Прочитај ми чланак

И Живојин Мишић на Првој олимпијади

0

Српски краљ Александар Обреновић био је једини европски владар на Првим олимпијским играма 1896. у Атини.

zivojin-misiccМишић је на овој слици из Хиландара имао 41 годину

Са жељом да обнови надметања која су, поред филозофије, говорништва, војне стратегије и уметности, прославили старе Грке, Француз Пјер де Кубертен је решио да крајем 19. века покрене нови олимпијски покрет. И, у томе је добио подршку широм света. Подршку је тим поводом тражио и један краљ.

Срби су га звали Ђорђе, у Грчкој је он био познат као Георгије, а рођен је 1845. у Копенхагену као дански принц Вилијам од Шлесвиг-Холштејн-Сондербург-Глуксбурга. Вољом тадашњих великих сила Европе проглашен је за краља Грчке 1863, на чијем је челу био све до 1913. А овај грчки краљ, решен да се прве модерне Олимпијске игре одрже у њиховој постојбини, прихватио је понуђена Де Кубертенова решења па је позвао и многе друге европске владаре на спектакл у Атини. Одазвао се, међутим, само један. Млади, тада 20-годишњи Александар Обреновић, краљ Србије.

У његовој свити нашло се неколико врло занимљивих личности из наше историје. Био је ту Драгутин Франасовић, српски генерал и министар војни, био је уз краља Александра у Атини и Милан Ђак Милићевић, књижевник и председник Српске академије наука, затим Ђока Јовановић, доктор младог Обреновића и доктор париског Медицинског факултета, па Михаило Рашић, тада маршал двора, а по враћању из пензије 1912. најпре војни командант, а од 1918. српски министар војни. Но, у тој свити био је и један од, касније, највећих српских војсковођа – Живојин Мишић.

Мишић је у марту 1896, као 41-годишњи ађутант-мајор на двору Обреновића, добио прилику да се нађе на овом необичном путовању, које је укључивало одлазак у Атину, али и на Хиландар, српски манастир на Светој гори, који је тих година био у великим дуговима и, као такав, умало пао под бугарску власт.

Славни војсковођа је 1920. у аутобиографији овако описао тај пут:

“Тих година краљ Александар је често путовао у иностранство. Сви ађутанти и ордонанси ређали су се више пута у пратњи краља на његовим путовањима. На мене никако да дође ред, ваљда зато што сам у исто време био и командант батаљона, док остали или нису имали другу службу, или су, пак, били на неким канцеларијским дужностима. На крају крајева, једва једнапут дође ред на мене да пратим краља за време његовог путовања у Свету гору и у Атину… У пролеће 1896. године дужност команданта 7. батаљона предао сам свом другу, мајору Степи Степановићу”, писао је Мишић.

Живојин Мишић је, заједно са остатком српске делегације, најпре из Ниша стигао у Скопље, одатле у Солун, а потом у Хиландар, на три дана, током којих је млади Обреновић уговорио детаље отплате дуга, на чему су му се монаси захвалили дарујући му чувено Мирослављево јеванђеље, као и хиландарску оснивачку повељу Стефана Немање. Потом се Мишић са краљем упутио на Олимпијске игре на којима су четири дана посматрали неке од историјских почетака Де Кубертеновог подухвата који и данас живи, али и слушајући на стадиону српску химну “Боже правде” која је у част највиђенијег госта Игара интонирана у више наврата.

Србин – освајач медаље

Србија није имала званичног представника на Олимпијским играма у Атини 1896, али је имала освајача медаље: Момчило Тапавица, наш касније познати архитекта који је пројектовао и садашњу зграду Матице Српске у Новом Саду, наступао је за Мађарску, јер је и рођен на њеној тадашној територији, у Надаљу, селу које сада припада општини Србобран. Тапавица, о коме се ових дана снима и документарни филм у Београду, стигао је до полуфинала тениског турнира, чиме је поделио трећу позицију јер борбе за пласман није било. Са повређеним раменом је био четврти у рвању, а пети у дизању тегова.

(Блиц)