Прочитај ми чланак
„Спрега црквених и војних неправди према православном народу био је повод и узрок неколиких побуна у Лици и Крбави између 1719. и 1732. год. Побуне је могла да угуши једино редовна царска војска. Казне изречене побуњеницима су биле ригорозне.“
Јован Олбина, у својој студији о унији и унијаћењу, пише о борби Срба Личана за православље: „Црквена организација је знатно ојачала доласком дабробосанског митрополита Атанасија Љубојевића на аустријску територију. Са овом личношћу су повезани многи догађаји у неравноправној борби између агресивног католицизма и обесправљеног православља у Лици и Крбави.
Све до Пожаревачког мира (21. јула 1718.) православни живаљ у Војној крајини био је највише изложен притисцима загребачког бискупа, а после мира, злостављањима и својих команданата и официра, међу којима није било ни једног српске националности. Спрега црквених и војних неправди према православном народу био је повод и узрок неколиких побуна у Лици и Крбави између 1719. и 1732. год. Побуне је могла да угуши једино редовна царска војска. Казне изречене побуњеницима су биле ригорозне. Тако је, на пример, вођа побуњеника у Оточцу био рашчеречен. Писару Гајићу је најпре одсечена десна рука, а затим глава. Побуњеницима је заплењена целокупна имовина.
Кликни на мапу
Када су Срби почели да напуштају граничне области и враћају се у Турску, јављају се два предлога којима се обећава спасење: Католичка црква преко сењске и загребачке бискупије обећава спас у католичењу или унијаћењу, а Дворски ратни савет у Бечу, преко личких капетана Тадије Колака и Ђуре Хољевца, врбује Личане да се населе дуж јужних граница Баната, да би били искоришћени као заштитни бедем против упада Турака. И један и други предлог је имао ограничен број присталица.
За отпор унијаћењу оптуживан је епископ Љубојевић. Стога су аркиђакон Месић и сењски бискуп Мартин Брајковић успели да из Лике и Крбаве протерају епископа, главну препреку за успех њихове работе. У међувремену, захваљујући настојањима патријарха Арсенија Чарнојевића, српске привилегије су 1696. год. протегнуте и на Србе који су живели у Карловачком генералату. Цар је потврдио и Љубојевића за епископа.
Он је у два наврата покушао да се врати у своју епархију и резиденцију, која се налазила у Медку и Лици (1700. и 1703. год.) али су Месић и бискуп Брајковић омели његова настојања. У овом кратком периоду, који је са становишта бечке политике требало да буде повољан за православне Србе, Месић и бискуп Брајковић су створили тако напету ситуацију да су веће групе Личана прелазиле у унију да би се ослободиле недаћа које је наметала Римска црква.
Епископ Љубојевић, у немогућности да се врати у Медак, подигао је манастир Комоговину и тамо пренео своју епископску резиденцију. Одатле се до краја живота борио против католичке пропаганде, која је имала за циљ да његову епархију преведе у унију. Унијатски марчански епископ Југовић (1709), а потом нови „влашки“ (унијатски) епископ свиднички Рафаило Марковић, служећи се најподлијим средствима, настојали су да епископ Љубојевић буде протеран из Хрватске.
Само политички разлози су навели команданта Банске крајине, грофа Петра Кеглевића, да саветује Дворском ратном савету у Бечу да се не поведе за оптужбама унијатских владика Југовића и Марковића“.
ОСТВАРИ ПОПУСТ, ПРЕТПЛАТИ СЕ НА ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ CATENA MUNDI!
