Прочитај ми чланак
(Александар Мезјајев)
Током септембра стигле су прве значајније вести у последње три године, о резултатима истраге о злочинима такозване “Ослободилачке војске Косова” (ОВК). Као што је познато, ЕУ је још у септембру 2011. године основала Специјални истражни тим за спровођење свеобухватне истраге поводом навода садржаних у извештају Дика Мартија, Известиоца Савета Европе, о трговини људским органима и другим злочинима ОВК.
Међутим, све до септембра 2014. године до медија су стизала само поједина кратка саопштења о току рада тог тима. И ево, на крају је публикован први обиман извештај Главног тужиоца тог тима Клинта Вилијамсона (о чијој личности ћемо говорити ниже). Овај реферат несумњиво заслужује најозбиљнију пажњу, иако има две потпуно супротне ипостаси.
Са једне стране, Извештај представља озбиљну основу за подизање читавог низа кривичних пријава против руководилаца и бојевика ОВК. Тако се у Извештају каже да је Истражна група “у могућности да подигне оптужницу против неких високорангираних званичника бивше ОВК. Та лица сносе одговорност за кампању прогона етничких Срба, као и Рома и других мањина на Косову, а такође и против својих Албанаца којима су залепили етикете колаборациониста који сарађују са Србима, или како се то чешће дешавало, једноставно као политичких опонената руководству ОВК”. Информације које је прикупио Истражни тим указују на то да су неки елементи ОВК смишљено бирали мањине у својству објекта прогона, укључујући и убиства, отмице, незаконито задржавање у логорима на Космету и у Албанији, сексуално насиље, нељудско понашање у другим облицима, насилно протеривање људи из њихових домова и општина, скрнављење и уништавање цркви и других објеката религиозног карактера. У Извештају се признаје да је то довело до етничког чишћења великог дела српског становништва и ромског становништва из рејона Косова јужно од реке Ибар. Ту судбину избегло је само неколико усамљених енклава у којима су живеле мањине”. Овај закључак је важан и можда први пут имамо овакву формулацију из неког тела ЕУ.
Такође би требало обратити пажњу на то да је у Извештају истакнуто да ове злочине нису вршила самостална лица по својој иницијативи, лица над којима није било контроле, него да су злочини вршени организовано и санкционисани су од стране појединих људи из вишег руководећег ланца ОВК. Широко раширен и систематски карактер ти злочини су имали у периоду по завршетку рата у јуну 1999. године, што даје основ Истражном тиму да те злочине квалификује као “Злочине против човечности” – то јест, као међународне злочине.
Са друге стране, Извештај Истражног тима ЕУЛЕКС-а има и други, веома тамни аспект. Тако се уочава очигледан покушај да се умањи значај неких кривичних дела.
Прво, треба обратити пажњу на закључке Истражног тима о резултатима истраге о трговини људским органима. Очигледан је покушај да се истраживање сведе на појединачне случајеве и да се ОВК опере од тога да је то била пракса масовних злочина. Извештај садржи такве формулације које показују да неће бити објективног истраживања. Чак су и истраживања читавог низа новинара показала да су људи на Косову масовно нестајали. То нису били никакви изоловани случајеви. Постоје докази постојања “специјалних болница” за вађење органа. Међутим, у Извештају се истиче да “иако у овом тренутку можемо рећи да постоје убедљиве назнаке тога да је таква пракса заиста постојала”, она се ипак остваривала у “веома ограниченим размерама” и да је само “невелик број људи” био убијен ради вађења њихових органа и трговине њима. Како би оправдали овакав закључак, у Извештају Истражног тима се ослањају на Извештај Дика Мартија: “Наш Извештај одговара ономе што је констатовано у Извештају Дика Мартија, заправо томе да је “неколико” лица постало жртвама тих злочина. Сенатор Марти је реч “неколико” употребио свесно и та реч имала је буквално значење. У овом тренутку нема никаквих назнака да је та пракса била нешто више раширена и несумњиво нема никаквих назнака тога да су жртве те праксе били већина несталих без трага или убијених лица која су припадала етничким мањинама. Информација коју ми имамо и коју је имао Дик Марти апсолутно не потврђује изјаве неких лица у којима се подразумева да је ради циљева трговине људским органима било убијено стотине људи”.
Наравно, после овог пасуса, у Извештају Истражног тима садржана је дежурна фраза о томе да, чак ако је “и само један човек био жртва сличне ужасне праксе… то представља ужасну трагедију”, међутим, после се поново развија тема о “ограничености” тих злочина: “Та чињеница да је то чињено у ограниченим размерама, не чини злочин мање дивљачким. Међутим, и бесмислено преувеличавање тог броја изазива непотребну бол и узнемиреност породица које не знају за судбину вољених људи, подстичући их још и на то да размишљају и о овом додатном ужасу”.
Због чега је Извештај Истражног тима испао не само двоипостасан и због чега су те ипостаси постале неспојиве?
Према нашем мишљењу, за то постоје два разлога.
Први се огледа у томе ко је водио истрагу. Подсећамо да Истражни тим представља део Мисије ЕУ по питању законитости и правосуђа на Косову (ЕУЛЕКС). Међутим, без обзира на карактер тима као ЕУ фирме, у њој су такође радили и представници САД и Канаде. На тај начин, највероватнији разлог покушаја да се трговина органима ОВК окарактерише као “појединачна” и “некарактеристична” појава, представља покушај да се заташкају не толико продавци колико купци тих органа, који по дефиницији могу бити само из богатих земаља, пре свега земаља ЕУ и придружених Истражном тиму САД и Канаде – то јест, оних који су спроводили истраживање.
Другиразлог лежи у личности шефа Истражног тима, извесног г. Вилијамсона. Тај господин има дугогодишње искуство у борби са Србима и не треба веровати у његов “чудесни препород”. Он је био на Косову још 1998. године – када су земље НАТО пакта (оне су и земље ЕУ) припремале своје многобројне провокације заједно са ОВК ради организовања агресије против Србије. Србомржња Вилијамсона није се могла прикрити чак ни у овом Извештају: он непрекидно истиче да су злочине чинили “поједини представници” ОВК, исто тако непрекидно истичући злочине “Срба”.
Србомржња је постала професионална црта Вилијамсона – он је радио као истражитељ МТБЈ. Управо се Вилијамсон 1999. године налазио на Косову, али не ради прикупљања доказа о злочинима НАТО пакта (у њему су и чланице ЕУ), већ за припрему прве оптужнице против Слободана Милошевића, шефа државе која је подвргнута агресији. Међутим, овај факт из биографије Вилијамсона (којим се он веома поноси и који истиче у свакој угодној или не баш угодној ситуацији) изазива неколико питања. Значи, прва оптужница против Милошевића објављена је 22. маја 1999. године – то јест, пре него што је било ко од истражитеља МТБЈ ступио на Косово (поред тога, треба имати на уму да је од прикупљања доказа до објављивања оптужнице морало проћи доста времена). Међутим, Вилијамсон тврди да је он доказе против Милошевића прикупљао управо на Косову и то је била управо прва оптужница. Засад се ове чињенице баш не лепе једна за другу и ова страна делатности Вилијамсона још мора бити разјашњена. Али је већ сада јасно да је он представљао део те прљаве работе на фалсификовању оптужнице против С. Милошевића и из принципијелних разлога се њему не може веровати.
На тај начин, упркос значајним позитивним аспектима по питању истраживања злочина ОВК од стране Истражног тима ЕУЛЕКС-а, не треба рачунати да ће они бити реализовани у пракси и да ће се високорангирана лица ОВК позвати на одговорност. Док су ови закључци у рукама оних који су демонизовали Србе ( и то управо у вези са судом), ово не представља ништа друго него покушај да се игра улога доброг истражитеља у тренутку када ми знамо реални степен њихове “доброте”.
То никако не значи да међународна заједница треба од овога да дигне руке. Напротив, то значи да она треба са удвострученим снагама да тражи позивање на реалну одговорност због злочина ОВК, а такође и да настави са истрагом, па тако и према купцима људских органа и оних који су штитили ОВК и пружали покровитељство свим њиховим злочинима. Истрагу мора да спроведе заиста независан Истражни тим и не у циљу прања ОВК и њихових покровитеља, него у циљу истинског правосуђа.
