Прочитај ми чланак
Угледни српски исламолог, професор Београдског универзитета и некада амбасадор у Турској, Азербејџану и Ватикану Дарко Танасковић поново се враћа у дипломатске воде. Овог пута, иде у Париз, где ће бити амбасадор Србије у UNESCO, преузевши ову позицију од Зорице Томић, културолога и сестре Мирјане Бобић Мојсиловић.
За Србију би UNESCO (Организација за образовање, науку и културу Уједињених нација) требало да има посебан значај, имајући у виду да се ова организација између осталог бави и заштитом културног наслеђа, које је веома угрожено на просторима бивше Југославије и Косова и Метохије и изложено сталним покушајима отимања од суседних народа. Према томе, сигурно је да је пред Танасковићем тежак и одговоран задатак. У отвореном и опширном разговору за Сведок уочи скорог одласка у Француску Танасковић говори о актуелним политичким изазовима и приликама, када је реч о улози исламског фактора на Балкану и постављању Србије према њему.
Како видите своју улогу на месту амбасадора Србије у UNESCO и који ће бити ваши циљеви тамо?
— Тек сам почео да се поближе упознајем с обимним и разуђеним „досијеом“ UNESCO, па би било какво конкретније изјашњавање о томе како у појединостима видим задатке који ме у новој дипломатској мисији очекују било у овом тренутку непримерено и неозбиљно. У сваком случају, брига за наше угрожено духовно и културно наслеђе на КиМ биће нам, као и до сада, приоритетна радна ставка и свакодневна обавеза.
Потребно је и ради тога а и ради постављања целокупне проблематике односа с овом важном међународном организацијом из састава УН на поуздану системску и институционалну основу што пре консолидовати Националну комисију за UNESCO, чија је улога од суштинског значаја. Такође, биће потребна што потпунија координација свих владиних ресора и других државних установа надлежних за области просвете, науке, културе и уметности, као и шире ангажовање угледних стручњака различитог профила, како би Србија оптимално валоризовала све могућности које сарадња са UNESCO и у оквиру ове динамичне организације пружа.
Сведок је покренуо дебату о кризи страначке елите и о ћутању интелектуалаца. Мислите ли да је приметна криза страначке елите у Србији узроковала општу кризу елите у нашој земљи?
— Оно што претпостављам да подразумевате под „општом кризом елите“ није само нека наша специфичност, већ је светска појава са тек понеким изузетком. Нема сумње да уздизање политике на пиједестал „наше једине метафизике“, како је то проницљиво констатовао рано преминули богослов широких мисаоних хоризоната Радован Биговић, не доприноси афирмисању истинских и трајних вредности. За то, међутим, нису ни само ни пресудно одговорни политичари. Они свој посао раде у складу с друштвеним приликама и стањем политичке и опште свести и културе, понеки срећом и крајње одговорно и предано. Да није тако, све би већ одавно пропало.
Али како опстајемо све време?
— То што Србија, упркос свему што су нам други учинили и штети коју смо сами себи предано наносили и наносимо, ипак није пропала, упућује на (онтолошки) оптимизам и на то да у нас у крилу народа једна скривена и у јавности недовољно видљива стварна елита постоји и делује. Било би свакако пожељно да се она на неки начин и акционо, трансверзално, што никако не мора значити политички, у вези с најбитнијим друштвеним питањима снажније и обавезније огласи.
У том смислу има неких обећавајућих наговештаја. Надам се да их самоодбрамбени механизми владајуће просечности и интереси оних којима садашње стање тешке моралне и вредносне поремећености одговара, укључујући и немало номиналне „интелектуалце“, неће „правовремено“ детектовати и амортизовати, у чему су осведочени вешти и неумољиви.
Пут Србије и српског народа на Балкану много пута се укрстио са муслиманским интересима и турским утицајем. Показало се више пута да се нисмо најбоље снашли. Имамо ли ми данас развијену стратегију за однос према том свету?
— После тешког историјског пораза који је српски народ објективно доживео распадом Југославије, у коју је несрећним стицајем историјских околности самозатајно уградио најбоље традиције своје осведочене државотворности и добрим делом изгубио способност пуног разумевања, а поготово антиципирања сопствене и светске ситуације, не може се очекивати брзо изграђивање дугорочне државно-националне стратегије. То је процес који изискује време и континуитет. Ово тим више што се и након свих несрећа и неправди које су српски народ и Србија доживели током деведесетих година прошлог века, закључно с варварским бомбардовањем, наставило са њиховим систематским притискањем, уцењивањем и ометањем у покушајима да се саберу и стану на ноге.
У таквим неприликама посебно је тешко осмислити и доследно спроводити конзистентну националну политику према муслиманском фактору, како домаћем тако и страном, јер је Србима у односу на муслимане срачунато наметнут комплекс кривице због трагичних збивања у последњем рату, која су тенденциозно и једнострано интерпретирана као искључива или бар далеко највећа српска кривица. Ваља се надати да ће се постепеним поправљањем међународног положаја Србије полако стварати и предуслови за укупну рационализацију српског сагледавања сопственог места у непосредном окружењу, у ширем региону и у глобалним координатама, као и уравнотеженог односа према другима. На томе треба истрајно и поштено радити.
Медији су пуни информација о томе да велики број људи са простора Балкана одлази у Ирак и Сирију како би се придружио тамошњој Држави ислама. Ко их одавде организује и колико је тачно да у организацији тога учествују и значајни исламски представници у Сарајеву и Новом Пазару?
— Појава радикализације ислама је већ поодавно присутна у целом исламском свету, укључујући и његове дијаспоре на Западу, а производ је и последица низа узајамно повезаних фактора. Политичко деловање с исламских позиција и зарад остваривања циљева стварно или само декларативно повезаних с исламом, за шта је најпримеренији назив исламизам, манифестује се на различите начине, у зависности од историјских, традицијских, друштвених и политичких особина датог простора, па је тако и на Балкану. С једне стране, то је увек сегмент општеисламског карактера, али и конкретна локална актуализација ислама, па је доследно треба органски сагледавати и анализирати узимајући у обзир оба категоријална нивоа, општи и посебни.
Како гледате на исход недавних избора у Турској и како ће се то одразити на прилике на Балкану?
— Исход председничких избора у Турској је био очекиван иако се у делу светске, па и наше јавности, услед непотпуне обавештености, непознавања друштвених прилика у Турској, а у неким случајевима и срачунато, стварао привид да би премијер Ердоган, услед одређених унутрашњеполитичких и спољнополитичких тешкоћа с којима се у последње време суочавао, могао изгубити трку за председничку фотељу.
Логично је претпоставити да ће турску спољну, а и укупну политику у наредном периоду доминантно обележавати континуитет у главним линијама наступања, саображен њеним неоосманистичким стратегијским циљевима, уз тактичко прилагођавање променљивој међународној коњунктури која је, укупно узевши, у овом тренутку за Турску нешто неповољнија него пре пет-шест година.
Верујем да ће се и према Балкану наставити да поступа као и до сада, с тим што ће тежиште бити на економској димензији успостављања и развијања односа, затим на јачању офанзиве тзв. меком моћи кроз пројекте културне и образовне сарадње, док ће политичко деловање бити нешто пригушеније, али никако пасивно. Штавише, има назнака да некада изразито отмена и софистицирана турска дипломатије све теже одолева искушењу помало арогантне „великосилске“ директности у саопштавању својих оцена, ставова и очекивања.
Услед неколико непримерених изјава турских званичника дошло је до захлађења односа Београда и Анкаре. Председник Николић је одбио да иде на церемонију устоличења Ердогана као председника. Могу ли се ускоро очекивати неке промене на овом пољу, после турских избора?
— Одлука председника Николића да на Ердоганову вербалну провокацију у вези са Косовом реагује тако што ће своје даље учешће на периодичним састанцима тзв. трилатерале Србија-Турска-БиХ условити адекватним извињењем турске стране била је оправдана и државничка. Извињења, како знамо, није било и мало је вероватно да ће га у некој задовољавајућој форми икада бити. С друге стране, није реално очекивати да ће се моћи одржати трајнији дипломатски застој у односима двеју држава из истог региона које су у много чему упућене једна на другу. То не би ни било добро, па је, претпостављам, на снажнију иницијативу турске стране, дошло до поновног покретања билатералног дијалога, тако да је и турски министар спољних послова (сада премијер) Ахмет Давутоглу, иначе веома заинтересован за Балкан, недавно био у посети Београду.
Немам, наравно, довољно конкретних сазнања за неку одређенију прогнозу даљег кретања политичких односа, али има основа за предвиђање да ће се они на нивоима нижим од највишег постепено враћати на ниво на којем су били пре Ердогановог инцидента у Призрену под условом, наравно, да узајамно уважавање опет не буде на неки сличан начин нарушено. Економска сарадња иде својим путем, а, кад се види фотографија на којој је нови, заједнички спонзор кошаркашких клубова Партизан и Црвена звезда председник управног одбора познате истанбулске клинике Аџибадем успео да споји насмејану господу Даниловића и Човића, јасно је да Турци располажу уверљивим аргументима!
Многи сматрају да сукоб у Украјини има и верску димензију и да се о томе најмање прича.
— Украјина је верски добоко подељена земља, с расколима који уназад сежу далеко у прошлост. У њој истовремено постоје и делују три православне цркве – гркокатоличка, унијатска и католичка црква, а припадност одређеној црквеној заједници нераздвојна је и у чврстој спрези с идентитетским самоодређењем, као и идеолошким и политичким ставовима појединаца и друштвених група.
Извештаји говоре да су тако у садашњим сукобима следбеници гркокатоличке цркве, па и неки њени свештеници, међу најфанатичнијим антируским активистима и агитаторима. Не треба стога да чуди држање највиших поглавара Римокатоличке цркве и Московске патријаршије, папе Фрање Првог и патријарха Кирила, који се о збивањима у Украјини приметно уздржано изјашњавају, ограничавајући се на уопштене позиве на одустајање од насиља и решавање свих проблема дијалогом иако не може бити сумње да је и за Ватикан и Руску православну цркву Украјина више него важан духовни, црквени и политички простор. Свесни актуелне, а нарочито потенцијалне разорности сукоба који потреса и прети да поцепа Украјину, очигледно не желе да доливају уље на ватру, што никако не значи да ситуацију помно не прате.
Ви сте један од наших најцењенијих стручњака за муслимански и арапски свет. Ипак, поред много похвала, било је и негативних коментара да сте исламофоб.
— На те глупости сам већ огуглао. Занимљиво је да су ме током година које сам посветио изучавању ислама у разним видовима његовог манифестовања оптуживали и за исламофобију и за исламофилију, како је и кад је коме затребало. О томе располажем богатом документацијом. Ту сасвим скоро, после објављивања вести о мом именовању за амбасадора при UNESCO, испаљене нове салве тих стереотипних, ничим поткрепљених и острашћених оптужби.
Ипак, свако има право на своје мишљење…
— Свако има право да изнесе своје мишљење, ма било оно и идиотско. Нико, међутим, не би смео да се служи неистинама и клеветама, као што је, рецимо, на порталу фамозних Е-новина по ко зна који пут поновљена инсинуација да сам својевремено као амбасадор у Турској наводно био проглашен за „непожељну личност“ („persona non grata“). Ову неистиниту тврдњу изрекао је још поодавно мој колега сарајевски арабиста Есад Дураковић у једном интервјуу датом босанскохерцеговачким Данима, да би је после одатле некритички и без проверавања преузимали многи моји оптуживачи за „исламофобију“.
Пошто је реч о свету који мало зна, а још мање чита, њима је, наравно, промакло да је сâм Есад Дураковић имао снаге и честитости да у дијалошкој књизи (са Изедином Шикалом) Духовна биографија (Сарајаво, 2010) призна да је у вези с изреченом тврдњом био дезинформисан и да жали што ту дезинформацију није на време препознао. Овај пример парадигматично илуструје како стоји ствар с чињеничном заснованошћу, али и моралним дигнитетом идеолошки мотивисаних прозивања за опаку „исламофобију“.
Неки вам замерају и то што се о вама говори као исламологу, док сте ви заправо филолог?!
— Позната су ми таква мишљења. Најчешће их износи један колега с Факултета политичких наука, коме сам иначе као филолог био у комисији пред којом је бранио своју (ваљда) политиколошку докторску дисертацију. Оцена да се неко ко је по основном образовању филолог не може сматрати и исламологом социолошке и политиколошке истраживачке оријентације произлази из накарадног формалистичког схватања, односно несхватања суштине, смисла и логике бављења науком.
Хоћемо ли једном Ноаму Чомском (с којим ми, наравно, није ни на крај памети да се поредим по дометима и значају) оспорити политиколошку компетентност зато што је изворно лингвиста, а уваженом професору Владети Јеротићу религиолошку стручност, јер је по факултетском образовању психијатар? Или, рецимо, довести у сумњу статус књижевника изврсном романописцу Горану Милашиновићу зато што је подједнако сјајан кардиолог? Много је сличних примера.
Супротно изнетом омаловажавању и одрицању потенцијалне пространије компетентности људи с филолошким образовањем, посебно кад је реч о исламологији у најширем смислу, што значи бављењу феноменом ислама уопште, ваља подсетити да су темеље светској исламологији поставили управо филолози. Ово је сасвим природно јер без познавања оријенталних језика, а првенствено арапског, језика Курана, не може бити ни ваљаног научног бављења сложеним и слојевитим феноменом ислама у његовим разним испољавањима. Поменимо, само једног Бернарда Луиса, Максима Родинсона или нашег Александра Поповића, водећег француског стручњака за ислам на Балкану, затим низ угледних османиста… сви су они у науку ушли као филолози. Познавање језика није свакако само по себи довољна квалификација, али је његово непознавање озбиљан хендикеп. Да ли је неко исламолог или није, утврђује се на основу урађеног и написаног, а не искључиво онога што му стоји у факултетској дипломи.
Један мој покојни пријатељ, мудри водоинсталатер, имао је обичај да каже како није важно да човек прође кроз школу, већ школа кроз човека. А он није био ни филолог.
Како гледате на резултате референдума у Шкотској?
— Нисам стручњак за пословично сложену „острвску“ проблематику, али мислим да из много разлога није било реално очекивати да већина Шкота на референдуму о независности заокружи „да“ иако је непосредно пред изјашњавање грађана стварана атмосфера да су сепаратисти статистички чак и у благој предности над унионистима.
Издвајање из Велике Британије било би емотивно драго и симболички битно многим житељима Шкотске, али би нужно донело толико практичних, животних проблема и далекосежне неизвесности, да су се они већински приклонили политичкој рационалности, док ће им, с друге стране, овај резултат донети додатне концесије Лондона у погледу неких атрибута аутономности.
Оно што је на општем плану занимљиво јесте да упоредо с процесима глобализације и интеграције, укључујући и настојања да ЕУ у односу на националне државе у што већој мери задобије наддржавна својства, у свету јачају разни сепаратистички покрети и да је све већи број изнутра подељених друштава. Нешто с доминантним моделом глобализације очигледно није у реду, за шта су тежње ка осамостаљивању у оквиру ужих националних и географско-историјских граница само један од симптома.
Док су Британци другима цртали границе и говорили да распад земље није ништа страшно, те да ћемо сви једног дана заједно бити у ЕУ, чини се да немају такав приступ када је мечка заиграла на њиховим вратима?
— Наравно! Већ смо ваљда схватили да су једине константе у међународној политици, нарочито великих држава, себични интереси, двоструки стандарди и цинизам. Одувек је у суштини тако, а данас можда и више него икада раније или нам се, пошто смо непосредно погођени, тако само чини.
Шта исход референдума у Шкотској значи за Европу и свет?
— Додатни подстицај и озбиљан разлог да се одговорно размисли о путевима којима иду и којима се свесно или несвесно усмеравају односи међу државама и народима, а то значи и судбина човечанства. Услед вредносног и идеолошког апсолутизовања само једног модела организовања људских друштава и упорног настојања да се наметне политичка воља једног центра светске моћи, што се обично назива глобализацијом и не дешава се први пут у историји, објективно се умножавају кризне тачке и повећава напетост на планети, а све је више и отворених сукоба и забрињавајућих појава, као што су, рецимо, исламистички тероризам и Исламска држава.
У својој новој књизи Светски поредак, која је већ изазвала знатну пажњу, Хенри Кисинџер, ветеран светске дипломатије и геополитичке мисли, иако је и сам немало допринео курсу којим су се догађаји на међународној сцени кретали, реалистички упозорава на штетност либералистичке и неоконзервативистичке политичке филозофије и особито праксе, препоручујући прибегавање својеврсном модернизованом вестфалском моделу државног суверенитета, на коме су неколико векова почивали међународни односи.
