Прочитај ми чланак
Санда Рашковић Ивић је омером од приближно два према један у гласовима делегата, изабрана на Скупштини ДСС за новог председника ове странке.
На први поглед то је још само један у низу догађаја на страначкој равни у Србији од обнове вишестраначја готово пре четврт века. Међутим, мишљења сам да овај догађај има далеко већи значај од једног унутарстраначког догађаја, и да се на овај начин почиње означавати консолидација и почетак краја смутње, измаглице која је створена у јавном политичком, а још више медијско-друштвеном простору Србије у последњих неколико година.
Наиме, страни фактор који има у последњих четрнаест година пресудан утицај у Србији, састављен од нама најненаклоњенијих страних сила (САД и Британија, и у мањом мери и Немачка), је за постизање својих кључних геостратешких интереса руинирања српског фактора на Балкану и сталну контролу над њим, земљу Србију довео у једно стање протектората. Да би се како-тако задржао привид демократије и легитимитета актуелних марионетских власти, мешетарило се и у политичком систему земље, поред тога што су целокупни медији, а потом и највиталније институције система надзиране, а у неким случајевима и потпуно контролисане.
У том правцу је значајан део, а последњих година и највећи, политичке елите подпао под пресудан утицај овог нама ненаклоњеног дела страног фактора који у има кључни утицај у нашој земљим, а у исто време је део друштвене компрадорске елите довођен на кључна места у свим важнијим местима друштвене стратификације (наука, култура, медији и др.).
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
ДСС је странка која је током деведесетих у оквиру опозиције заузимала чврст и доследан патриотски курс, демократску процедуру, али из више разлога, oсвајала осетно мање мандата у Парламенту од ДС, а у почетку и од СПО. Победа ДОС на челу са Коштуницом 2000, довела је и ДСС у прилику да постане једна од најважнијих политичких странака у Србији. ДСС се врло брзо дистанцирао у односу на ДС и остатак ДОС пре свега због своје јасне државотворне и патриотске концепције, поштовања законске и парламентарне процедуре, па се практично још од средине 2001. нашла у опозицији.
Међутим, из још до краја неразјашњених разлога, ова странка није у сукобу концепција са ДС, а последњих година и са СНС, успела да постигне осетан резултат, пре свега из невероватних разлога одсуствовања изградње сопствене јаке и бројне страначке инфраструктуре, рада на терену са масама и продора у медије.
ДСС је за разлику од других странака задржала дуго статутарна решења да председници стручних савета на нивоу Општинских одбора нису аутоматски чланови Општинских одбора, што исто важи и за председнике месних одбора. На тај начин су маргинализовани стручњаци на територији општинских одбора и могућност њиховог вертикалног повезивања на регионалном и републичком нивоу, ван сукоба интереса са локалним челницима, који готово редовно зазиру од стручњака и интелектуалаца.
Са друге стране одсуство решења да председници месних одбора су аутоматски чланови Општинских одбора, паралелно са рестриктивним правилником о учлањавању у странку заправо онемогућава на статутарном нивоу јачање и омасовљење странке на локалу.
Томе треба додати и одсуство у мери других ривалских странака попут ДС, а последњих година и СНС борби за утицај у водећим медијима, који су додатно, у случају полуокупиране Србије управо у страним рукама нама ненаклоњених сила и домаћих компрадора, које сигурно немају симпатија према било чијем државотворном и патриотском ставу, па ни ДСС-овом, што је све заједно маргинализовало временом странку, и чинило је губитником у ширем државотворном међустраначком сукобу, прво са ДС, а последњих година и са СНС.
Тиме је и српски народ у целини и наш интерес био губитнички управо преко овог међустраначког надметања, ако имамо у виду да је највећа странка након 2000-те СРС била у једној врсти улоге парије, и са њом се није улазило ни у какве предизборне и постизборне коалиције, чега се чврсто придржавао и Војислав Коштуница и ДСС. Тиме као да су били заокружени и запечаћени парламентарни амбијент након 2000. у Србији, где је нама ненаклоњени део страног фактора у формалном парламентаризму, ненаслоњеном на слободу медија и иоле једнака права за све субјекте (да не спомињемо мрачну улогу у самом изборном процесу експозитура попут ЦЕСИД, НВО сектора и тд.), успевао да формира владе које ће у највећем испуњавати притиске тих центара моћи у правцу даљег девастирања државе, привреде и целокупног српског друштва.
Додатно важно је и то, да ДСС није уводио нова лица у своју странку, али и политички живот, државна питања, из широког сектора од странаца и компрадора потиснугог, али бројног и креацијом перспективвног дела српске друштвене елите. Напротив, делом и због непостојања повезаности и изградње стручних савета самог ДСС, на кључна места у државној управи и друштву су довођена лица по избору и везама врха и сивих еминенција странке, али и као резултат притисака и уплитања страног фактора и домаћих центара моћи. Коштуница је избегао да уђе у коалицију са СРС као најјачом парламентарном странком након свих избора од октобара 2000. -те, па чак и кад је почетком 2008 и цурења информација о деловању Тадића и компрадора (што смо сазнали детаљније преко афере Викиликс), остао неутралан у председничким изборима (где за сумњиву нијансу побеђује Тадић), а потом расписује парламентарне изборе пролећа исте године, иако је постојала комотнна већина (ДСС, СРС, чак и без СПС) за формирање патриотске владе и без расписивања нових избора.
Коштуница и ДСС бране (прилично неуспешно) заједничку државу са Црном Гором, и одважније Косово и Метохију у саставу Србије, пред страним притисцима. Време ће вероватно дати низ нових података који ће моћи да више осветле многе нејасне и недовољно познате околности око свих ових догађаја, као и улогу ДСС и Коштунице у низу економских и друштвених процеса у Србији током периода до 2008. када се у периодима када су били на власти многи од ових процеса (приватизација, функционисање привреде и др.) повољније одвијали од оних периода када је на власти била ДС, али укупни резултати за српску привреду, друштво и политику били изузетно слаби.
Последњу велику улогу Коштуница и ДСС су на унутрашњополитичкој сцени имали у периоду након 2008. када су били у опозицији, заправо ради се о периоду од јесени 2012. када је постало потпуно јасно да нове власти настављају по најважнијим националним и друптвеним питањима континуитет са претходном политиком ДС, и да је хитно потребно формирати уједињену патриотску опозицију. Коштуница је и то одбио са образложењем да постоје крупне разлике између ДСС са Дверима и СРС, без обзира што би се ту укључили и друге организације, патриотске НВО, интелектуалци и што би свакако постојала синергија, која би премашивала појединачне субјекте блока.
Многи би као контрааргумент, лако пронашли и то да је Коштуница својевремено прихватао да изађе у коалиције, где је било опет много разлика програмских, са странкама попут Грађанског савеза и СПО деведесетих, са Чанком и Грађанским савезом у оквиру ДОС, Г 17 плус и СПО у влади 2004 и тд, и да тада није био проблем велике програмске разлике, као што је сада истицао да је главни разлог не формирања Патриотског фронта. Међутим, није ли заједничка идеја на одбрани КИМ, против неолибералне економије, пузања, некритичког и без макар расправе ка ЕУ, деблокади медија и др, довољно заједничких фактора за прављење Патриотског фронта, и поред извесних и несумњивих разлика које постоје са другим чланицама тог повезивања!?
На мартовским изборима разједињена опозиција није добила ни један једини мандат, иако је сада математички јасно да је било каква коалиција било које од њих две, доносила сигуран цензус, а када би се све удружиле то би било значајно више, да не говоримо о синергији, и о додатно укључивању више патриотских и других организација које су остале ван избора, а да не говоримо о бројним интелектуалцима из широког слоја друштвене некомпрадорске елите.
Када се погледа уназад у шаховском смислу, Коштуница и ДСС су се супротстављали проатлантистичким снагама, а последњих година и проеунијатским снагама у СРЈ и потом Србији и када је у питању реторика и званични ставови, ту се тешко неке обзиљније примедбе могу дати.
Међутим, када се ради о вођењу те политике, то се чинило врло траљаво, јер је противник могао у старту да рачуна на медијску превласт, страну помоћ, подршку компрадорског дела елите у Србији и већине нво сектора, а са друге стране од ресурса, имајући у виду праведност ствари морао се окренути широким масама народа, потом учинити све да сопствену своју странку ојача што више, и најзад да се удружи са програмским савезницима у овом правцу.
Такође имајући у обзир уплитање нама ненаклоњеног дела страног фактора у кључна питања земље, где су они постали на разне начине готово пресудан чинилац, било је пожељно макар успоставити контакт и сарадњу са оним силама и земљама са којима се нешто могло добити.
Практично ДСС предвођен Коштуницом у овом последњем периоду дужем од шест година, ништа од тога није предузео, а мишљења сам да је најкрупнија грешка, која је задржана у континуитету готово од његовог оснивања, а посебно од 2000. недовољан рад са масама, неостварен контакт са широким слојевима народа, где је свакако био значајан део оних који су имали симпатије према таквој политици.
Уколико Војислав Коштуница и по свом психофизичком склопу и није показивао склоност ка таквом, енергичном и континуираном начину деловања, морали су се, поред неопходних статутарних промена које сам напред навео и где је ДСС била готово једина са таквим рогобатним и неефикасним решењима међу свим парламентарним странкама, дакле било је пожељно одредити при ширем врху странке појединце и тела који ће моћи да на што ефикаснији начин остваре такав тип остваривања и продубљивања директне комуникације не само са страначким чланством по читавој Србији, већ и са широким слојевима народа.
Неспремност на удруживање са другим опозиционим странкама, покретима, угледним појединцима и стварање Патриотског фронта, сада из ове перспективе можемо сагледати и није никаква случајност или сплет догађаја независно од г. Коштунице, о чему говори и његово образлагање оставке на чланство у ДСС ових дана.
У том правцу како посматрати долазак на чело ДСС гђе Рашковић. Мишљења сам, да је то један од најбољих, ретких али изузетно значајних догађаја на домаћој политичкој сцени задњих година, са перспективама које ће се сагледати у будућности која долази. Гђа. Рашкови-Ивић је већ у свом обраћању јавности након оставке Коштунице, споменула нешто врло важно „да је за странку пожељна гужва на улазу, а не излазу…“, дакле да је зачаурење ове странке и пропуштање да се у њу укључе што шире масе становништва, и то у годинама, када рецимо СНС одређује позицију својих регионалних функционера на основу пре свега заслуга колико је људи учланио у протеклом периоду.
Међутим, за шире интересе Србије и недовољно искоришћене енергије широких народних маса које се не слажу са владајућом политиком око даљњег спровођења неолибералне економије, оваквог Закона о раду, некритичког пузања ка ЕУ, Бриселског парафа и др, мислим да је пресудан значај ове промене на врху ДСС, управо њено отворено и то, свеобухватно залагање за Патриотски фронт, који у постојећој корелацији снага и ситуацији у Србији, представља, макар начелно, максимално добро решење у односу на алтернативе. По том пиању, долазак гђе Рашковић, паралелно са њеним опредељивањем за тешњу сарадњу са Русијом, њен избор за председника ДСС, излази из унутарстраначких питања, и улази у укупно државно питање у којем се налази Србија и српски народ сада. Наравно за сада говоримо о платформи, изјавама за јавност, следи рад у пракси.
Са друге стране, врло је важно да се у опозиционим редовима, покаже што више воље за стварање Патриотског фронта и у пракси. Нема никакве сумње да Двери на то већ реагују позитивно. Када је у питању СРС, ту ћемо видети, јер се раније показивала спремност вербална у томе када је био Коштуница на челу ДСС. Сада када гђа Рашковић директно позива у том правцу, плус што се политички приближава Русији, одбијање врха СРС не би имало никакав рационалан аргумент, и указивало би на спремност ка аутистичности, што не само да не би одговарало тренутку, већ би довело до даљње маргинализације и пада, ове некад снажне странке. Истина, морам да признам да гђа Рашковић још није директно позивала и радикале у том правцу, али је свакако јасно да би се у програмској шеми будуће Патриотског фронта и за њих наравно нашло такво место.
Када су у питању странка коју је основао др Ненад Поповић, реално њено место би било у Патриотском фронту, али имам утисак да ће се она структуирати, не као масовна, већ као потенцијални језичак на ваги, односно фокусирати на питања сарадње са Русијом и сл, мада је познато да г. Поповић свој испољени и у својим књигама рационално образложени евроскептицизам може реализовати доследно само у Патриотском блоку, а не сарадњом са властима.
Наравно изузетак би био, када би СНС и СПС извршили радикалан концепцијски и геополитчки заокрет, који није немогућ, али мислим да је у пракси, у својој потпуности и са односом који премијер и део естабилишмента имају према страним силама, врло тешко и реализовати, тим више да би то паралелно морало да се одрази и на одустајање од суштинских проблема које имамо са оваквом влашћу, а то је наставак неолибералне економије, нови Закон о раду и Бриселски параф, и још горе оно што имамо у пракси у укупној политици према КиМ, а што све заједно је јако тешко очективати да би ту могло од постојећих властодржаца да дође до радикалних промена.
Дакле, чак и када би се садашња власт и окренула геополитички већој сарадњи са Русијом и чак успорила и условила свој „даљњи европски пут“ и тиме масу услова које морамо испуњавати науштрб есенцијалних интереса становништва и земље, задржавање постојећег концепта неолибералне економије, овакав Закон о раду, и политика према КиМ, су довољан разлог за формирање и одржавање Патриотског фронта и борби за промене. Наравно јасно је да и само постојање што снажнијег и перспективног Патриотског фронта, ће по закону спојених судова утицати само по себи да успори даљњу политику и држање власти по овим кључним питањима, јер је пројекат овакве власти и „жуте“ опозиције, створен и одговара интересима нама најненаклоњенијих страних сила.
Најзад, још једно важно питање остаје отворено, а то је формирање странке истакнутог драмског писца и јавног делатника Синише Ковачевића, који ових дана треба да се врати из своје посете Русији. Већ сам напред указао на статутарна ограничења у оквиру ДСС, која свакако треба одклонити, уколико та странка мисли да успостави контакт са народом, и игра важну улогу у будућем најављеном Патриотском фронту. Елиминација или макар само дистанцирање појединих људи од утицаја у тој странци, и довођење на та места нових кадрова, који ће скинути тегове затворености и зачаурености, повећати деловање на терену, елиминисати или макар смањити подземни утицај страних нама мало наклоњених сила који је тим лагунама долазио, дакле само у том случају, препородиће ову странку за праву улогу која је потребна Србији у овом тренутку, да се подигне из провалије у којој се нашла у Постоктобарској концепцији, да не спомињемо и деведесете године кризе (истина сасвим другог профила, јер тада је наша земља била једна врста парије у међународним односима и са аутократском влашћу, а од тада у неком од облика протектората и то најненаклоњенијих спољних сила).
У том правцу, уколко би Синиша Ковачевић и створио као што је започео и најавио, своју странку, која би без сумње концепцијски била у оквиру Патриотског фронта, користећи при томе своју харизму, укључујући у њу, као што је најавио, нека до сада у политици неангажована лица (попут глумаца, интелектуалаца и др.) то би могло да се посматра и као допуна и доградња читавог фронта и његово јачање.
Јер реално, изузетно велики број грађана жели алтернативу, и мишљења сам да му та алтернатива до сада није адекватно пружана од постојећих странака на том полу, јер поновићу ДСС је имао солидну платформу, али концепцијски слабу организацију и инфраструктуру, блед или никакав рад на терену са масама; Двери и радикали, извесну полетност и рад на терену, али један имиџ можда сувише националистички од потребе у овом тренутку, у сваком случају фалила је та, по мом мишљењу централна странка опозиције, која би обликовала и јачала Патриотски фронт, са неопходном програмском и стручном структуром, а у исто време умивене форме, која би била кадра са једне стране изаћи на црту режиму, а са друге стране привући широке масе и све слојеве, укључујући и могућност да буде привлачна и да претендује на што већи део разочараних и пасивних бирача и чак чланства напредњака и других странака на власти, па и од преосталих фракција ДС.
Наравно праву синергију Патриотском фронту би дало укључивање и патритоских организација, НВО и пре свега интелектуалаца, јавних делатника, што већег дела оног до сада потискиваног од компрадора и постоктобарског и сорош система, дела друштвене елите, који су сви скрајнути и деле на овај или онај начин судбину нашег народа и државе. Наравно за криминалне структуре нигде овде не би требало имати места, што се етички подразумева, као што се и зна да осиромашени народ и земља, а самим тим и патриотске снаге, немају средстава за политичко делање, што није случај са свиме оним што чини постојећи (мекоокупациони) постооктобарски систем у Србији, који се тови на средствима која се отимају од народа и државе путем вишегодишње институционалне власти над земљом, путем стране „помоћи“, путем закулисаних контака са светом тајкуна па и криминала, да не говоримо да по природи ствари има садејство компрадорског на сваки начин повлашћеног дела отуђене елите на територији Србије.
У том правцу није време за цепидлачење, сујете и личне пројекције. Тренутак је за стварање Патриотског фронта одавно сазрео, још пре две године, али ево, тек промене на врху ДСС ће поспешити, да се макар сада, приступи тако нечему.
