„Де јуре и де факто Чеченија је била независна пет година између два рата“, каже Ислам Сајдајев. „Мислили смо да ћемо, после одвајања од Русије, живети као у Дубаију. Пет година смо контролисали производњу нафте и прави новац, само истински патриоти и верски лидери су били у нашој влади, а за све то време нисмо изградили ни једну џамију, камоли школе или болнице. Имали смо све, чак и стране спонзоре, али нисмо учинили ништа, осим што смо једни другима скакали за врат. Између нас су започели отворени војни сукоби. Време је показало да не можемо опстати као држава изван Русије.

– Што ће рећи, Русија вам је дала закон?

Могло би се тако рећи. Верујте ми, ако би Русија сада напустила Дагестан, после месец дана би почео жесток грађански рат. Дагестан или Татарстан су наивни ако мисле да би преживели без Русије. Напусти Русију и овејани преваранти и обични бандити ће изаћи из сенке. Али, нама је тога доста. Да Кавказ може бити самодовољан, државе би овде настале пре много година, када Русија није била ни близу. Али овде живе само изолована племена и мале кнежевине неспремне да се развијају и изграде државу. Укратко, то је потпуни недостатак интеграције.

– Зашто су се Чечени после перестројке борили против Русије ?

То је био део велике игре. Покушали су да униште Русију помоћу Чеченије. Сви ти људи који су се овдепојавили, као Дудајев и Удугов, били су под покровитељством „патриота“ из Москве, као што је Березовски. И ја сам некада веровао у независну Ичкерију и сарађивао са невладиним организацијама које финансира Запад. Али финансирање је било условљено на премиси: непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ. Дали би вам новац, али су желели резултате. Нико то није отворено говорио: формално, радили смо на изграђивању демократије. Док је било профитабилно, звали су нас патриотама и спонзорисали. Када је игра завршена, а милитанти побегли у Панкиси (Грузија), прогласили су их терористима и похапсили. Али то је био и срачунат потез.

На пример, одметник седи у Гвантанаму, онда га пусте и он убрзо командује јединицом у Либији, као борац за „демократију“ против „тиранина“ Гадафија. Сви ти милитанати које су хапсиле грузијске, британске и америчке обавештајне службе раније или касније се појављују у Ираку, Сирији, Либији, са новом „легендом“, новцем и херојском прошлости. То је прича о Абу Бакр ал-Багдадију, тренутном калифу терористичке ИДИЛ (Исламске државе Ирака и Леванта.). Американци су га 2005. ухапсили, а онда, четири године касније, ослободили из непознатих разлога. С којим циљем ?

Да се ​​бори против сиријског председника Асада. Мовлади Удугов је сада у Турској и командује чеченском јединицом која се бори на страни Абу Бакр ал-Багдадија. Добар пример је Омар Ал-Шишани („Шишани“ значи „Чечен“ на арапском). Овај командант је рођен у Панкисију (Грузија) и обучавале су га грузијске специјалне службе. Његова мајка је Чеченка а отац хришћанин. Служио је у грузијским специјалним јединицама које су обучавали амерички инструктори. После је ухапшен у самој Грузији да би се створила прикладна легенда. Сада је командант највеће јединице ИДИЛ-а, која је у потпуности састављена од људи са Кавказа. Јединица изводи најбруталније и најкрвавије операције у Сирији и Ираку, као што је јавно одсецање глава. (Ал-Шишани је у Ираку познат као „црвенокоси чеченски генерал“.) Прво су такве људи звали борцима против Асадове „тираније“, сада су терористи. Американци су их обучавали и наоружали. Нису успели да савладају Асада. Требали су да створе изговор за напад на Сирију, али хемијско оружје није пронађено.

И, наједјном постоји разлог – ИДИЛ, којег су Американци сами створили. Сада сви светски медији показују ужасне сцене масовних убистава у Ираку – неких је заиста било, али остала су смишљена да застраше људе. Потребно је да се заврши са Асадом. Приказивање масакра ствара изговор за напад на Сирију …

ИДИЛ, као и било која друга терористичке група на Блиском истоку, увек ће бити под контролом Американаца. Ова група може у било које време и на било ком месту да створи изговор за америчку инвазију. Ево речитог примера њихове потчињености Англосаксонцима. Недавно је Израел уз невиђену окрутност бомбардовао Газу и убио стотине деце, жена и старијих особа. ИСИЛ није ни писнуо, јер Израел је кључни савезник Сједињених Држава. Човек би помислио да ће припадници ИДИЛ-а, кад виде како им испред очију немилосрдно убијају муслимане, пожурити кроз палестинске тунеле да спасу своју браћу по вери. Они не само то нису учинили, већ ни протестовали нису, макар само због пристојности. Ћутали су.

– Недавно су ИДИЛ-ови терористи изјавили да ће доћи да ослободе Чеченију?!

Знате ли зашто? Да се освете чеченском руководству због чеченских добровољаца који се боре у Украјини на руској страни. Нема их много, али то је веома значајан моменат. То је чисто психолошки и морално депресивни фактор за Украјинце. Грузијци су ме уверавали да су изгубили рат у Абхазији само зато што су Шамил Басајев и његова јединица дошли да помогну Абхазима. Шта може да учини две стотине бораца? То није војска. Али репутација Чечена као храбрих бораца јесте допринела њиховој победи. У Украјини, Чечени се не боре против Украјинаца. Боре се против америчких интереса и против западне идеологије. Они нису глупи људи. Знам их. Људи из мог родног села су убијени када је пуцано на конвој са Доњецког аеродрома.

Ми имамо симпатије за украјински народ, али не и симпатије за украјинске власти. Чечени су сада стручњаци за политику. Свако разуме да је украјински Мајдан настао по налогу Запада, да буде почетак колапса Русије. А ми, Чечени, више се од Руса плашимо колапса Русије.

– Вас сматрају стручњаком за западне тајне службе. По Вашем мишљењу, какве је грешке Русија направила у Украјини?

Сећате ли се како су сви руски медији одједном заграјали да Запад жели да Русију наведе на рат са Украјином? То је била крајње очигледна дезинформациона кампања ЦИА-е, да подстакне Русију да „притегне кочнице“. Сви локални родољуби су пали на ову провокацију. У Украјини се десио војни удар, а легитимни председник Јанукович је побегао у Русију. Русија је имала све разлоге да уђе у Украјину (узгред, тада чланицу ЗНД) и да обнови легитимну власт. И нико не би бекнуо када би трупе дошле на Дњепар. То је само морало да се изведе одмах и одлучно. Када смо узели Крим, Американци су само стајали и гледали шта ће Руси урадити. Када су схватили да ми не радимо ништа, постали су арогантни. Санкције су само последица наше неодлучности.

Да, нас увлаче у ратове све време и ми побеђујемо. Који разлог смо имали па да верујемо да ћемо у овом сукобу изгубити? Нисмо изгубили ни у Осетији, ни на Криму. Био сам у Грузији када су руске трупе дошле до Тбилисија. Сво руководство је побегло на турску границу. Било је гужве на путевима. Тбилиси је био пуст. Свако је хистерично звао Буша, а он је рекао, ОК, нека Руси одлуче шта је чинити. Чеченски батаљон „Восток“ је био само десетак километара од центра Тбилисија. Узгред, тамошње становништво није било противно уласку Руса. Било им је доста свега. Морали су негде да продају вино и мандарине, а не да торочу о демократији. Ја не говорим о политичарима, елити, њих око 15 одсто, које хране амерички фондови. Сваког ко је тада издао наређење за повлачење из Тбилисија треба ухапсити. Данас не би било никаквих проблема са Украјином да смо тада завршили посао у Грузији. Како нисмо завршили с тим леглом мржње, она се проширила на Украјину, где се, узгред, грузијски добровољци сада боре на украјинској страни. Било је проруских група у Грузији које су тражиле помоћ. Али Москва се кладила на друге људе, као што је тотално позападњачени Иванишвили. Резон је био да је то наш олигарх, нас је опљачкао. Опет нисмо били у праву.

– Зашто сте се вратили у Русију?

Зато што се Русија променила. Током 1990-их година, Русија бирала прозападни курс. Али сам ипак имао представу, утувљену у главу у војсци, да је Америка наш непријатељ. И онда је све потврдило такву представу. Ми смо, генерално, на одговарајући начин школовани у нашем совјетском детињству. Совјетски ригидни систем више је допринео очувању наше културе него атмосфера перестројке. Јељцин је дозволио свеопшту попустљивост, крађу, порнографију, хтели су да разголите наше жене. Све је то било крајње непопуларно у Чеченији. Сада нико не дира у нашу културу. Можемо носити националну одећу, да се молимо, да забрањујемо сексуалне програме на телевизији. А ми штитимо наше вредности.

– Могу ли да поставим једно лично питање? Не пијете, не пушите, водите прилично једноставан живот. Како сте успели да живите десет година у винској Грузији?

(Смех) Ко има много на овом свету неће имати ништа на небу. И Пророк је обећао да ће праведници пити фино вино у рају.

– Дакле, ви очекујете 72 хурије ?

Да је било 72 хурије на земљи, не би их било на небу. И, стога, скроман начин живота, умереност у храни, а четири жене:  за муслимана је важно да нема једну превише.

АЛТЕРНАТИВНО ГЛЕДИШТЕ

Борис Кагарлицки, политиколог: Мора се бити у стању добити не само рат, већ и мир

– И, шта да смо заузели Тбилиси у 2008? Шта онда ? Да формирамо нову владу да води земљу ? Да ли сте сигурни да би Грузијци то прихватити без побуне? Грузијци су на крају сами збацили пораженог Сакашвилија. Када је нова влада дошла на власт 2013., била је веома пријатељски расположена према Русији, али, авај, недостајало нам је визије да им на време понудимо какав инспиративан програм сарадње и отргнемо од САД.
Могли смо, вероватно, да одбранимо и Јануковича. Али вреди ли бранити председника, чак и најлегитимнијег, ако он не уме сам да се брани? Да ли нам је потребна беспомоћна кукавица на власти? И опет се поставља питање: шта онда ?“ Да будемо увучени у грађански рат? Хвала, али не хвала.

Аутор: Дарја Асламова
Оригинални текст на руском: Чеченский политолог Ислам Сайдаев: Если бы русские танки в 2008-м вошли в Тбилиси, не было бы сейчас проблем с Киевом
Извор: Islam Saydayev (political analyst, Chechnya): If Russian tanks went to Tbilisi in 2008, there would be no problem with Kiev today » voice of Sevastopol
Ћирилизовано за ЕВРОАЗИЈА.ИНФО – анализе евроазијских интеграција