Прочитај ми чланак
Улазак у Сирију: Шта се налази изнад екстремних контрадикција и који су коначни планови за јужну границу НАТО-а?
Америчке снаге данас су почеле са ваздушним и ракетним нападима на упоришта ИДИЛ-а и још неких група на територију Сирије. Тим потезом комплексна ситуација на Блиском истоку постаје још и комплекснија те води у додатне ескалације које ће чак и кључни актери тешко моћи похватати.
Шта ако покушамо актуелну ситуацију објаснити некоме без икаквог предзнања о овом новом сукобу? Где почети? Јер сваки почетак, ускоро, без грешке, води у све дубље и дубље контрадикције.
На којој основи уопште почети са објашњавањем ситуације? Геополитичкој? Историјској? Енергетској? Војној? Класној? Религијској? Можемо одабрати једну или све, али пре или касније (више пре него касније) почети ће се испреплетати на један чудан начин.
Сви настоје дефинисати неки почетак, а то је можда и најтежи посао од свих. Шта је почетак блискоисточних сукоба? Доминација Ислама? Раскол унутар Ислама? Крсташки ратови? Колонијализам? Оснивање Израела? Иранска револуција?
Од свега понешто заправо. Често се израелско-палестински сукоб узима као централни сукоб из којег су произашле бројне друге ситуације и поделе на Блиском истоку. Но, други сукоби су претходили овом сукобу.
Погледајмо Сирију, која сада поново постаје кључно жариште, што је повод рата? Секуларна пан-арапска власт? Однос с Ираном и Русијом? Анти-израелска политика?
Ако је Сирија бастион пан-арапске идеологије, како то да су онда готово све арапске земље настројене против ње и активно су учествовале у наоружавању исламиста? А ако је пак ипак ствар религије, како то да се онда сиријска војска никада није распала у земљи с алавитским вођством и већински сунитским војницима? Зато јер су, наводно, кључни заповедници алавити? Зашто онда нису пребегли? Пребега је итекако било, у правим данима побуне, али генерално гледајући, број је занемарљив.
Прави отпор унутар једне војске проналазимо на пример у Авганистану где су често војници, посве изненада, отварали ватру на своје команданте, у већини случајева НАТО-ове команданте. Таквих инцидената у сиријској војсци није било, а ако их је и било, по броју су занемарљиви.
Да ли је Сирија некоме проблем зато што је политички везана уз Иран?
Можда, али с друге стране наилазимо на ситуације где су поједине силе, потпуно опречне према ситуацији у Сирији, заправо у добрим односима. На пример Иран и Турска – Иран је свакако главни савезник Сирије у региону, једини прави савезник у региону, док је Турска вероватно њен највећи непријатељ и њена највећа претња. Но, исти Иран и Турска имају поприлично добре односе, не баш посве савезничке, али изнад формалних.
Зашто је Иран у добрим односима са Сиријом? Због геополитике? Сфере утицаја? Због чињенице да је владајућа елита махом алавитска, готово шиитска? Ако је тако, зашто онда Иран нема овако присне односе рецимо са једним Азербајџаном где су 85% популације шиити?
Идеолошка веза између Сирије и Ирана? Не баш, штавише, Сирија и Иран су по много чему небо и земља. Сирија је можда и најсекуларнија земља Блиског истока – па чак више и од Израела који се ипак заснива на религијској основни – док је у Ирану прича посве другачија и религија заправо доминира државом.
Пустимо на тренутак Сирију, погледајмо регион који такође врви огромним контрадикцијама. Саудијска Арабија и Катар -две богате нафтне монархије, прва је географски огромна, друга је сићушна и увек потајно страхује да ће их прва прогутати ако јој једног дана такво што падне на памет. Обе финансирају којекакве исламистичке групе на територији Сирије, док су обе љути ривали.
Слично је и с другим монархијама Залива – УАЕ је ближи Саудијској Арабији, док је Бахраин већински шиитска острвска монархија којом влада сунитска краљевска лоза.
Но, изнад свих подела, а има их поприлично, налази се САД. Колико год тражили поводе у бројним основама, САД поврх свега долази као повод сам од себе. Наиме, све земље Блиског истока су амерички савезници, у већој или мањој мери, али у бројним монархијама САД има своју војну, политичку или неку сличну присуство. Свега неколико их је остало „с друге стране“, заправо и мање од тога – само две.
Дакле, од којих 25 земаља Блиског истока (можда и више ако „Исток“ проширимо и на Авганистан, Пакистан …) имамо само две земље за које можемо рећи да нису амерички савезници, а то су Иран и Сирија.
Није ли стога „права случајност“ да се баш те две земље налазе на мети већ дуже време? До пре неколико година у овом сићушном клубу било их три, али их је након рушења Либије 2011. остало само две.
Дакако, постоје ту поједине размирице и с другим земљама. Понекад ће Алжир, Либан, па чак и Јордан, рећи нешто око чега се не слажу са САД-ом, али се у принципу слажу са свиме. Ту је и Египат који је у овом тренутку политички још увек недефинисана земља која вуче према несврстаности, но тек ће се видети које ће да заузме позиције.
Све у свему, сукобе на Блиском истоку могли бисмо данима сврставати у бесконачне контрадикторне узроке, но ако баш морамо ствари посве поједноставнити, објашњење се нуди само од себе – оне земље које нису постигле статус „америчког савезника“ наћи ће се у проблемима, великим проблемима, а исти проблеми захватити ће и оне које кокетирају с релаксацијом споменутог статуса.
Блиски исток је један велики котао у којем се кува јако пуно тога, тренутачно је у фази врења, али актер који га меша ипак је САД.
Да се САД није уплео, рата у Сирији не би нити било. Десило би се једно поприлично брутално гушење побуне, али рата не би било. Шта кажу моралне вертикале? САД је морао интервенисати јер се брутална гушења у данашњем свету не смеју толерисати? Добро, али онда је требао да интервенишу иу Бахреину, земљи у којој има своју флоту. Од морализирања у политици нема ништа ако се морализира из позиције лицемјерја.
Добро, ако установимо да ће проблеми захватити земље које још увек нису на листи америчких савезника, како онда објаснити актуелну ситуацију? Шта САД ради? Зашто троши Томахавке на ИДИЛ када би могао ударати по Дамаску?
Постоји разлог, а врло је једноставан – ИДИЛ је нуспроизвод рата у Сирији, фракција која се отела контроли. Таман да је самозвани калиф Багдади оно што неки кажу да јесте, убачени агент, то исто не значи да се није могао отети контроли. На тај ИДИЛ се ипак удара, сада и у Ираку и Сирији.
Који је онда коначан план?
Заправо све је речено у америчким јавним изјавама. Циљ је онеспособити ИДИЛ-а, знатно појачати већ дотучене сиријску опозицију, васкрснути је оружјем и новцем, те на крају ипак заузети Дамаск како је и био иницијални план још 2011.
План за Сирију је да буде „јужна Турска“, продужетак тзв. „политичког Ислама“ који је потпуно преузео конце у Анкари. У Сирији се жели поновити Египат, само иде теже. Коначни циљ је довести лојалне исламисте на власт јер то је, ипак, јужна граница НАТО савеза, а никако не би било добро да на јужној граници НАТО савеза егзистира земља у којој већи утицај од САД-а имају Русија и Иран.
Наравно, не би нимало било добро ни да је на тој јужној граници један ИДИЛ, то никако не би било добро па се сада креће са елиминацијом једне такве непријатне могућности.
Често се говорило како кључни сиријски савезници, ради себе самих, не могу да допусте да америчка војска уђе у Сирију. Тако се тврдило у септембру 2013 Данас, 23 септембар 2014 америчка војска – с каквом год мисијом – јест у Сирији. И што сада? Надати се да ће избомбардирати Рак назад у камено доба и повући се? Пустити да сиријска војска евентуално ослободи источни Алепо? Докрајчи џепове опозиције у околини Дамаска?
Јако тешко. Америчка војска сада је у Сирији, а то је једна нова стварност коју ће морати сви прихватити. Победа Дамаска, која се назирала, сада изгледа поприлично недостижна. Погледајмо само силни притисак у Ираку – САД се решио Маликија на тај начин да га је чак и Иран морао пустити низ воду.
Амерички циљ није нужно бомбардовати Дамаск, већ инсистирати на ирачком сценарију, пре свега код Ирана, а не би изненадило да у том процесу Ирану обећају и неке нуклеарне уступке.
Блиски исток јест изузетно контрадикторан, од Хамаса, Израела, Турске, до сунитских племена на западу Ирака. Но, најфасцинантнија чињеница у свему томе јесте она да САД успјева бити на свим местима у исто време. Логика налаже да ће пре или касније направити какав погрешан корак, али уопште није ствар у томе – САД и чини погрешне кораке, стално, од Авганистана, Ирака, Сирије до Либије, но то као да их ни не забрињава већ у сопственим грешкама проналазе поводе за нове фронтове.
Један СССР је направио погрешан корак у Авганистану и након тога се распао (не нужно само због тога, али је свакако допринело), питање које се на крају поставља је колико САД може учинити погрешних корака пре него осети негативне последице?
За сада тога још нема. Америчка анти-ИДИЛ коалиција усисава све око себе – нема те државе која би се усудила данас САД-у рећи „не“ по том питању, па чак ни онда када је свесна да овиме угрожава своју националну безбедност.
Америчкој анти-ИДИЛ коалицији се коначни циљеви јавно ни не износе, али јој се сви придружују. То не значи да је идеја коалиције против ИДИЛ-а лоша, наравно да није, али она би требала бити шира. Уз присуство Ирана и Русије то би била права анти-терористичка коалиција, овако имамо нешто сасвим друго – америчку геополитичку кампању за коју ће Вашингтон по већ испробаном рецепту констатовати „нисмо то ми, то је међународна заједница“.
(Адванце – Д. Марјановић)
