Прочитај ми чланак
Горица Лукић, мајка девојчице коју је држава заборавила, препешачила је 105 километара да би министру Александру Вулину скренула пажњу на тежак положај деце оболеле од ретких болести.
У родну Бању Ковиљачу се после састанка са Александром Вулином вратила аутобусом
Горица има 46 година, завршен факултет, и низ послова за собом, као и већина грађана Србије, мање и више неуспешних. Живи у Бањи Ковиљачи са млађом ћерком, тринаестогодишњакињом, непокретном мајком и невенчаним супругом. Њена старија ћерка, такође са факултетском дипломом, повремено ради у Београду…
Све сиромашне породице у Србији личе једна на другу, али Горичина се издваја: њено млађе дете болесно је од стечене хемофилије, Вон-Вилерове болести и поремећаја у коагулацији крви, а трајно јој је оштећен и центар за равнотежу.
– То су ретке болести, али уз одговарајућу терапију Дарија би могла нормално да функционише и похађа наставу у школи. Била је одличан ђак… – каже Горица. Скупе лекове, међутим, Горица, као и родитељи остале деце погођене сличним болестима сама мора да купује…
Захваљујући добрим људима, Горица је већ два пута водила ћерку у једну турску клинику: од укупно десет хиљада евра, њихови прилози покрили су 5.500, а остало је Горица нашла сама.
Терапија тамо примењена знатно је поправила Даријино здравствено стање, и почетком следећег месеца ићи ће у Туртску и трећи пут.
И каматаши се сажалили
„Продала сам све што сам имала за лечење детета, а део сам позајмила од људи који обично дају новац под камату. Мени нису хтели да је зарачунају“, каже ова поносна жене.
– Добили смо 250.000 динара за кућу, тим новцем платићемо лечење…
А кућа? Слеже раменима:
– Важније је ово…
А 11. септембра, незадовољна односом државе према деци која болују од ретких болести, упутила се у Београд, министру Александру Вулину.
– Тражим да се обиђу сва деца са ретким болестима у поплављеним подручјима, и региструје њихов положај; тражим да се за њих обезбеди стручно старање, лекови и посебна храна, у случајевима где је то потребно; да се уведу новчане казне за њихову дискриминацију, а та средства уплаћују у посебан фонд; да се државни службеници за дискриминацију такве деце кажњавају отказима – каже.
Из Бање Ковиљаче је на пут дуг 145 км кренула пешице. Из протеста, и да би скренула пажњу јавности на овај проблем. Тек трећег дана, после пређених 105 км, министар је нашао време за њу.
