Прочитај ми чланак
Браком са краљем Виктором, принцеза Јелена Петровић Његош је ојачала династију Савоја, подарила јој петоро деце, а због доброчинства постала омиљена народу.
Ја Вас питам дајете ли ми своју руку и сагласност да ћете ме узети, а ја Вам нудим моју. Ја вас хоћу, па ћемо се доцније занимати код мојих и ваших родитеља да нам дају саизвољеније и благослов!
Овим речима је италијански принц Виктор Емануел, који је дошао 1896. године на Цетиње у госте кнезу Николи Петровићу Његошу запросио његову ћерку принцезу Јелену. Тако је у кратком дијалогу, решено оно на чему су готово две године радиле дипломатије Црне Горе и Италије.
ВЛАДАРКЕ СА ЦЕТИЊА
Од девет кћери, књаз Никола Петровић Његош је на царске и краљевске дворове удомио пет.
Принцеза Зорка удала се за краља Петра Карађорђевића, принцеза Милица 1889. за великог руског књаза Петра Николајевича, а принцеза Стана за руског књаза Ђорђа Максимилијановича Романова и потом 1907. за великог руског књаза Николаја Николајевича.
Принцеза Ана је била удата за руског књаза Франца Батенберга, а принцеза Јелена за италијанског монарха.
– Принц Виктор Емануел и Јелена, коју су описали као високу, складну, са косом тамнијом од ноћи и очима рањене срне, нису се више одвајали. Прелепа принцеза, кћерка владара и пастира, имала је, осим доброте, великодушности и једноставности, врлине рођене краљице – записао је биограф Ренато Барнеско.
Принцеза Јелена Петровић Његош рођена је 1873. године као једно од дванаесторо кнежеве деце. Крстио је руски цар Александар Други Романов.
Одрасла је уз швајцарску гувернанту, у време када је Црна Гора ратовала и крварила. Са десет година упутили су је на школовање у руски Петроград, на институт Смољни, који се налазио под царичиним патронатом. Тамо је открила сликарски таленат.
На Светској изложби сликарства у Венецији упознала је италијанског принца Виктора, са којим се зближила на балу у Русији 26. маја 1896. године, поводом крунисања Николаја Другог за цара Русије.
То није промакло италијанском краљу Умберту, који је желео да ојача своју лозу „новом крвљу“, јер је у династији било превише рођачких бракова – описује историју овог брака хроничарка Босиљка Челебић – Митровић.
Цивилно венчање је обављено у велелепном дворцу Квиринале, а црквено у цркви Санта Марија од Анђела уз присуство многобројних гостију из Европе. Принцеза Јелена је узела презиме Савојска и католичку веру, чврсто уверена да се Богу најбоље служи кроз љубав према ближњем.
Брачни пар је живео у краљевском двору Квиринале у Риму, окруженом парковима и спортским теренима. То је била права оаза среће и радости, принц и принцеза су уз нежност и љубав проводили дане са својом децом.
Италијани су од 1906. према новом краљевском пару осећали приврженост, често и дивљење, али и уздржаност, јер су сви дотадашњи краљеви били дистанцирани од народа.
Када је земљотрес разрушио град Месину, краљ и краљица су ризикујући своје животе, провели више од 20 дана на трусном подручју, помажући људима. Краљица је вешто помагала рањенима, својим рукама ублажавала патње страдалима. Педесет година касније, у Месини је подигнут мермерни споменик на тргу Сеђола. Загрљене фигуре краљице и девојчице сведоче о разорном земљотресу и племенитој, храброј добротворки Јелени Савојској.
– И током Првог и Другог светског рата краљица Јона од Италије, како је звао народ, показала је велику хуманост. Красио је ведар дух, скромност, а пре свега доброчинство. Живела је скромно и пожртвовано. Остала је запамћена као ненаметљива, стидљива и уздржана особа, са пуно обзира према другима.
Најсрећнија је била ако би друге обрадовала, спашавала немоћне, лечила болесне, давала сиромашнима. Познато је да је сав новац, који јој је краљ давао за личне потребе, трошила на болесне, старе, самохране родитеље, а највише на нејаку и незбринуту децу.
Сама је опремила болницу са 250 кревета. И своју децу је од малена учила да буду хумана – истиче Босиљка Челебић – Митровић.
Лепа Јелена Петровић постала је једна од најомиљенијих личности у породици Савоја и читавој Италији, а становници су девојчицама често давали њено име. О њеној популарности сведочи и клиника „Краљица Јелена“, која је основана њеним добровољним прилогом, 1933. године, као и Велики институт за лечење рака, који и данас носи њено име.
– Због заслуга на пољу медицине, добила је почасну диплому медицине и хирургије Римског универзитета. Едвард Седми од Енглеске одликовао је златном медаљом британског краљевског Црвеног крста, бивши немачки цар Вилхелм послао јој је Велику звезду краљице Луизе, Алфонсо Тринаести од Шпаније орден реда Доброчинства, руска царица Катарина орден Црвеног крста, а српски краљ Петар Карађорђевић крст светог Саве – каже историчар Јован Маркуш са Цетиња.
Заслуге Јелене Савојске за италијански народ биле су толике да је католички бискуп Ришар из Монпељеа иницирао да се прогласи за светицу. Краљица Италије је са краљом Виктором добила петоро деце – Јоланду, Мафалду, Умберта, Ђовани и Марију Савојску. У историји је записана као последња италијанска краљица. Емигрирала је 1946, а годину дана касније остала без мужа. Умрла је 1952. у изгнанству у Монпељеу.
(Вечерње новости – Марко Лопушина)
