Прочитај ми чланак
Кори Удовички, потпредседница Владе и министарка државне управе и локалне самоуправе и министар финансија Душан Вујовић најављују отпуштање десетина хиљада запослених током 2015-те године.
По Вујовићу, 160 хиљада људи је вишак. Чланови Фискалног савета и појeдини економисти тврде да је ММФ у праву и да треба да се број запослених у јавном сектору смањи за 10-15 одсто, односно за 70- 100 хиљада људи.
Уз смањење плата и пензија, отпуштање запослених је практично једина мера коју Влада спроводи, обе неоправдано називајући реформским.
Одсуство било какве макар идеје о томе шта треба да се учини да се покрене замрла привреда обесмишљава све што се на терет грађана предузима у циљу смањења буџетског дефицита, јер не води оздрављењу српске економије: буџетски дефицит ће краткорочно да се мањи, сиромаштво становништва ће да досегне неподношљиве границе, а власт ће већ крајем следеће године да буде пред дилемом да ли да даље смањује плате и пензије или да прогласи банкрот.
Потпуно је бесмислена тврдња Владе да ће изменама закона, као што је Закон о раду и слични, да се обезбеди толики прилив страних инвестиција да ће да се повећа производња и потреба за радницима у мери која би значила смањење незапослености и која би омогућила потребно повећање буџетских прихода.
Тако нешто је могуће само оживљавањем домаће привреде, којој је неопходна помоћ државе, посебно у околностима сталног смањења домаће тражње, која је последица мера штедње. Без покретања домаће привреде, а Влада на томе ништа не ради, незапосленост ће наставити да расте, као и потреба за новим уштедама на терет грађана.
Владин програм штедње без развоја води у пропаст. To је модел економске политике „не липши магарче до зелене траве“.
Демократска странка Србије тврди да држава мора да обезбеди средства за инвестиције у привреди, чак и по цену нових задуживања, које је оправдано уколико приходи од инвестиција надмашују трошкове кредита и обезбеђује динамичан раст БДП. Та средства треба усмерити на кредитирање профитабилних развојних пројеката домаћих предузећа, оснивање или докапитализацију финансијских институција као што су развојна и извозна банка, стратешка партнерства са страним компанијама и финансирање инфраструктурних пројеката.
Прекидом европских интеграција и развијањем политичких и економских односа са свим земљама света, државама Евроазијског савеза, Кином и другим државама БРИКС-а, арапским и афричким земљама и, наравно, европским земљама, а увек на основу заједничког интереса, могуће је наћи потребна средства и партнере.
Увлачење Србије у НАТО је све очигледније
Већ уобичајено за Владу Србије, о њеној политици и планираним потезима обавештавају се прво бриселски, вашингтонски и НАТО званичници, а тек затим грађани Србије.
Тако, посредно, грађани су из разговора министра спољних послова Дачића са замеником генералног секретара НАТО Александром Вершбоуом сазнали да ће Србија ускоро да са НАТО потпише Индивидуални акциони план партнерства – IPAP. Припремне радње за приступање IPAP започела је Влада Демократске странке 2011. године, а садашња их је привела крају.
Индивидуални акциони план партнерства је највиши, интензивни облик институционалне сарадње са НАТО који претходи потписивању Акционог плана за чланство – МАP и који сарадњу Србије са НАТО са Министарства одбране преноси на ниво Владе.
Грађани морају да знају и да се у Декларацијама последња четири НАТО самита истиче да НАТО „поздравља, и наставиће да подржава, исказану приврженост Владе Србије евроатлантским интеграцијама“ и да НАТО „поздравља напредак Србије у изградњи чвршћег партнерства са НАТО и охрабрује Београд да настави тим путем“.
Више је него очигледно да званичници Србије једно говоре у иностранству, а друго српској јавности и да на срамотан начин, супротно вољи грађана, корак по корак, Србију увлаче у НАТО.
