Прочитај ми чланак
Немачка више не жели избеглице са Западног Балкана. То је укратко суштина измена Закона о азилу, које је прошлог петка усвојио Бундесрат и тако заједно са Бундестагом дао коначно зелено светло политици владе, после вишегодишњих свађа и размимоилажења између партија Уније и Зелених по овом питању. Од сада Србија, Македонија и Босна и Херцеговина важе за „сигурне државе“.
За њих више нема места: Азиланти са Балкана нису добродошли у Белгији
Овај термин означава земље у којима не постоји политички прогон, мучење, насиље ни нехумани третман, те самим тим не постоји ни потреба њихових становника да траже уточиште у иностранству.
Претпоставка да у некој земљи не постоји политички терор омогућава држави у којој избеглица тражи азил да готово аутоматски све такве захтеве третира као неосноване и да их одбије, а кандидата врати у земљу порекла по кратком поступку, не проверавајући његову индивидуалну ситуацију.
Јасно је да се донети закон пре свега односи на Роме који стижу са Балкана и који су постали велики баласт за Немачку. У прошлој години је више од шестине поднетих захтева за азил потицало од грађана ове три државе. Њима је до сада често било довољно да ту бораве неколико месеци – период у коме је по старом закону држава проверавала податке поднете у пријави за азил пре него што их одбаци, а азиланте присилно врати кући.
Добитак за заиста прогоњене
На другој страни, реформе у азилантској политици су по мишљењу њихових заговорника биле неопходне за Немачку. Све већи прилив азиланата у земљу, који се према одређеном кључу распоређују по покрајинама, створио је велике проблеме и преоптеретио многе градове и комуне, а томе је допринело и дуго чекање на обраду захтева – у просеку седам месеци, али често годину дана и дуже.
Пооштравање политике према азилантима је по њима само добитак за пријављене из земаља у којима заиста постоји политички прогон.
Овај поступак ће сада трајати много краће, јер престаје обавеза провере података.
Управо ово свођење сваке индивидуалне судбине на колективну било је камен спотицања због кога Зелени нису хтели да прихвате промене, сматрајући их нехуманим – бар до тренутка док им влада није дала „понуду коју неће моћи да одбију“. У замену за глас у Бундесрату, влада је обећала да ће убудуће азиланти имати више индивидуалне слободе док се налазе у том статусу. До сада је процес текао тако да су избеглице смештане у домове и нису имале права да раде, нити да се преселе. Све што им је требало за живот, осим новца, добијали су од државе – сада би требало да добијају одређену суму која би им омогућила већу слободу избора, а олакшана је и промена места боравка. Зелени су тако за „аминовање“ балканских држава као сигурних добили могућност да прогурају захтеве да се животни услови за избеглице и азиланте у Немачкој побољшају.
Реформа, међутим, и даље остаје спорна, пише „Фокус“ у првим реакцијама на Закон о азилу, а са много страна стижу критике на рачун тог компромиса.
Србија друга по броју азиланата
Ове године је из три земље Балкана, које се сада проглашавају сигурним, било 19.000 пријава за азил, а одобрено је свега 55, односно мање од 0,3 одсто . По подацима немачког Савезног уреда за миграцију и избеглице, од почетка ове године највећи проценат азиланата долазио је из Сирије (17,9 одсто), а затим из Србије – 9,3 процената!
Статистички гледано је по томе у Србији политички прогон грађана већи него, на пример, у Авганистану, који у укупном броју пријављених учествује са 6,3 одсто, Сомалији (4,1), Ираку (3,1) или Еритреји (5,9 одсто). После Србије, европска земља из које стиже највише захтева је Албанија (5,7), следе Македонија (3,7), Босна (3,6) и Русија (3,4 процената).
– Роми су у балканским земљама изложени економској дискриминацији, тако да ће сви они који буду протерани из Немачке у земље порекла заправо бити гурнути у бесперспективност – поручио је тим поводом председник Централног савета Рома у Немачкој Романи Росе.
– Помало је тужно, али имамо осећај да смо по овом питању маневарска маса за постизање компромиса.
Он је додао да „није добро да се на основу једног у основи хуманог права са људима поступа на тај начин без провере њихове индивидуалне ситуације“.
