издајницима ислама.

Осим тога, у зони где живе шиити су сконцентрисане велике резерве угљоводоника. Запад покушава да реши ова питања у своју корист: срушити шиитски геополитички пројекат у успону, усмерити на њега хорде екстремиста, жељних да изграде светски калифат чистог ислама на рушевинама традиционалног ислама.

Здраве снаге сунитског ислама схватају фаталан развој ситуације и теже да му се супротставе. У Сирији, следбеници традиционалног сунитског ислама не прихватају идеологију исламских радикала, чији су спонзори САД и њени савезници.

Лидери исламске заједнице Русије и Средње Азије покушавају да се супротставе продирању вируса радикализма у тело традиционалног ислама, схватајући да иза тога стоје друге силе, које имају сасвим различите интересе, далеке од победе ислама.

islamisti u iraku

Радикализација сунитског ислама је начин да исламски свет експлодира изнутра и да се дестабилизује суседни геополитички простор. Исламски свет је у фази перманентне нестабилности и ако се томе дода мало агресивног секташтва, он се може претворити у крвави кратер. Као жртва те стратегије може пасти и пројекат евроазијске интеграције. По ободу Евроазије избијају жаришта сукоба, који коче евроазијски интеграциони замах, желећи да га утопе у крв и страдања.

Традиционални ислам и православље су вековима егзистирали једно поред другог. У тим вековима су разрадили механизме сарадње и разумевања. Цивилизацијска легура традиционалног ислама и православља дала је духовну снагу и моћ држави. Русију је тешко замислити без православља, али и без ислама. Разбити православно-исламску симбиозу је минимални задатак прекоокеанских режисера. Њихов циљ није само да униште ислам, већ и да подрију православље.

Нетрадиционалне секте су заједнички проблем и ислама и православља. Против православља су праву опструктивну кампању покренуле протестантске секте (Јеховини сведоци, Амбасада Божја и др.). То је посебно изражено у случају Украјине. Протестанти су активно учествовали 2004. године у “наранџастој револуцији”. У 2014. години, по речима избеглица, протестанти Донбаса су били добровољни помоћници, али не православне армије Новорусије, већ украјинске Националне гарде: обављали су кућне послове, снабдевали гардисте намирницама.

Протестанти, под маском теолошких расправа, доводе у сумњу теорију о Москви као Трећем Риму, коју је исказао старац Филотеј још у 16. веку. Испод теологије се скрива геополитика, а православна теологија, традиционална за Русију, позиционира Москву као независни центар моћи.

Протестанти су тајно оријентисани ка Западу и негирајући примат православља за руски народ (укључујући Украјинце и Белорусе), аутоматски их позивају да се оријентишу на “протестантску Меку” – Вашингтон. Није ни чудо да је амерички председник Вудро Вилсон желео да преплави Русију протестантским проповедницима.

desni sektor05

Православље се снажно одржавало у Украјини, а већина верника се осећала сигурно у окриљу Украјинске Православне Цркве, Московске Патријаршије (УПЦ МП). Међутим, 1991. године на свет су дошла деца украјинског национал-шовинизма – неканонизована УПЦ “Кијевске Патријаршије”. Разлоге њеног појављивања треба тражити у политичкој пристрасности украјинској националној елити, а не у теолошким питањима. Једини циљ оснивања УПЦ КП је супротстављање УПЦ Московске патријаршије и “украјинизација“ православне пастве, у политичком смислу. УПЦ КП се формирала за националистичку обраду православних Украјинаца. Она се данас у Украјини сматра главном “патриотском” црквом. Њени свештеници управљају православним украјинским националистима из УНА-УНСО[1] и сличним групацијама.

Све у свему, то доводи до тога да је положај традиционалног православља у Малорусији уздрман. Украјински националисти, који су више пута изразили своје симпатије према исламским екстремистима, постепено почињу да следе њихов пример: свештеници УПЦ МП су изложени увредама и претњама, храмови су под опсадом, а у Донбасу је од бомби пoгинуло већ седам свештеника.

Муфтија Северне Осетије, Хаџимурат Гацалов, у једном интервјуу је изјавио да је у пракси потребно реализовати идеју сарадње традиционалног ислама и хришћанства. Важно је напоменути да је муфтија подсетио на пример Украјине, где се најочигледније испољава политика Запада у минирању појекта евроазијске интеграције разним методама: војно-политичким, економским, као и у духовној сфери.

Најезда нетрадиционалних праваца и секти у исламу и хришћанству је оружје у рукама противника евроазијске интеграције, којим они желе да подрију духовне основе наше цивилизације, униште њену самобитност и потчине англосаксонском пројекту. “Сви смо ми данас Америка” – пева се у једној страној песми. Та фраза има и политички подтекст: Вашингтон све жели да направи “другом Америком”, лиши различитости и свему да једнообразност.

Нетрадиционални ислам директно назива Русију и православље својим непријатељима. Нетрадиционални правци у православљу (УПЦ КП) такође називају Русију својим непријатељем, а лидере муслиманских република РФ, оданих традициоалним канонима ислама, погрдно називају “спроводиоцима Путинове политике”. Тим епитетом је, на пример, награђен Рамзан Кадиров.

Присталице УПЦ КП и исламски екстремисти су у више наврата размењивали гестове љубазности. За време првог и другог чеченског рата, украјински националисти су ратовали на страни екстремиста.
Данас украјинска средства масовног информисања радосно одзвањају саопштењима о формирању неког батаљона “Џохар Дудајев″ од чеченских емиграната за рат против устаника Донбаса. Рука руку мије. Иза тога долази изјава шефа СБУ, Валентина Наливајченка, да Украјини прети “православни фундаментализам”, чији извор је Русија и њена евроазијска идеја.

Наливајченко чита са туђег листа и преводи туђе мисли. Он не види, из близине, протестантски фундаментализам, док неговање украјинског национализма сматра корисним, као и сарадњу са исламским екстремистима.

Наши противници схватају да ће само у јединству и мирном суживоту православља и ислама евроазијски пројекат добити обим и ширину, а геополитички субјективитет Русије ће постати неоспорна реалност. Они покушавају да га уклопе у уске оквире парохијских идеологија, које само привидно имају велике размере, као и “глобални калифат” или “независна украјинска држава”. Али, “глобалности” и “независности” неће бити ни за грош. Прекоокеански ујка Сем неће улагати у то геополитичко предузеће толике ресурсе да би дозволио неким играчкама-”калифатима” или “независним државама” да живе на своју руку.

[1] УНА-УНСО – скр. од Украјинска Народна Скупштина – Украјинска Национална Солидарна Организација; украјинска политичка партија десног радикалног усмерења, која поштује идеологију “интегралног национализма”, а према неким ауторима и антисемитизма.

Превела са руског – ritmeurasia.org – Наталија Кљајић

(ekcs.rs – Владислав Макаров)