Прочитај ми чланак
У великој политици подударности се дешавају ретко. Зато када је уочи посете председника Русије Владимира Путина Београду постало јасно да су се сакнцијама против Русије придружиле Албанија, Црна Гора и Исланд, политиколози су се замислили.
Ове земље, благо речено, нису баш највеће, најјаче, најбогатије. Поставља се питање: да ли је то њихова принципијална одлука или демарш предузет под притиском Велике Браће – ЕУ и САД? Ситна дипломатска пакост упућена Русији: скрећеш Србију са пута истинске демократије – ево ти још једна порција санкција.
Исланд ћемо оставити на миру – он је далеко од Балкана. Зауставимо се на Албанији и Црној Гори.
Коментар смо затражили од угледних научника балканолога. Пред нашим микрофоном је Алексеј Мартинов, директор Међународног института најновијих држава:
„Било би чудно помислити да уз озбиљну активност Русије неће бити предузете контрамере. Албанија и Црна Гора су земље које су у већој мери подлежне утицају европске бирократије и Американаца него Русија, ето то је то. Сада се води борба за мале територије, за њихово учешће у пројектима. Русија се враћа на Балкан, то страшно нервира и ЕУ и Вашингтон.”
Георги Енгељгардт, сарадник Института за славистику РАН склон је да види ситуацију у помало другачијем светлу:
„Мале балканске земље су навикле да имају неке спољне патроне и јасно бране њихове интересе. Албанија практично нема економске односе са Русијом, тако да придруживање санкцијама обичан је повод да се подсети Брисел да она постоји, а влада спроводи исправну линију. Отприлике исто је понашање и Црне Горе. Влада Ђукановића доследно демонстрира своју хиперлојалност Бриселу чак у оним случајевима када то може да се не чини. Не знам да ли је то резултат притиска ЕУ… Највероватније то је свесна политика саме Подгорице да се максимално брзо интегрише у НАТО. У контексту такве непоуздане Србије, „Мале Русије“, која стално квари слику у региону, то може да донесе додатне поене.”
Руководилац Центра за спољну политику Економског института РАН Борис Шмељов коментарише одлуку о увођењу санкција са разумевањем и извесним саосећањем:
„Ситуација изазива чуђење. Ради се о томе да су раније између Москве и Подгорице постојали односи поверења, и одједном такав окрет. Црногорско руководство је поставило задатак да ступи у ЕУ и НАТО што је могуће пре, пошто види у томе гаранцију безбедности. Црна Гора има неколико проблема које не може самостално да реши.
Као прво, земља има слабу економију, за развој треба да привуче стране инвестиције. Као друго, у Црној Гори живи прилично енергична албанска заједница која игра важну улогу у бизнису. Руководство земље се плаши перспективе формирања Велике Албаније у којој ће Црна Гора бити жртва, тако да чланство у ЕУ види као гаранцију територијалне целовитости. За Ђукановића лично ступање у ЕУ и НАТО је гаранција његове сопствене позиције, а за црногорску елиту сигураност да предају земљу у поуздане руке.”
Закључак угледних руских балканолога је следећи: Албанија и Црна Гора су се нашле у незахвалној улози молилаца који се на све начине труде да привуку наклоност патрона. Став Србије: И Русија, и ЕУ, у тој ситуацији несумњиво подвлачи самосталност спољне политике ове земље и значајно подиже улоге у борби за утицај у региону. Надајмо се да ће српско руководство моћи да издржи притисак споља и да ће и даље ићи курсом развоја сарадње и са Западом и са Русијом.
