Прочитај ми чланак

ЦИКЛУС „АГЕНДА-НОВАЦ-ЛОБИ-МЕДИЈИ“: Како се врши опасан притисак на извршну власт

0

CIKLUS AGENDA-NOVAC-LOBI-MEDIJI Kako se vrši opasan

Борба за монопол интерпретације и орвеллијанско министарство истине: Циклус „агенда-новац-лоби-медији“ и како се врши опасан притисак на извршну власт.

Амерички председник Барак Обама дао је  интервју за популарну емисију „60 minutes“ на каналу ЦБС. Притом се осврнуо на низ актуелних тема, посебно се фокусирајући на почетак америчких ваздушних напада у Сирији и Ираку, као и питање украјинске кризе.

Рекао је како су америчке обавештајне службе подцијениле активност ИДИЛ-а у Сирији, док су исто време прецијениле могућности војске у Ираку. За Сирију истиче како је постала централно место окупљања џихадиста из целог света. Чињеница да се то десило због управо америчких напора са циљем дестабилизације сиријске власти, Обама – дакако – не спомиње.

Поједини делови интервјуа интересантни су у сврху давања једног ширег осврта о односу медија и извршне власти у САД-у. У неким сегментима Обама говори што мисли, док у другима понавља чврсте агенде које су поприлично медијски формиране.

Још мало америчке изузетности

Ту је и увек присутан дашак идеологије америчке изузетности на коју Обама у последње време поприлично пази. Штавише, чак би се могло рећи да Обама користи ову реторику интензивније откако је управо та идеологија прошле године била предмет критике руског председника Владимира Путина који је у тексту за Њујорк тајмс поручио како је „опасно властитом народу говорити да је изузетан“.

У интервјуу за ЦБС, који је емитован синоћ, Обама је упитан како то да, упркос чињеници да је анти-ИДИЛ ипак коалиција, већину напада ипак извршава САД? На то Обама истиче: „То је увек случај. Америка је та која води. Ми имамо капацитете као нико други. Наша војска је најбоља војска у историји света, а када се десе проблеми било где у свету, не зову Пекинг, не зове у Москву, зову нас“.

Занимљиво је како у тој изјави заправо ништа, генерално, није ни спорно. Америчка војска је свакако најснажнија војска у историји света, али да је увек зове … не баш. Зна она често доћи и непозвана, па као и сада у Сирији где су експлицитно поручили како улазе у земљу без одобрења Дамаска.

Могао би неко евентуално позвати Москву и Пекинг, али би вероватно управо тада САД створио највећу „фрку“. Шта да је влада у Дамаску позвала руску војску да уђе у земљу и помогне им у рату против терориста, зар би Вашингтон то мирно посматрао?

Обама располаже са чињеницама, а чињеница јест да многи – не баш сви – свакако зову Америку у помоћ када им затреба. Но, када је Ирак, њихов савезник, позвао да им хитно помогну да зауставе ИДИЛ, помоћи није било – САД су прво инсистирали на политичким променама у Багдаду. Једина конкретна помоћ стигла је тада, у најтежим данима, од Русије и Белорусије које су одмах по захтеву послале своје авионе ирачкој војсци. То је такође нешто што Обама – дакако – не спомиње. Чињенице које му иду на руку Обама додатно аргментира и прекраја их на начин да се ствар на крају сведе на „ми смо најбољи, браво за нас“.

Добро, то ни није толико политички битно колико изгледа – Обамина популарност је у опадању па мора повремено користити реторику коју Американци увек воле да слушају. На крају крајева, Барак Обама ипак је политичар.

dron obama

Конфронтацијске медијске тенденције

Када говоримо о Обами, његове изјаве нису толики проблем, штавише, гледајући у целини доста његових изјава се своди на реторику која на крају ипак завршава једном дипломатском де-ескалацијом, а не ратним покличом. Знатно већи проблем представља један чврсти медијски притисак управо на њега, а он истоме одолева тек повремено, како у реторици тако и у поступцима. То су неке ствари на које ћемо се осврнути јер однос између америчких медија и америчке власти кључан је за шире разумевање америчких потеза на глобалној сцени.

Већ неко време се осећа један забрињавајући тренд. Сетимо се прошлогодишње велике кризе око Сирије када се створио велики притисак за покретање америчког напада на сиријску војску и власти. Тај напад на крају је обустављен на начин да је САД прихватио елиминацију сиријског хемијског оружја, у договору с Русијом. Рат је избегнут, и која је била медијска реакција? Крајње негативна – због тога потеза Обама није добио ниједан позитиван бод у водећим америчким медијима, већ само критике, а нарочито сада када му се стално спотиче да је заправо он на неки начин крив због ИДИЛ-а јер да је само на време елиминисао Асада, сада се све ово наводно не би дешавало.

Постају ли медији агресивнији од политике и колико је то заправо опасно за свет?

Постају и поприлично је опасно. Сирија је само један пример. Погледајмо ситуацију у Украјини – исти медијски картел (под „картел“ мислимо на глобалне медије који мада су наводно независни један од другог, за неко чудо, пишу крајње синхронизовано) јако је хладно дочекао примирје у Украјини, прекид патње украјинског народа. Без имало поздрава, без имало саосећања за жртве тог трагичниог рата – само још агресивнија реторика је била присутна, велика упозорења како је ово све само „руски трик“ те како Москва користи примирје за прегруписање пре даљег напада на Украјину, Европу … ко зна што већ не.

То су сада већ трендови који постају итекако видљиви и морају се адресирати. Пратећи медијску реторику и реторику политичара, постаје јасно да је она медијска постала агресивнија, више склона конфронтације, док би у суштини морало бити обрнуто.

Интерпретације и секташтво

Осврнимо се пре тога још на неке делове јучерашњег Обаминог интервјуа за ЦБС. У једном сегменту интервјуа водитељ, Стив Крофт, упитао га је да ли сматра помало контрадикторним чињеницу да САД сада напада Асадове непријатеље док у исто време позива на рушење Асада.

„Препознајем контрадикције у једној контрадикторној земљи у контрадикторним околностима. Но, нећемо стабилизовати Сирију под вођством Асада јер сунити у Сирији сматрају како је Асад извео страшне злочине“, рекао је Обама свега неколико минута након што је изјавио како је проблем реиона у томе да „млади људи више гледају на то ко је сунит, ко шиит, уместо да их брине да ли добијају добро образовање „.

Обама наставља: „Свет је видео те злочине. Стотине хиљада људи је убијено. Милиони су расељени. Дакле, за дугорочно политичко решење, да би Сирија остала уједињена, није могуће да Асад председава тим целим процесом. С друге стране, када је реч о директним претњама САД-у, групе као што су ИДИЛ, Корасан, и сличне, све је то повезано, али постоји већа забринутост око њих, па треба решавати и то питање“.

У преводу, ово би значило да ће, барем за сада, примарна мета бити групе који су се „отеле контроли“ на начин да више не прете само Асаду већ и америчким интересима у региону (нарочито у Ираку који је након америчке окупације остао у америчкој сфери геополитичког интереса). Шта ће бити касније, тек ће се видети, али већ постоје притисци да се крене с нападима на сиријску војску, а највећи притисак по том питању изводе очекивани актери: Турска и Катар.

У тим вишеслојним контрадикцијама Обама очигледно не примећује да је и сам поприлично контрадикторан јер у једном тренутку, аргументирано, истиче секташтво као један од великих проблема ове региона настојећи да прикаже сукоб као рат између алавитског режима и сунитске већине, потпуно игноришући да је сиријска војска већином сачињена управо од сунита, а иста се ни није распала као што је крахирала ирачка, створена од стране САД-а након окупације.

Обама овде као да понавља поједине ставове који су толико пута поновљени у медијима да се сада очигледно сиријски рат ни не може интерпретирати на један други начин. Све до почетка америчких ваздушних напада на ИДИЛ у Ираку и Сирији, водећи Западни медији ИДИЛ нису називали „терористима“ већ често „сунитским устаницима“. Данас су такви називи, очекивано, брзо ишчезли – барем у Ираку, док се у Сирији још увек подргијава секташка димензија сукоба.

До које је мере ово опасно не треба посебно ни истицати. Запад, који је толико забринут око екстремиста, који из Европе одлазе на блискоисточни фронт, као да уопште не увиђа да је добар део тих особа радикализиран уједно и са сталним истицањем секташкте интерпретације рата у Сирији. У исто време вести о прогону хришћана у Сирији, од стране терориста и екстремиста, готово су у потпуности занемарене.

Још један детаљ, можда наизглед тривијалан, свакако ваља напоменути. Обаму за кључну терористичку организацији користи назив ИДИЛ, што је скраћеница од њиховог првобитног назива „Исламска Држава Ирак и Левант“. Обама је јасно нагласио у неколико говора како ИДИЛ „није нити исламски, нити је држава“ те је очигледно да преферира назив ИДИЛ, као скраћеницу, тј. Организацију не назива Исламска Држава. Но, чак и када то чини, бројни медији као да имају некакву потребу у свакој инстанци, у сваком тексту, наглашавати како се ради о „Исламској Држави“.

Због чега је то толико нужно? Чему давање једног таквог индиректног легитимитета једној од најбруталнијих терористичких група која се икада појавила на тим просторима? Због новинарске објективности? Због наводног професионализма? Тешко – јер где је онда тај исти професионализам када се сиријског председника назива диктатором, а сиријску власт режимом? Ако ћемо бити толико политички коректни и професионални, онда је чињеница да је исти ипак председник, то му је формална титула, као што је и саудијски владар краљ, то му је титула. Пише ли данас неко о „саудијском диктатору Абдулаху“?

У тој тобожњој агенди професионализма исти медији сами себе оспоравају и јасно доказују да примењују итекакве двоструке стандарде, а чим двоструки стандарди постану присутни, на објективност можемо комотно да заборавимо.

obamapinokio01

Циклус „Агенда-новац-лоби-медији“ и стварање мишљења

Ипак, занимљиво је да сам председник Обама одбија „играти“ ту игру, што отвара једну другу велику тему – да ли су водећи медији продужетак извршне власти или представљају снажну фракцију која има своје агенде и која врши директан притисак на извршну власт? Ако притом имамо у виду како те приче настају, онда ситуација постаје помало јаснија.

Ових дана процурили су детаљи о томе како поједини актери на Блиском истоку, Израел и УАЕ, настоје контрирати утицају Катара у региону на начин да покрећу велику анти-кампању у водећим америчким медијима. Зашто то чине у овој причи ни није толико битно, занимљив је начин на који то чине, јер нам увелико открива како се производе политички набијени текстови.

Процес је једноставан – покретачи кампање или анти-кампање цео процес уговоре са утицајним ПР (тј. лобистичких) агенцијама. Исте су у дослуху са новинарима у утицајним медијима те им „сугеришу“ о чему да пишу. Дакако, цео процес је подмазан са милионима долара. У исто време процес је опскуран и тешко га је разоткрити, а ту је стара добро позната изрека да „врана врани око не копа“, па неће ваљда ти исти новинари сами себе разоткривати? Тзв.  „opinion-makeri“ (ствараоци мишљења) износе наводно своје ставове и пропагирају их широким масама, но у већини случајева то нису нити њихови ставови нити њихова мишљења, већ се њихов задатак своди искључиво на доставу агенде за коју су уједно и добро плаћени.

Највећа претња тој корумпираној новинарској номенклатури су управо људи као што су Glenn Greenwald и њему слични (нарочито они који познају систем изнутра), који су спремни разоткрити срж тог процеса. Добро усклађена пера могу однети стотине хиљада живота и због тога је то разоткривање, које раде Glenn Greenwald и други, итекако частан посао, нарочито када се јасно види коликом моћи располажу глобални медијски картели.

Сукоб култура између редова

Оно што је притом нарочито узнемирујуће је чињеница да председник САД-а, човек који би требао бити најмоћнија персона света, пуно чешће понавља оно што је већ речено у медијима уместо да буде обрнуто. Ти исти медији више ни не допуштају да он гура скраћеницу „ИДИЛ“, што је и тривијална и важна ствар у исто време, већ помало агресивно инсистирају да је реч о „Исламској Држави“.

Које су конотације и последице?

Све скупа звучи помало орвеллијански, но критичари употребе термина „Исламска Држава“ у медијима су потпуно у праву када кажу да она индукује исламофобију, нарочито на Западу. Исламофобија ће на крају неминовно резултирати реакцијом, јачањем екстремизма. Штавише, то се већ и дешава.

Ако заговорници хаоса као доброг „модела“ за профит почну своје агенде путем којекаквих утицајних лобиста масовно доводити на насловнице мејнстрима, који је коначни резултат? Наговештаван сукоб цивилизација?

Не треба од употребе једног обичног термина као што је ИДИЛ или ИД стварати превелике црне прогнозе, но говоримо заправо о једној широј константи која се у последње време непријатно провлачи као доминантна мисао, управо у редовима тзв. „opinion-makerа“, а то је већ поприлично забрињавајуће.

Сукоб култура ни није нешто о чему би се писало на директан и директан начин, али мисао се уочава и онда када је запакована у неке друге варијације – поруке ипак на крају могу звучати овако: „Наша култура није компатибилна са руском, кинеском, блискоисточном, стога би њих требало или асимиловати или се с њима сукобити „.

Проблем притом настаје ако оно што је написано почне на неки начин кројити извршну политику САД-а. Да ли је то већ тако, тешко је рећи, али нема нити најмање сумње да силни милиони долара који се од твораца агенди, преко лобиста достављају новинарима у најутјецјанијим медијима, имају једну једину сврху: вршити притисак на извршну власт. Како? У данашњем облику демократије кориговање ставова јавности најснажнији је могући притисак на извршну власт.

internet_nadzor_ss.1310405552Облици и јачање отпора: крај монопола на истину

Највећи лобисти за прошлогодишњи напад на Сирију нису директно слали писма Обами, већ се вршио психолошки напад на америчку јавност, како би та иста јавност одобрила или чак затражила покретање војне агресије.

Зашто се онда то прошле године није догодило? Зашто се проценат одобрења за напад на Сирију једноставно никако није могао „натјерати“ преко одређеног броја?  Зато јер народ ипак није толико глуп како га се понекад приказује. Чак ни сва сила медијског уверавања и сви милиони утрошени на лобирање нису данас у стању да преокрене ставове – амерички народ ипак схвата да је сиријска власт секуларна власт. За лево оријентисане Американце то нешто ипак значи, док за оне са десне оријентисане пак значи чињеница да су хришћани у Сирији заштићени под вођством актуелних власти у Дамаску.

Надаље, чак ни сва медијска синхронизација, уз готово потпуни изостанак дебате, није могла спречити да се многи запитају – зар није мало чудно да Асад користи хемијско оружје покрај Дамаска исти дан када су УН инспектори за хемијско оружје стигли у Дамаск?

Нема сумње како томе доприноси и интернет који, уз мање или више адекватан начин, ипак разбија монопол за „истину“, те кочи стварање оног орвеллијанског „министарства истине“. То нас пак доводи до неминовног закључка да можда интернет каквог га данас познајемо је само један кратки трачак слободе који ће баш због тога што јест ускоро бити угушен, тј. пригушен, на разне начине. Бројни планови већ су у припреми, али и отпор ће бити снажан. Ових дана стасала је и нова друштвена мрежа под називом „ello.co“ чији творци тврде да ће бити контрадикција постојећим сервисима који информације о својим корисницима „уредно“ прослеђују америчким шпијунским службама. Таквих отпора ће засигурно бити све више и више и када говоримо о интернету има наде за оптимизам.

Мејнстрим медији ионако свој садржај примарно сервирају знатно старијој популацији која ни не користи интернет за информисање о политичким догађајима. Дакако, нови начини доставе прилагођене истине конструисати ће се тако да би били скројени за нове генерације, али то ће бити само делимично ефикасно – све док постоји бар донекле слободан интернет више неће бити могућ повратак у дане „монопола на истину“.

(Адванце – Д. Марјановић)