Беспослених на имању породице Марковић у лесковачком селу Брестовац нема. Дочекао нас је Слободан (69), учитељ у пензији, крај казана у коме пече ракију комовицу. Његов син Миодраг (38) је пчелар, затичемо га крај кошница, док се из помоћног објекта осећа љутина пинџура који се током зиме најчешће користи као додатак јелима. О томе брине Слободанова супруга Илинка (62), пензионисана медицинска сестра.

Њихов други син Стевица (41) и снаја Сунчица (39) су у оближњој њиви. Са неколико радника вредно беру паприку од које ће, у кућној радионици, направити ајвар са заштићеним географским пореклом. Стевичине и Сунчицине ћерке Теодора (16) и Софија (11) су задужене за послове у кући.

У овом домаћинству се годишње произведе две и по хиљаде тегли ајвара и то углавном за познате купце у Београду и Нишу. Стевица је вичан маркетингу, па нема проблема ни са пласманом џемова од шипурка, шљива и кајсија.

– Произведемо две тоне пулпе од шипурка и још око 500 килограма џемова од другог воћа – прича Стевица чија породица обрађује хектар и по сопствене и још два хектара земље коју узимају у закуп. – Раније смо се бавили сушењем поврћа и воћа, али од када су стигли Кинези и Индијци нисмо успевали да се уклопимо у њихову цену, па смо одлучили да почнемо прераду.

У њиховом домаћинству сниман је спот којим Туристичка организација Србије (ТОС) већ три године кроз храну промовише туристичке потенцијале целе земље. „Храна са душом“ је слоган те кампање која је инспирисала Стевицу да се у потпуности посвети промоцији укуса који су специфични за југ Србије.

– Члан сам светског покрета „Спора храна“ – каже Стевица. – То је одговор оброцима које већина људи купује сваког дана на киосцима и у ресторанима брзе хране. Покрет промовише мале произвођаче и традиционалне производе из 150 земаља света и тамо представљам ајвар као бренд карактеристичан за ове крајеве. 

ЛЕСКОВАЧКИ АЈВАР

Стевица је и члан Удружења „Лесковачки ајвар“, које је уз помоћ регионалне привредне коморе заштитило географско порекло свог производа. Ајвар је, за наше услове, скуп ако се прави само од паприке, на традиционалан начин. Произвођачи се надају посебном месту у трговинама и заједничком знаку по коме би купци лакше могли да препознају храну заштићеног порекла.

Покрет је најзаступљенији у Италији, па је Стевица тако постао повртар њихове амбасаде у Београду, чије је особље пожелело да у башти има овдашње производе.

– Бринем о 20 метара квадратних земље где сам засадио папричице, паприке, краставце, парадајз, купус и још много штошта што гајимо овде, а пошто је то страна територија пријатељи се шале да сам постао гастарбајтер – са осмехом прича Стевица. – Амбасадор је презадовољан како то изгледа, па је уприличио и свечано отварање са министарком пољопривреде.

Он каже да свако ко је пробао ајвар више не може да му одоли, али је проблем у томе што је мало странаца који су имали ту прилику. Зато је за овогодишњи сајам туризма у Штутгарту, у сарадњи са ТОС, припремио 1.000 теглица овог специјалитета. Стевица, поред својих производа, увек промовише и село у коме живи.

– Много је потенцијала у Брестовцу које ми не умемо да искористимо, али треба да се трудимо. Уз много рада не мора све да буде баш тако црно – оптимиста је Стевица Марковић.

Док причамо, његов телефон не престаје да звони. Зову га познаници и пријатељи из целе Србије. И они су промотери „споре хране“ – футошког купуса, сјеничког сира, ракије са Гледићких планина, хомољског меда, пиротског качкаваља…

(Вечерње новости)

Ознаке: џем, ајвар, Лесковац