Прочитај ми чланак

70. ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА: Борба против нацизма 1944-2014. (Мапе)

0

oslobodjenje_beograda_1

Шта су поуке које можемо извући из Другог светског рата? Колико нам је остало непознатих детаља о дешавањима непосредно пред и током Другог светског рата, а који су пресудно утицали на историјске токове у другој половини ХХ века? Да ли нам се историја понавља? Да ли је нацизам жива идеологија?

Све су ово питања која су разматрана и о којима се полемисало током међународне научне конференције „Седамдесет година од ослобођења Београда: борба против нацизма 1944-2014“ у организацији московског Фонда стратешке културе и београдског Факултета за дипломатију и безбедност. Конференција је одржана у Београду, 17. октобра, дан после посете председника Русије Владимира Путина Србији. Уводно излагање имао је др Валентин Катасонов, а скуп, који је окупио двадесет научних радника из Србије и Русије, је свечано отворио градски секретар за културу Владан Вукосављевић.

Учесници скупа су посебну пажњу скренули на чињенице које недвосмислено указују да данас присуствујемо „васкрасавању“ нацизма. Овај процес је приметан у великом броју европских земаља, али је најуочљивији у Украјини. Покрети, политичке партије и паравојне снаге који своју идеолошку основу траже у (нео)нацизму не само да нису означени као претња од стране западних центара моћи, већ се њихове акције отворено помажу. Нацизам је, као и пре осамдесет година, за поједине западне силе корисно средство у покушају обуздавања или дестабилизације Русије.

Разлози због којих је нацизам коришћен као средство и некада и сада су геостратегијске природе. Када се ствари сагледају из овог угла, постаје разумљивије због чега долази до својеврсног „процеса рехабилитације“ појединаца и покрета који су били савезници Хитлеровој Немачкој у низу европских земаља. Ово узрокује некритички однос младих генерација према нацизму и историјским догађајима који су довели до великог крвопролића у Европи. Такав однос поспешује и школски систем и историјски ревизионизам приметан на Старом континенту. Што се Балкана и Србије тиче, опасност представљају покушаји реафирмације великоалбанске идеје, као и накарадно тумачење историјских догађаја из 1941-45. године у Рашкој области. Подгревање идеје о „санџачкој аутономији“ на темељима који су ископани током Другог светског рата, може произвести нове међуетничке и међурелигијске проблеме и дестабилизовати шири регион који се налази на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Нацистичка Немачка је вешто злоупотребљавала национална питања појединих народа у средњој и источној Европи, како би лакше успоставила контролу над овим простором. У том контексту треба посматрати и Хитлерову подршку вођењу антисрпског рата на Балкану, од стране хетерогене коалиције у коју су улазиле-хрватске, муслиманске, албанске, мађарске и бугарске снаге. За разлику од Немачке, Стаљинов Совјетски савез није посветио довољну пажњу националним питањима на Балкану.

josif-vasirionovic-staljin

За Стаљина је кључно било да одржи поморске снаге Велике Британије и САД у медитеранском приобаљу, далеко од унутрашњости континента, јер је тако повећавао шансе да Црвена армија буде кључни чинилац у ослобађању Румуније, Бугарске, Југославије, Мађарске, Чехословачке и Пољске од окупатора. После успостављања војне контроле, како се касније показало, ишао је и улазак у идеолошко-политичку матрицу Совјетског савеза. И поред тога што је принцип поделе утицаја у источноевропским земљама договорен између Черчила и Стаљина на Јалти, током његовог спровођења је било много неспоразума, неповерења и сукобљавања.

Испоставило се да је совјетско руководство имало у различитим фазама контакте са штабовима Јосипа Броза, што је добро познато; ђенерала Драгољуба Михаиловића, што је слабо познато; и Анте Павелића, што је углавном непознато. На крају, 20. октобра 1944. Београд је ослобођен садејством снага Црвене армије и НОВЈ, али је расплет могао бити и другачији да је развој ситуације ишао другим током.

Остаје до краја неразјашњено због чега је Црвена армија, после ослобађања Београда и битке на Батини, уместо даље западно ка Загребу, „скренула“ на север и наставила свој пут ка Будимпешти. Тиме је истина о злоделима над цивилним становништвом у усташкој Независној држави Хрватској и концетрационом логору у Јасеновцу остала делимично непозната за међународну јавност.

На историчарима је да у наредном периоду покушају да истраже изнете тезе на конференцији, о томе како је могуће да је Јосип Броз дао извесне гаранције Стаљину да ће се НОВЈ „разрачунати“ са хрватским усташким режимом, а да је истовремено имао и одређени договор са Павелићем, који је заједно са великом групом челника НДХ успео да побегне у Латинску Америку.

oslobođenje beogradaПосле 70 година

Београд свечано обележава годишњицу ослобађања од немачке окупације на крају Другог светског рата
Пр­ви ми­тинг у осло­бо­ђе­ном Бе­о­гра­ду одр­жан је 21. ок­то­бра 1944. код Ву­ко­вог спо­ме­ни­ка Фотодокументација „Политике”

У нашој транзицији чини се да је једна од великих дилема, можда и најболнијих – историјско путовање од Србије до Југославије, од Југославије до Србије, којим је испуњен не само 20. него и првих петнаестак година 21. века.

Одјек те дилеме препознајемо и у обележавању 70-годишњице ослобођења Београда, чему су допринеле и датумске подударности Великог рата и важних догађаја из Другог светског рата, а поготово пулсирање јавности, у којој се преплићу ове и оне политичке концепције и идеологије, идеје револуције и контрареволуције, приврженост републици или монархији, спорови око важних збивања и личности које су утиснуле неизбрисив печат у историјске токове.

 Код таквог стања ствари замагљује се једноставна чињеница да се српско друштво дуже од једног века надмеће, спори, дели и ломи, грли и ратује, око једноставног, али суштинског питања које се зове – слобода. Обичан свет, народ, гинуо је за њу и под заставом монархије и под заставом републике, баш као што је под тим барјацима било и оних којима слобода није била главни циљ, већ су били вођени неким другим, па и туђинским интересом, а пре свега вољом за моћ, власт и новац.

Идеологије и политике и њихова књиговодства, уплеле су своје прсте у те послове, јер без тога није могло проћи, али то уопште не умањује исконски порив и жудњу народа за слободом, без обзира на то под каквим је заставама за њу неко гинуо.

У тој истини, рекли бисмо, нема једначина с непознатим, ма колико се трудили да нас у супротно увере поготово ревизионистички историчари и аналитичари, политичари и идеолози, сецикесе из карусела глобалне грабежи и морално корумпирани носиоци научних звања.

Осећа се понешто од тога и ових дана, када се обележава 70 година од ослобођења Београда 20. октобра 1944. године. Током Београдске операције, која је трајала од 12. до 20. октобра, у крвавом судару са окупационом силом нацистичке војске, јединице Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, у садејству с јединицама Црвене армије, ослободиле су главни град Србије и Југославије.

 oslobađanje beograda mapa

Осмотрено из угла низа јубиларних манифестација, поготово параде ,,Корак победника” која је побрала изузетне оцене и разгалила многа срца, повезујући борбене и слободарске традиције исковане у 20. веку, готово нестварно делује тврдња извесног ,,градског челника”, који је не тако давно, 2001. године, изволео изјавити ,,да 20. октобар 1944. није био ослобођење, него комунистичка окупација”.

Цитирам речи недавнопреминулог Мирка Тепавца, иначе некада директора и главног уредника ,,Политике”, који је на 60-годишњицу ослобођења Београда, дакле 2004. године, с нескривеним гневом констатовао:

,,Жалосно је и неморално што пре три године, након пада Милошевића, на дан ослобођења Београда, 2001. године, чак нису ни положени венци на гробове партизанских бораца, с бестидним образложењем тадашњег градског челника да 20. октобар 1944. није био ослобођење, него комунистичка окупација. Такви чак ни окупаторску одмазду ’сто за једнога’ не осуђују као нацистичко дивљаштво, него као комунистичку провокацију”.

Наведене Тепавчеве речи не носе у себи ни идеологију ни политику, него су више нека врста опомене која дозива памети, сабирању, таложењу и размеравању доступних чињеница.

После 70 година и свега што се у међувремену догодило, ваљда има довољно критичке самосвести у друштву Србије да слика о ондашњим збивањима коначно почне да се богати новим сазнањима и доприносима истини, уместо неистини, у које убрајамо и тврдње да је Црвена армија 1944. ослободила Београд и Србију и да су у тим борбама партизани малтене били нека врста статиста.

oslobađanje beograda mapa2 

Разуме се да ревизионистичко прекрајање прошлости није почело 2001. него знатно раније, због чега је и добило свој израз током распада/разбијања СФР Југославије и у ратовима за југословенско наслеђе који су уследили.

Није залуд Ноам Чомски, негде средином прошле деценије, констатовао како на овдашњој трагичној и крвавој сцени види све оне снаге, формације и политике присутне и у Другом светском рату, али да једино не види партизане и њихову политику.

Критичка историографија непрекидно допуњава слику прошлости на основу нових сазнања и тумачења, новооткривених докумената и архивске грађе, док ревизионистичка историографија игнорише ту критичку слику о прошлости, прећуткује и фалсификује већ утврђене историографске чињенице.

Зато неће шкодити ако у помоћ позовемо француског писца и филозофа Ернеста Ренана и парафразирамо његов исказ – критички историограф свој таленат потврђује тако што ствара истиниту целину од појединости које су само делимично истините, док ревизионистички историограф, од тих делимично истинитих појединости, формира неистиниту целину, лажну слику о прохујалим временима.

(Фонд стратешке културе, Политика)