Прочитај ми чланак
Око 17 милиона муслимана данас живи у Европи. Ова чињеница подгрејава дијалог о способности ислама да се прилагоди захтевима модерних демократија. Они би по томе били „нови“ становници Старог континента, са којима се тек треба договарати о модусима суживота.
Ина Мердјанова, професоркa с даблинског Колеџа „Тринити“, ауторка низа публикација о исламу у европском контексту тврди да муслимани нису нови становници Европе.
Башчаршија у Сарајеву
Ко је у потрази за успешним моделима друштвене интеграције муслиманског становништва, нека баци поглед на Балкан, поручује Мердјанова на предавању у Бечу.
Као аналитичарка суживота балканских религиозних и етничких заједница, Мердјанова није непозната на просторима бивше Југославије, премда, опет, није случајно да је најпознатија у Сарајеву.
У издању тамошњег Центра за напредне студије, овог лета је управо изашао из штампе превод њене старије књиге „Религија као покретач разговора“.
Сада је била у Бечу да би на позив овдашњег Института за хуманистичке науке одржала неколико предавања и представила своју најновију књигу „Откривајући Уму: Муслимани на Балкану између национализма и транснационализма“. (Ума или умат у исламу означава заједницу свих верника, односно читавог исламског света -при. ред.)
Балканска школа
Мердјанова, рођена 1964. у Бугарској, није ни романтичар ни идеалиста. Она не игнорише чињенице старије и новије историје о тешким међурелигијским обрачунима између локалних хришћанских и муслиманских заједница.
Она не игнорише ни чињеницу да се од почетка 19. века више не може говорити о хришћанским „заједницама“, већ о нацијама; и да је главни проблем дуго био, понегде и остао, став који је локално муслиманско становништво заузимало према формирању модерних нација на Балкану.
Јесу ли били део тог процеса или не, у којој мери, на чијој страни и где су повлачили границу кооперације.
Али, ако се пажња скрене са повремених момената радикалне нетрпељивости, отвара се поглед на дуже периоде међусобног прихватања, поштовања и разумевања, каже Мердјанова.
Према њеном мишљењу, основна је следећа чињеница: Ако остатак Европе често делује несигурно, како осигурати интеграцију муслиманског становништва друге или треће генерације усељеника, балканске државе имају у том погледу много више и искуства и успеха.
Како осигурати уважавање принципа секуларизма, државно дефинисаног правног и политичког система? Како грађане муслиманског порекла интересно и емотивно везати за хришћански доминантне културе? Тако, поручује Мердјанова европским политичарима, што ћете погледати како се све то ради на Балкану.
У својој најновијој књизи „Откривајући Уму“, она се обрачунава са ставом да су муслимани „страно тело“ у односу на европска историјска искуства. Као аргумент наводи успешне примере с Балкана, где су муслимани, стално у процепу националних и транснационалних силница, развијали локално обојене моделе интеграције у већинска хришћанска друштва.
Ко су балкански муслимани?
Мердјанова рачуна да у региону живи око 8,5 милиона аутохтоног, већински сунитског муслиманског становништва: највише у Албанији (2,3 милиона), најмање у Словенији (49.000).
Кривуља, међутим, тако изгледа само кад се гледа на државном нивоу. Ако се подигнемо на ниво културе или друштва, онда су бројеви много концентрисанији: четири и по милиона од тог укупног броја, значи нешто више од половине припада заједници чије су границе одређене албанским националним идентитетом и језиком.
Језичку заједницу словенских муслимана (српски, хрватски или тзв. босански) чине, преко државних линија, између два и по и три милиона аутохтоних становника Балканског полуострва. Културна заједница турског језика (углавном Бугарска и Грчка) броји око милион чланова; Рома је око пола милиона, премда би реални бројеви могли бити доста виши, сматра Мердјанова.
Шта је њихова предност? Како припадају домаћем становништву – без жеље да се овде улази у комплексне етимологије – они су од почетка били ту, као сведоци незаустављивих процеса секуларизације, рационализације и модернизације хришћанских друштава и држава од европског просветитељског периода до данас.
Оно што је за нека муслиманска друштва из ширег арапског и азијског простора неприхватљиво, богохуљење – државно право, једнакост полова, индивидуализам – за добар део балканских муслимана је чињеница до које су дошли по праву рођењу, део њиховог идентитета, културолошки осигурани софтвер који им није стран чак ни када га не прихватају у потпуности.
Национално, волим те транснационално…
Али, шта са свим оним ауторима који упозоравају да је транснационални ислам и те како стекао утицај међу балканским муслиманима, превасходно у Босни и на Косову, као директна последица серије грађанских ратова у којима се распадала Југославија?
Младе жене на улицама БиХ
Тај проблем постоји, каже Мердјанова. Из Ирана, Турске, многих арапских земаља стизала су финансијска средства, долазили исламски борци и радикализовали транснационалне идентитете локалног становништва.
На тај начин „традиционални ислам“ локалног колорита, који се у последњих двеста година формирао као мањина и помирио са статусом мањине, почео је да губи атрактивност за део балканских муслимана.
И сама Мердјанова је део глобалног амбигвитета који прати контакте хришћанских култура и њихових секуларних држава са муслиманским сегментом који не прави разлику између културе, религије, државе и права.
Своју старију књигу о Балкану „Религија као покретач разговора“ написала је заједно са канадским академиком Патрисом Бродером, од прошле године директором истраживања у бечком Центру за међурелигиозни дијалог „Краљ Абдулах“ у Бечу који финансира Саудијска Арабија.
У трансформацији босанског ислама, у слабљењу његових националних а јачању транснационалних елемената, Саудијска Арабија свакако није неутрални играч.
Ипак, тврди Мердјанова, појединачни случајеви на страну, та панисламска платформа никада није озбиљније материјализована међу балканским муслиманима.
Паралелно са институцијама транснационалног ислама који креће у лов на душе по Босни, Косову, Македонији и другде, није ослабила ни снага локалних исламских теолога који се боре за репрезентативни статус „свог“ неколико стотина година старог локалног ислама.
Будућност „европског ислама“ лежи у капитализацији искустава „балканског ислама“, што значи успеху или неуспеху јавних институција „да артикулишу инклузивне, партиципаторне и плуралистичке моделе који ће поштовати индивидуална права муслимана“, закључује Мердјанова.
Нагласак је на индивидуалним правима – са групним је већ друга прича.
(РТС)
