Pročitaj mi članak

POLNOST I DUHOVNOST: Starozavetno i pravoslavno shvatanje polnosti

0

andjeo unistava nevernike s

УВОДНА РЕЧ

Текст који нудимо читаоцима „Борбе за веру“ саставни је део студије „Човек и рањени ерос/ Од свештене љубави до сајбер секса“ потписника ових редова, објављене у књизи „Мушкарац и жена пред тајном тела/ Православље и полност“ (Београд, 2006).

Разлог за његово објављивање је чињеница да живимо у свету страховите репаганизације, у коме се из окултних банкократских центара моћи човечанству намеће блуд као начин живота, с једним јединим циљем – да се сруше остаци хришћанског морала и нормалности, јер без тога је немогуће на власт довести антихриста, који ће бити, по православним оцима, потомак дванаест колена блудника. Да видимо од чега је хришћанство ослободило човечанство, и какво нам ново ропство намећу.

БОГ И ИЗРАИЉ – ВЕРНОСТ И ИЗДАЈА

Однос Бога и Израиља у Старом Завету представљен је сликом брачног савеза, у коме другим, лажним боговима нема места, и у коме Бог остаје веран Својој Невести и „љубоморан“ ако Га она напушта Он је увек спреман да за блуд суди и кажњава Израиљ, непокорну и развратну супругу. У тешким речима упућеним Својим људима због идолопоклонства, Господ указује на понашање њихово као на прељубу – још гору од проституције, јер проститутка бар узима новац за оно што ради, а Израиљци се клањају туђим боговима без ичег заузврат. У 23. глави пророчке књиге Језекиљеве дата је слика Самарије и Јудеје, као Оле и Оливе, које су чиниле блуд са Асирцима, и клањале се њиховим боговима, приносећи им на жртву своју децу.

Тајна антихристовог безакоња представљена је у Светом Писму сликама блуднице вавилонске, жене обучене у скерлет. Њу ће Бог, због блуда и убистава о којима се наслађивала најстрашније казнити – казна ће јој доћи изненада (Откр. 17).

vladimir-dimitrijevic
О АУТОРУ

Владимир Димитријевић је Српски православни публициста.
Дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао 2010. године.
Аутор је више од 50 књига и мнноштва зборника различите тематике: од духовне, православно – богословске и црквено – историјске, до књижевне, образовне културне и сектолошке.

Доносимо одломке из ових редова Светог Писма да би се видело колико је Богу мрзак грех блуда, и колико је опасно бити му, ма у чему, причастан. Речи библијских пророка су невероватно оштре, испуњење одлучним прекорима, изречене без зазора, без устезања и замуцкивања, онако како само Господ уме.

Књига пророка Језекиља, гл. 23:

„Опет ми дође ријеч Господња говорећи:

2. Сине човјечји, бијаху двије жене, кћери једне матере.

3. Оне се курваху у Мисиру, у младости својој курваху се, ондје им пипаше груди, и ондје им згњечише дојке дјевојачке.

4. А имена им бијаху, старијој Ола а сестри јој Олива; оне посташе моје, и родише синове и кћери. Имена им бијаху Ола Самарији, а Олива Јерусалиму.

5. И Ола кад бијаше моја курваше се, и упаљиваше се за својим милосницама, Асирцима сусједима.

6. Који ношаху порфиру, и бијаху кнезови и властељи, све лијепи младићи, витезови, који јахаху на коњима.

7. И удари у курвање с њима, који сви бијаху најљепши између синова Асирских, и за којима се год упаљиваше, скврњаше се о све гадне богове њихове.

8. А ни с Мисирцима не окани се курвања својега, јер спаваху с њом од младости њезине и они јој гњечише дјевојачке дојке, а с њом се курваше.

9. Зато је дадох у руке милосницима њезинијем, у руке Асирцима, за којима се упаљиваше.

10. Они открише голотињу њезину, узеше јој синове и кћери, а њу мачем убише; и она изађе на глас међу женама кад судове извршише на њој.

11. А сестра њезина Олива, видећи то, упаљиваше се још горе него она, и курварство њезино бијаше горе од курварства сестре јој.

12. Упаљиваше се за Асирцима, кнезовима и властељима, сусједима, красно одјевенијем, витезовима који јахаху на коњима и сви бијаху лијепи младићи.

13. И видјех гдје се оскврни, и гдје обје иду једнијем путем.

14. И ова се још више курваше; јер кад би видјела људе написане на зиду, ликове Халдејске написане црвенилом,

15. Опасане појасима по бедрима, са шаренијем капама на глави, који сви бијаху на очи као војводе налик на синове Вавилонске из земље Халдејске своје постојбине,

16. Упаљиваше се за њима чим их виђаше очима својима, и слаше посланике к њима у Халдејску.

17. И Вавилоњани долажаху к њој, на постељу љубавну, и скрвњаху је курварством својим, и пошто би се оскврнила с њима, одвраћаше се душа њезина од њих.

18. И кад откри курварства своја и откри голотињу своју, одврати се душа моја од ње као што се одврати душа моја од сестре њезине.

19. Јер умножи курварства своја спомињући се дана младости своје кад се курваше у земљи Мисирској,

20. И упаљиваше се за својим милосницама, у којих је тијело као у магарца, и течење као у коња.

21. И тако си се вратила на неваљалство младости своје кад ти пипаху груди у Мисиру ради дјевојачких дојака твојих.

22. Зато, Оливо, овако вели Господ Господ: ево, ја ћу подигнути милоснике твоје на те, оне од којих се одвратила душа твоја, и довешћу их на те отсвуда,

23. Вавилоњане и све Халдејце, Фекођане и Сојане и Којане, све Асирце с њима, лијепе младиће, кнезове и властеље све, витезове и људе чувене, који сви јашу на коњима.

24. И доћи ће на те с колима и с колицима и с точковима и с мноштвом народа, и опколиће те са штитовима и штитићима и шљемовима; и њима ћу дати суд да ти суде својим судом.

25. И ставићу ревност своју теби насупрот, те ће радити с тобом гњевно, нос и уши отсјећи ће ти, и што те остане пашће од мача, и узеђе синови твоје и кћери твоје, и што те остане прождријеће огањ.

26. И свући ће с тебе хаљине, и узеће красни накит твој.

27. Тако ћу учинити крај грдилу твојему и твојему курвању у земљи Мисирској, те нећеш подигнути очију својих к њима и нећеш се више сјећати Мисираца.

28. Јер овако вели Господ Господ: ево, ја ћу те дати у руке онима на које мрзиш, у руке онима од којих се одвратила душа твоја.

29. И они ће радити с тобом непријатељски, и узеће сву муку твоју, и оставиће те голу нагу, те ће се открити голотиња курварства твога, и грдило твоје и курварство твоје.

30. То ћу ти учинити што си се курвала за народима, што си се оскврнила о њихове гадне богове.

31. Путем сестре своје ишла си, зато ћу дати чашу њезину теби у руку.

32. Овако вели Господ Господ: чашу сестре своје испиђеш дубоку и широку, бићеш потсмијех и руг, јер чаша много бере.

33. Напунићеш се пијанства и жалости чашом пустошења и затирања, чашом сестре своје Самарије.

34. И испићеш је и исциједити, и разбићеш је, и дојке ћеш своје покидати, јер ја рекох, говори Господ Господ.

35. Зато овако вели Господ Господ: што си ме заборавила и бацила ме за леђа своја, зато и ти носи грдило своје и курварства своја.

36. Потом рече ми Господ: сине човјечји, хоћеш ли судити Оли и Оливи? Покажи им гадове њихове,

37. Да су чиниле прељуби и да је крв на рукама њиховијем и да су чиниле прељубу с гаднијем боговима својим и водиле кроз огањ синове своје које су ми родиле, да их једу.

38. Још и ово ми чинише: скврнише светињу моју у исти дан, и суботе моје прзиише (= прљаше).

39. Јер заклавши синове своје гаднијем боговима својим долазише у светињу моју истога дана да је оскврне; и гле, тако чинише усред дома мојега.

40. И још слаше по људе да би дошли издалека, и они, чим посланик би послан к њима, гле, одмах долазише, и њих ради си се купала, мазала очи своје и китила си се накитом.

41. И сједала си на красан одар, пред којим бјеше сто постављен, и на њ си метала кад мој и уље моје.

42. И бијаше ондје вика веселога мноштва, и осим људи из гомиле довођаху Савеје из пустиње, који им метаху наруквице на руке и красне вијенце на главе.

43. И рекох за остарјелу у курварству: још ће се курвати.

44. И долажаху к њој као што иду к жени курви; тако долажаху к Оли иОливи, женама неваљалијем.

45. Зато ће им праведни људи судити као што се суди женама прељубочиницама и као што се суди онима које прољевају крв; јер су прељубочинице и крв је на рукама њиховијем.

46. Зато овако говори Господ Господ: довешћу на њих људство, и даћу их да се злоставе и оплијене.

47. И људство ће их засути камењем, и исјећи ће их мачевима својим; синове ће њихове и кћери њихове побити, и куће ће њихове спалити огњем.

48. И тако ћу укинути неваљалство у земљи, и научиће се све жене да не раде по вашем неваљалству.

49. И врћи ће ваше неваљалство на вас, и носићете гријехе гаднијех богова својих, и познаћете да сам ја Господ Господ.“

biblija87021-b

СВЕТО ПИСМО, МОНОГАМИЈА И МОНОАНДРИЈА

Свето Писмо је књига која одобрава полну љубав мушкарца и жене, називајући је, нимало случајно, ПОЗНАЊЕМ (1. Пост. 4,1), јер управо у том сјединењу могуће је сусрести вољеног на тајанствен и узвишен начин. Али, љубав мушкарца и жене је БРАЧНА, и МОНОГАМНА, МОНОАНДРИЧНА. Ако је таква, прожета узајамном верношћу, она заслужује сваку похвалу. Зашто? Управо зато што је основно откривање Личног Бога свету да је човек личност, да није променљив и заменљив у разним врстама игара моћи и потчињавања.

Твоја жена је твој избор и твоја радост; уживај у њој – Господ то благосиља: „Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје, нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако. А зашто би, синко, посртао за туђинском и голио њедра туђој, кад су пред очима Господу путеви свачији, и мјери све стазе његове?“ (Пр. Сол. 5,18-21).

Туђа жена отвара врата ада, вечног понора за боголику душу људску: „Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља; али јој је пошљедак горак као пелен, оштар као мач с обе стране оштар. Ноге јој слазе к смрти, и до пакла слазе кораци њезини“ (Пр. Сол. 5,3-5). Лепота жене није никаква вредност сама по себи: „Жена лепа, а без разума, златна је брњица у губици свиње“ (Пр. Сол. 11,22). Сматра се да је жена нечијег живота дар Божји: „Ко је нашао жену, нашао је добро и добио љубав од Господа“ (Пр. Сол. 18,22).

Нарочито се у девтероканонској књизи о Товији види колико Господ промишља о томе да мушкарац нађе праву жену. Лично ће Свети архангел Рафаил водити Товитовог сина Товију до Саре, кћери Рагуилове, којој је демон Асмодеј, дух блуда, до тада убијао веренике, који ни сами нису били чисти од пожуде. Товија ће малитвом победити злог духа, и Господ ће га благословити срећним брачним животом.

Уосталом, зар није најлепша љубавна песма свих времена и народа, „Песма над песмама“, у Библији? И зар случајно та песма означава, на алегоријски начин, везу између Бога и душе и Христа и Цркве? А суштина ове песме је у моногамији и моноандрији љубави јаче од смрти (Песма 8,6). Речи каквих тамо има нигде нема; али, њихова срж је ЈЕДИНИТОСТ ВОЉЕНОГ. Јер, кћери јерусалимске се чуде, па питају Сунамку: „Што је драги твој бољи од других драгих, о најлепша међу женама?“ (Песма 5,9). Али, она, „болна од љубави“ (Песма 5,8), зна да је он једини такав „између десет тисућа“ (Песма 5,10). Једи-ни – нема другог!

Само у том контексту се може разумети најузвишенија истина црквеног задатка мушкарцу и жени који се воле, а који Христо Јанарас формулише ова ко: „Јединство човека и жене, кроз обострано одрицање од своје индивидуалне воље и обострано прихватање воље Другога, постепено се изграђује не више на индивидуалној основи индивидуалног полног нагона, већ на основи црквеног заједничења, које јесте самонадилажење и саможртвовање“.

Рећи неком да га волиш значи рећи му да никад неће умрети, говорио је својевремено митрополит Антоније Блум. И ту истину зна Свето Писмо, књига Цркве.

srpska porodica

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ ПОЛНОСТИ

1. Бог је створио полност, и човек је од самог почетка мушко и женско. Да није дошло до пада прародитеља, човечанство би се размножавало на неки други, духовни начин. Иако су у Едему људи имали тело, ниси имали телесне потребе. Видови данашњих наших „кожних хаљина“ (тако Св. Оци зову последице палости) су привлачност полног задоваљства, телесно сјединење и биолошко рађање, а они нису постојали у Едему. Св. Златоуст тврди да је после пада Бог „преправио“ људско тело да би било корисно у новим околностима. Због тога је, сматра он, оваква врста брака плод смрти. Људи су у рају могли (да су тамо остали) да настају без телесног додира – као што су саздани ангели или Адам и Ева! – јер сила која одржава наш род у постојању није брак, него реч Господња која каже: „Плодите се и множите се и напуните земљу“ (Пост. 1,28).

Међутим, после пада то више није могуће. Полно сјединење у браку, какво је данас, није ни за какву осуду! Напротив! Пре пада није било неопходно, али сада јесте, и Господ га је освештао. Како Златоуст примећује, ђаво, који је у рају клеветао целомудрије, сад клевеће хришћански брак, и због тога га не треба слушати. Грчки теолог Панајотис Нелас о Божјем Домостроју у области полности вели: „Бог је Својом милошћу преусмерио задовољство према множењу људског рода, и тако га ограничио и оплеменио и омогућио да буде превазиђено када га је претворио из циља у средство. Заиста има примера како се задовољство превазилази, као у случају блажених супружника Јоакима и Ане. Њихово чедо није плод задовољства, него молитве“.

2. Из те перспективе, Црква се радује дару људске полности. Свети Григо-рије Нисијски у свом „Великом катихизису“ вели следеће: „Читав распоред те-лесних удова начињен је с обзиром на циљ – човеково одржање у животу. И док сви други делови тела врше разноврсне улоге и одржавају овоземаљски човеков живот јер се њима остварује човекова чулна и делатна моћ, чедородни удови воде бригу о будућности. Роду људском обезбеђују нове чланове. /…/ Којим би удовима смело да припадне часније место? Ваистину, наша врста се не продужава у бескрај ни оком, ни увом, ни језиком, нити било којим другим чулом. Тиудови, како рекосмо, служе садашњем уживању, док се у ЧЕДОРОДНИМ УДОВИМА ЧУВА БЕСМРТНОСТ ЉУДСКОГ РОДА (подвукао В. Д.). Због тога је посао смрти безуспешан и узалудан, иако смрт непрестано ради против нас“.

Потомство је, на неки начин, икона Васкрсења. С тим у вези, Црква поштује велику тајну зачећа и рађања. У Цркви се славе и Зачеће Пресвете Богородице и Зачеће Светог Јована Крститеља, која, иако благодатна, јесу била зачећа природним путем. У Светој Тајни Венчања Господ се моли да супружницима подари „плод утробе на корист“.

3. Једна од последица пада су СТРАСТИ, које ратују против душе човекове. Уместо да воли, човек се препушта пожуди као жељи за господарењем над другим, при чему тај други треба да буде извор његовог чулног задовољства.

4. Људски ерос, рањен палошћу Адама и Еве, мора бити распет да би служио човековој боголикости. Љубав је распињање ероса путем кога човек види Другог – Бога и ближњег. Одатле потиче тврдња Марине Цветајеве да волети неког значи видети га онаквим, каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили.

5. Благодат Божја преображава људски Ерос у саможртвену божанску љубав, АГАПЕ.

6. Главни циљ полности није пуко РАђАЊЕ ДЕЦЕ, него духовно, душевно и телесно сјединење мушке и женске личности у „једно тело“. Љубав престаје да буде синоним за ПОЖУДУ, па се утемељује као жртва.

7. У хришћанском Откривењу сјединење мужа и жене у браку символички се уздиже на ниво односа Христа и Цркве. Праобраз Женика Христа и Невесте Цркве је темељ светотајинске везе. Ова Света Тајна је један од начина есхатологизације човековог постојања и њеног припремања за вечност.

8. Како каже Бејзил Зајон: „Сјединење личности мушког и женског пола ствара љубавну заједницу благодати у којој се светотајински одражава лик Свете Тројице. Плод заједнице у постојање уводи трећу личност и на тај начин настаје „мала црква“ (Св. Јован Златоуст) која је породица, икона Тројице“. Наравно, то је могуће само у случају побожног живота; иначе, породица је често извор сурових сукоба и траума, у којој су углавном жртве најнемоћнији – деца.

9. Слобода у полној љубави могућа је само као надилажење биолошке условљености и победа над страстима. Притом треба имати у виду да слобода није пука самоконтрола, него пре свега отвореност за заједничарење с Другим.

10. Полна целовитост је, у ствари, целовитост обожене личности – целомудреност. Само целомудрен човек може да слепи ерос преобрази у агапе која је СВЕСТ О ДРУГОМ И ДРУГАЧИЈЕМ као ВОЉЕНОМ.

11. Постоји аутентични језик полне љубави: „Љубавни полни однос је нешто другачије од обичног полног спајања /…/ Језик љубави често може да се користи као средство завођења, али то је онда само обмана и превара“ (Зајон). Истинско полно сјединење у љубави човеку не даје само осећај чулног задовољства, него, пре свега и изнад свега, радости због постојања Другог. Француски мислилац Оливије Клеман сматра да управо зато што је дар полности добар, и Божји, и значи учешће две личности у даху живота који је од Господа, „мушкарац и жена морају постати достојни језика љубави“. Приликом „случајних сусрета“, „сексуалних излета“, сматра Клеман, „ми нисмо достојни своје полности, користимо језик иако на њему немамо шта да кажемо“.

12. По Зајону, циљ полног живота није толико телесна веза, колико саможртвовање и самопредавање. Ван љубави у Христу, то постаје извор погубних страсти и разара љубав као потпуно признавање Другог без кога нам нема спасења

13. Полност је, као и све што је Господ уручио човеку, ДАР, али и ЗАХТЕВ. Човек се мора уздићи до поимања дара и бити спреман да испуни ЗАХТЕВ који тај дар пред њега поставља да би се вазнео у славу детета Божјег.

(Крај)

(Борбазаверу.инфо – Владимир Димитријевић)