СРПСКИ ЕКОНОМИСТА ИЗ ЛОНДОНА: Србије је у рукама странаца и зависи од њихове воље

00:48 01.10.2014.

Влада Србије се налази у мат позицији. Шаховска партија која данас улази у завршницу изгубљена је још у отварању – у првим годинама прошле деценије. Србија је тада пошла економском странпутицом и на њој тврдоглаво истрајава и данас.

Економска судбина Србије је у рукама странаца и директно је зависна од њихове воље. Влада мора уверити странце да је у стању да контролише раст јавног дуга и да своје обавезе може уредно измиривати. Фискална консолидација (еуфемизам за смањивање јавне потрошње, плата и пензија) је, по препоруци свеколике стручне јавности, најкраћи и најубедљивији начин да се странци одобровоље, да се кредитирање настави и да економија крене путем изласка из кризе.

Под притиском зле стварности и празне буџетске касе, под притиском ММФ и његових домаћих сарадника, влада је одлучила да у тај дуго одлагани процес уђе у наредних пар недеља. Чини се да нико у Србији не сумња да је смањивање јавне потрошње и обрачун са јавним сектором спасоносни лек за све проблеме домаће економије. Питања која се могу чути и страхови који се исказују односе се искључиво на социјалну сношљивост и политичке последице мера које ће бити предузете. Тиме се једино и могу објаснити конфузија, спорост и неодлучност који процесу претходе.

Других питања нема, других страхова нема – економска рационалност фискалне консолидације, изгледа, никоме није спорна.

Хоће ли смањивање јавне потрошње заиста довести и до смањивања буџетског дефицита и јавног дуга и да ли је то пут изласка из кризе? Или се може догодити супротно, па да процес фискалне консолидације доведе до повећања буџетског дефицита и јавног дуга? Да ли ће Србија кренути путем опоравка или ће бити гурнута у још дубљу кризу и у још већу беду?

ФИСКАЛНИ МУЛТИПЛИКАТОР

Присталице резања јавне потрошње верују да ће нова политика довести до макроекономске стабилизације после које ће уследити здрав и брз опоравак. Држава ће бити мања, јефтинија и ефикаснија, и оставиће простор да се приватни сектор размахне и да се покрене привредни циклус.

О АУТОРУ

Небојша Катић је финансијски и пословни консултант и живи у Лондону од 1992 године.
До 1998 године његова пословна каријера била је везана за београдски “Енергопројект”.
Дипломирао је и магистрирао на Економском факултету у Београду.

Овај приступ почива на веровању да државна потрошња угрожава економски развој и исцрпљује приватну привреду и грађане. Држава то ради кроз порезе који смањују куповну и инвестициону моћ приватног сектора, али и преко финансијског тржишта, где држава превише кредита узима за себе и тиме смањује расположив новац за приватно инвестирање (тзв. crowding out).

По истој школи мишљења, смањивање јавне потрошње неће битно смањити тражњу ни угрозити привредни раст, пошто ће мањак државне потрошње бити надомештен растом приватне тражње. У коначном исходу неће доћи до пада БДП, или, ако до пада дође, он ће бити мали и трајаће кратко. Отуда и оптимистичне најаве које долазе из владе да би већ 2016. година могла бити почетак бољег живота и да би плате и пензије већ тада могле почети да расту.

Концепт оздрављења привреде и буџета кроз смањивање јавне потрошње фундаментално зависи од једног показатеља који се у економији назива фискални мултипликатор. Овај показатељ исказује утицај који промена у висини јавне потрошње има на раст БДП.

Рецепти који инсистирају на смањивању јавне потрошње полазе од тога да се фискални мултипликатор креће од 0 до 0,5, с тим да је 0,5 постао нека врста прихваћеног норматива у моделима који се баве пројекцијама привредног раста. Ако је мултипликатор 0.5, тада један одсто пада јавне потрошње смањује раст БДП за подношљивих 0,5 одсто. Буџетски дефицит се такође смањује (иако не у пуном износу пада јавне потрошње). У том контексту, мала жртва на страни привредног раста даје жељени фискални резултат.

На описаној логици ЕУ је конципирала и моделирала своју политику изласка из кризе за најугроженије земље, за оне на које је могла извршити јак притисак (Ирска, Грчка, Шпанија, Италија). Политика оздрављења је имала две полуге – на једном крају је тврда политика смањивања јавне потрошње, док је на другом крају мека монетарна политика. Она је покушавала да стимулише потрошњу и инвестиције ниским каматним стопама у нади да ће приватни сектор надокнадити мањак тражње настао уштедама јавног сектора.

СЛИКА РЕЗУЛТАТА ГОРКЕ МЕДИЦИНЕ

Нажалост, када се са модела пређе на емпирију, сви теоријски конструкти падају у воду. Табеле које следе дају економску слику стања најугроженијих економија еврозоне закључно са 2013. годином. Упркос лечењу и горкој медицини, упркос расту незапослености и малтретирању грађана, дефицити буџета су и даље веома високи, док су јавни дугови драстично порасли. При томе, мучни процес консолидације траје већ годинама.

Tabela 1. Buǆetski deficit/suficit u odnosu na BDP u %

	2007	2008	2009	2010	2011	2012	2013
Irska	0.2	-7.4	-13.7	-30.6	-13.1	-8.2	-7.2
Grčka	-6.5	-9.8	-15.7	-10.9	-9.6	-8.9	-12.7
Španija	2.0	-4.5	-11.1	-9.6	-9.6	-10.6	-7.1
Italija	-1.6	-2.7	-5.5	-4.5	-3.7	-3.0	-3.0

Tabela 2. Javni dug (bruto) u odnosu na BDP u %

	2007	2008	2009	2010	2011	2012	2013
Irska	24.9	44.2	64.4	91.2	104.1	117.4	123.7
Grčka	107.4	112.9	129.7	148.3	170.3	157.2	175.1
Španija	36.3	40.2	54.0	61.7	70.5	86.0	93.9
Italija	103.3	106.1	116.4	119.3	120.7	127.0	132.6

Tabela 3. Stopa rasta BDP-a %

	2007	2008	2009	2010	2011	2012	2013
Irska	5.0	-2.2	-6.4	-1.1	2.2	0.2	-0.3
Grčka	3.5	-0.2	-3.1	-4.9	-7.1	-7.0	-3.9
Španija	3.5	0.9	-3.8	-0.2	0.1	-1.6	-1.2
Italija	1.7	-1.2	-5.5	1.7	0.4	-2.4	-1.9

Tabela 4. Stopa nezaposlenosti %

	2007	2008	2009	2010	2011	2012	2013
Irska	4.7	6.4	12.0	13.9	14.7	14.7	13.1
Grčka	8.4	7.8	9.6	12.7	17.9	24.5	27.5
Španija	8.2	11.3	17.9	19.9	21.4	24.8	26.1
Italija	6.1	6.7	7.8	8.4	8.4	10.7	12.2

Izvor: Eurostat

Чиме се може објаснити ово драстично несагласје теорије и стварности?

Двојица економиста ММФ су још почетком 2013. године објавили рад у коме су покушали да укажу да су раније претпоставке о висини фискалног мултипликатора (од 0,5) биле погрешне и да би се стварна цифра могла кретати у распону од 0,9 до 1,7. Дакле, један одсто пада јавне потрошње може довести до смањења стопе раста БДП и од 1,7 одсто. То је огроман пад и превелика жртва. Ако су ове калкулације тачне, онда је политика фискалне консолидације за државе које су у рецесији погрешна, а њени стварни резултати су супротни прокламованом циљу. Тиме се и могу објаснити лоши резултати из горњих табела [1].

ШТА МОЖЕ САМО ДРЖАВА

Висина фискалног мултипликатора се разликује од земље до земље и условљена је њеном привредном структуром, отвореношћу привреде итд… И у оквиру једне земље мултипликатор може варирати у зависности од фазе у којој се њена економија налази. Без обзира на све ограде и непрецизности у антиципирању висине мултипликатора, једно је сигурно – смањивање јавне потрошње не гарантује ни излазак из економске кризе ни успешно санирање буџета. Ово поготово важи за Србију која има највеће реалне каматне стопе у Европи. Такве каматне стопе не могу стимулисати тражњу и инвестиције, и потпуно је нејасно на чему почива нада у опоравак и привредни раст.

Оздрављење домаћег буџета је могуће само кроз пораст запослености, пораст БДП и фискалних прихода. Економска драма Србије није на трошковној страни буџета, већ на приходној. Србију из рецесије могу извести само инвестиције и ново запошљавање, а то захтева активну развојну политику. И да не буде забуне – овде не мислим на инвестиције које ће кредитирати и изводити странци.

Само је држава у стању да у кратком року, кроз улагања у инфраструктурне пројекте, као и у обнову градова (фасаде, кровови, столарија, дотрајале инсталације) покрене привредни циклус. Само је држава та која може подржати добра предузећа и дати им подстицај да се брже развијају. Само је тај део економског живота под каквом-таквом контролом државе. Све друго је неизвесно, о дугом штапу, у рукама и на вољи других.

Ако бих нешто сугерисао влади Србије у вези са буџетом, вратио бих се свом старом предлогу по коме буџет треба декомпоновати на потрошни део и на инвестициони део. Потрошни део буџета се не мора смањивати, али се мора замрзнути и регулисати преко најављених платних разреда. Инвестициони део буџета се не би смео ограничавати. Његово трошење би зависило од умећа владе да организује рад на обнови земље, као и од спремности привреде да реализује инвестиционе програме. То је мукотрпан рад, захтева посвећеност, планирање и организацију, све оно што чега је у Србији мало.

Буџет се додатно мора декомпоновати на динарски и девизни део. Држава се у том моделу може девизно задуживати само да би финансирала девизну компоненту својих трошкова, и ни евро више. Узимати стране кредите да би се финансирали домаћи динарски трошкови, пензије и плате, најкраћи је пут у трајно дужничко ропство [2].

Динарска инвестициона компонента се може и мора финансирати из контролисане примарне емисије, на начин који сам већ описао у свом старом тексту Безнађе, беспуће и могући излаз [3]. Без активне монетарне политике, без наменских, јефтиних, и строго контролисаних кредита из примарне емисије, до стварног опоравка не може доћи. Рестриктивна буџетска политика која је праћена рестриктивном монетарном политиком није рецепт за опоравак, већ за самоубиство.

Ових неколико предлога би значило потпуну промену економске парадигме. Да ли верујем да је то могуће? – не. У чему је онда смисао овог текста? Да будем искрен, нисам сасвим сигуран.