Након вести о томе да је из цркве Светих апостола Петра и Павла у Сирогојну украдена икона “Света три јерарха” из 18. века зографа Алексија Лазовића, чија је вредност, према првим написима, “практично непроцењива”, истраживали смо колико у Србији има непроцењивих црквених реликвија, где их и за колико новца крадљивци продају и колике их казне након крађе чекају.

Сви саговорници на ову тему, било да су у питању историчари уметности, кустоси или адвокати, слажу се у једном – да нема те робе која се на тржишту не може проценити.

– Икона “Света три јерарха” с краја 18. века зографа Алексија Лазовића далеко од тога да је непроцењива – почиње причу историчар уметности Никола Кусовац додајући да би ова реликвија на тржишту коштала највише 1.000 евра.

– На светском и европском тржишту веома слабо пролазе иконе. Чак се и руске слабо наплаћују. Крадаљивци који су, према речима свештеника, уочи мале Госпојине ушли у цркву и скинули икону са зида у тренутку кад их нико није гледао, од ње неће имати никакве користи, те ме не би чудило ако је ускоро пронађу у неком контејнеру – каже Кусовац истичући да су лопови свакако навукли на себе велику одговорност, јер је овде реч о крађи културног добра.

Кусовац напомиње и да би међу такозване непроцењиве српске црквене реликвије могле да се уброје пре свега оне од културног значаја, којима, ма како то коме звучало, напослетку ипак може да се одреди и материјална цена.

– Међу таквим реликвијама би свакако требало да се нађу икона мале мозаичке “Богородице” из 11. века која је према легенди стајала на грудима Светог Симеона у тренутку кад је испустио душу, а чува се у Хиландару, као и читав ред икона у Хиландару из периода краља Милутина – каже Кусовац.

Он додаје да је пре 20-30 година у каталогу чувене аукцијске куће “Сотби” запазио дела иконописца Лонгина за која са сигурношћу може да каже да су била украдена и то из неке од цркава с Косова.

– Наравно да ни други стручњаци ни ја нисмо могли да докажемо, али колико се сећам, дела су коштала између 10.000 и 15.000 фунти – открива Кусовац напомињући да све што је крадено напослетку буде враћено, као и да су сулуде оне приче према којима пљачке вредних реликвија наручују страни богати колекционари.

– Дајте, такве теорије завере су равне филмском сценарију! Баш као и приче према којима такви колекционари након наручене крађе крију реликвије у својим сефовима “само за своје очи”. Ко је год богат, он ће купити реликвију коју год пожели – категоричан је наш саговорник.

С њим се слаже и историчар религије Живица Туцић који напомиње да је категорија процењивости релативна, али да у њу свакако не спадају иконе израђене у 18. веку, каква је “Три јерарха”.

– Можда би у ту групу могле евентуално да уђу неке чудотворне иконе или оне које су прошле специфичну историјску одисеју – каже Тутић поентирајући да се овде ради пре свега о непроцењивом културном добру, од посебног значаја искључиво за српски народ.

Међу оно што би се могло назвати непроцењивим реликвијама те врсте свакако би могле да уђу и мошти кнеза Лазара, које се налазе у Раваници, фреске у Студеници и Дечанима, као и Мирослављево јеванђеље и фреске “Плави анђео” (Ариљска црква Светог Ахилија) и “Бели анђео” (манастир Милешева).

О њиховим ценама је, међутим, незахвално причати. Пре свега зато што су зидне фреске непокретна добра која се баш из тог разлога и не процењују.

Мошти Светог кнеза Лазара у манастиру Раваница

– Све ове реликвије имају непроцењиву вредност за Србе. За Европљане немају. Поређења ради, ко би од нас био спреман да издвоји неку астрономску цифру како би купио Романово јеванђеље из 14. века? Можда би Мирослављево јеванђеље могло на аукцији да достигне вредност од милион евра, али ниједан Србин не би дозволио да таква реликвија изађе из земље. С друге стране, ове реликвије не можемо поредити с онима попут египатског папируса или артефактима из 1. века нове ере. Кад говоримо о нашим црквеним реликвијама, онда датуми порекла досежу до средњег века. Не раније – објашњава Туцић додајући да има много “лажњака” међу реликвијама.

– Најбоља потврда ове приче вам је постојање пет глава светог Пантелејмона. Па, ајте молим вас, шта то значи? Да је свети Пантелејмон имао пет глава? Не могу тачно да се сетим колико оно има руку светог Јована… Али, верујте ми да звучи прилично апсурдно! Искрено говорећи, нисмо сигурни ни у аутентичност многих предмета који су наводно припадали Немањићима – признаје Туцић.

Да међу реликвијама, и то нарочито црквеним, има много копија потврђује нам и адвокат Сава Анђелковић.

– После Другог светског рата појавило се прегршт копија које су просто речено штанцоване – прича Анђелковић одбијајући да оквирно прича о томе колике казне чекају оне који су украли икону “Света три јерарха” из 18. века зографа Алексија Лазовића, јер не располаже свим неопходним чињеницама.

На исти одговор смо наишли и код адвоката Ђорђа Мамуле који је додао да се казне разликују у зависности од тога да ли је црква обијена током крађе или је искоришћена непажња свештеника, као и тога колика је вредност украдене реликвије. У сваком случају, крађу иконе у цркви док траје обред, Мамула сматра испољавањем велике дрскости.

(Телеграф)

Ознаке: културно добро, православне реликвије, продаја