Прочитај ми чланак
Историчарка Марица Каракаш Обрадов написала је узбудљив рад о тегобама ратних “миграција” народа на подручју Хрватске и Југославије.
Како преноси “Јутарњи.хр”, најчешћа су спорења да ли су поједине миграције биле присилне или нису. Постоје и неслагања о типологији појединих миграција, на пример, да ли је нешто исељавање, протеривање, репатријација и сл. Готово све миграције које су се одвијале током рата претежно су се наставиле и после рата, само што су се променили актери, односно националне тј. етничке групе.
– Од 1941. па до средине педесетих година 20. века готово све миграције на хрватском, као и југословенском подручју биле су у већој (избјеглиштво, исељавање, протеривање, присилни рад) или мањој мери присилне (колонизација, неки случајеви евакуације/пресељавања, неки примери одласка на рад у немачки Рајх). Политички системи у рату у складу са својим представама о “новим порецима”, слагали су и своје “мозаике народа”. То је у ратној и послератној хрватској стварности значило одвијање правих драма с многим трагичним сценама у којима су улогу имале све националне/етничке групе. Своју студију радила сам, не да бих нужно упоређивала снагу репресивности ратног и псолератног система, него да бих указала на право свих учесника на сећање на прошлост, посебно што је овде реч претежно о цивилном становништву – каже Марица Каракаш Обрадов.
НДХ је одмах по оснивању приступио исељавањима и прогону Срба на свом подручју. Занимљив је податак, објављен у књизи, да су се усташке и нацистичке власти договориле да се прогнани Срби “компензују” насељавањем прогоњених Словенца.
– Договори о размени становништва између немачког Рајха и НДХ вођени су 1941., на иницијативу немачке стране. Укратко, Немци су одлучили да део Словенаца иселе у НДХ и Србију, а “компензација” за досељене Словенце било је исељавање истог броја Срба. Исељеници су могли да понесу 50 килограма пртљага и, по глави, 500 југославенских динара. Намере су биле да иселе 220.000 до 260.000 Словенаца на подручје НДХ и толико Срба у Србију. У наставку рата још ће неколико пута покушати да настави започета исељавања. Власти НДХ издале су 1942. године проглас којим позивају Србе да напусте Срем, на добровољној основи, оптужујући их за нелојалност држави. Али, војне власти Рајха нису на то пристале – каже она.
Она каже да се процене о прогнаним Србима крећу се од 110 до 200 хиљада.
– Домаће православно становништво исељавано је из Славоније, Мославине, Подравине, калничког подручја и у мањој мери с подручја Бановине, из Лике и Далматинске загоре као и посебно са книнског подручја због побуне. Ти разлози онемогућили су систмско исељавање православног становништва с босанско-херцеговачког подручја где су исељавања спроведена у Баналуци, Мостару, Сарајеву и источној Босни. Треба имати на уму да су се у јулу 1941., када су организована исељавања, већ водиле праве оружане борбе с устаницима – напомиње Обрадов.
Током рата се део исељених Срба враћао се на подручје НДХ, а након рата повратак је системски организован.
– Крајем 1944. партизански лист је објављивао податке да се око 60.000 Срба припрема на повратак у “федералну Хрватску”. Масовнији повратак српског становништва, солунских добровољаца као и домаћег православног становништва у Хрватску и БиХ одвијао се крајем јуна и почетком јула 1945. године. Према досадашњим сазнањима, а истраживања су тек на почетку, организовани повратци завршили су 1947. године.
Након рата спровођене су политичко-економске колонизације одређених “празних” делова Југославије, добар део тих људи из возова без возног реда били су Срби из Хрватске.
– Требало би упозорити да је још у октобру 1944. године Јосип Броз Тито рекао да, након “истеривања Немаца”, у Војводину треба насељавати Србе, Црногорце, Личане, “сиромашне и поштене породице”. Обрасци за пријаву за колонизацију садржавали су различита питања социјалног статуса, али податак о националности није навођен. Крајем осамдесетих година 20. века покренуто је питање националне структуре колониста из БиХ и Хрватске у Војводини те је изнесена претпоставка да су Васа Чубриловић и Сретен Вукосављевић, као чланови Аграрног савета, на седници на којој се расправљало о “насељеничким квотама” гласали против одлуке осталих чланова јер су сматрали да би одлука могла довести до “осипања” и “слабљења” српског елемента у БиХ и Хрватској – каже она.
С друге стране забележен је и случај да су представници Хрвата из Војводине затражили од хрватске владе да предложи министру за колонизацију Вукосављевићу да се прошире подручја за колонизацију Хрвата у Војводини.
– Вукосављевићев одговор био је да се “једнако поступа” с борцима Србима и Хрватима, а хрватски приговор се приписивао тежњама за стварањем “етничкога мајоритета” и деловању “поражених друштвено-политичких снага”, односно ХСС и жељи да се делови Бачке припоје Хрватској. Али, тада је југославенска власт била прилично окупирана тиме како да се “реши” понајприје немачког и мађарског становништва и да преузме њихове поседе који су чинили значајни удео у фонду за спровођење колонизације – каже ова историчарка.
(Телеграф)
