Прочитај ми чланак
(Жељко Цвијановић)
Зашто избори у ДСС по важности далеко превазилазе изборну снагу те странке
1.
Постоји једна непорецива сличност између Вучића и Милошевића. Ђинђић је за свог ривала који га је наследио имао Коштуницу, Коштуница Тадића, Тадић Николића, само Вучић и Милошевић нису имали никога, осим кад би овај други правио представе са Вуком Драшковићем. То, поједностављено гледано, значи да, кад се главни баја суочи са нерешивом проблемима који прете његовом рејтингу, тад профитира његов ривал, ако га има. Ако га нема, као што га нису имали Милошевић и Вучић – не случајно двојица нејвештијих технолога власти у поменутом низу – њихово клецање постаје сигнал за окупљање противника. Уосталом, историја Милошевићеве владавине била је историја мање или више успешних окупљања против њега.
Слабост која може да произведе окупљање, истина више објективну него субјективну, Вучић је показао сечењем плата и пензија. Јер, колико год гледао да поштеди најсиромашније, те мере ојадиће већ ојађену Србију, и са последицама ће се суочити сви. Висином уштеде неће бити задовољни ни у међународним финансијским кућама, и Фискални савет – екипа економиста која на рачун српских пореских обвезника овде штити интерес ММФ – поручио му је да није довољно. Кажу му да ће зато морати да повећа ПДВ, што би вероватно закуцало последњи ексер у сандук српске привреде.
Одакле год да се гледа, мере ће дакле штетити Вучићу. Неће му смањити притиске ММФ, а који су само ружичасто предсобље жестоких политичких притисака, какви се редовно лепе на земље са толиким економским проблемима. Неће му донети ни љубав Србије, која ће пре или касније изговорити и ту реченицу да је боље живела – о, зар је и то могуће!? – у време Бориса Тадића. Речју, тешко је замислити идеалнији повод за окупљање Вучићевих противника ове јесени.
2.
Природу окупљања одредиће, поред наведеног, и догађаји у влади. Она ће зависити, прво, од тога хоће ли ове јесени у влади остати дачићевци или ће бити замењени шачицом тадићеваца. Такав расплет могао би да буде вероватнији уколико Путин ове јесени заобиђе Београд, без тога биће много теже. Вучић, међутим, никог није пустио да му буде опозиција, а да га претходно није жестоко олупао, тако да нема разлога да Дачића из владе пусти живог и здравог да се ови одавно олупани у невреме скупљају око Ивичине социјалне платформе.
Други моменат биће будући Вучићеви односи са ММФ. Ако ММФ остане незадовољан буџетским уштедама, показаће се како су Вујовић, Кори Удовички и не само њих двоје ипак лојалнији међународним финансијама него влади и Вучићу, исто као што су то већ показали Радуловић и Крстић и како би му показао сваки економиста из те феле. Речју, ако се из визуре ММФ Вучић покаже као изгубљен случај, центар окупљања постаће Радуловић, поштени неолиберал напуњен са толико добрих намера и таквим разумевањем света да ће да затрави све око себе пре него што постане ичега свестан.
3.
Западно од Вучића дакле две су могућности окупљања. Једна је да остаци слупаних петооктобараца покушају нешто да направе на Пајтићевом „српском становишту“ и најновијем захтеву жутих за прогресивним опорезивањем богатих, на најбољем трагу Томаса Пикетија. Међутим, тај свет на својим досистичким традицијама и својим хипотекама не може да уради много, осим ако их не измешају са деловима сањаног партиотског блока, са којим би могли да у некој мери стекну арому општенародног покрета.
Прича са Радуловићем ипак има више шанси. Прво, ова влада ће се, ако одмах не направи радикалан заокрет, економски улупати, што ће – према идеји да ствари нису онакве какве јесу него онакве како изгледају – показати да је Радуловић био у праву. Још непотрошен, он би могао да око себе окупи све оне либералне звезде којима се годинама пуне рубрике српских медија, одакле нам данас говоре да ми нисмо жртве либералне економије јер она овде никад није ни примењена, а такво окупљање већ не би могло пође за руком контрадикторном Пајтићу, оцвалом Тадићу или компромитованом Чеди. Још кад би се за Радуловићеву причу нашло мало подршке из западних амбасада, а биће је кад дође време, врло лако би се могло показати како унутар данашње опозиције једино он има неку перспективу.
4.
Могућност окупљања источно од Вучића, међутим, још је занимљивија, и то не само по томе што нека истраживања данас показују да то може да има смисла. На мартовским изборима тако нешто, по свој прилици, није могло да достигне озбиљан резултат јер је Вучић био на оштрој узлазној линији, покривајући велики део тог бирачког тела. После скидања плата и пензија и чињенице да влада све теже држи баланс у украјинском рату, док тај бирачки корпус данас боље зна где је Горловка него Свилајнац и бистрија му је Саур Могила него сви црни врхови Србије, такво окупљање има много већи потенцијал него раније.
5.
Од постојећих снага потенцијал да отвори ту врсту окупљања још увек би могла да има једино ДСС, и због тога ће предстојећи избори у тој странци бити много важнији него што би требало да буду избори у некој екипи која није успела ни да уђе у парламент. Ради се о томе да највећа снага те странке никад није била у њеној организацији, чак ни у њој самој, већ у оном исијавању које је преко Коштунице умела да оствари на спољни свет интелектуалаца и заинтересованог пристојног света, који је ту идеју настављао да носи често срчаније и упорније од страначког света.
Прави одговор на питање да ли би ДСС могла да понесе терет окупљања претходно, међутим, захтева одговор на питање зашто се она нашла изван парламента. Први и мање важан разлог је тај што је Вучићев мартовски узлет радикално смањивао изборне могућности окупљања. Други је тај што се показало да ДСС, иако евроскептична и прокосовска странка, има претешку хипотеку саздану од превише преузетих међународних обавеза углавном са запада, па и унутрашњих међу страначким баронима. Све то секло јој је крила да се са толико таквог терета провуче кроз све уже иглене уши на политичкој сцени. Елем, странка добрих политичких и програмских начела, ДСС је платила цену свог дугог боравка и немењања на сцени која се драстично изменила. У тим условима све добре ствари и добици времнеом се троше, као што и треба да се троше, а све хипотеке и обавезе остају заувек. Под теретом тих обавеза ДСС је у марту пала, и више никад неће моћи да функционише на стари начин.
Умерени фаворит страначких избора у ДСС Милош Алигрудић – изабраник страначких барона или човек који је успео да им се наметне у тренутку кад није био лако наћи добровољца да заседне на чело странке – биће очигледно кандидат континуитета. Заједно са политичким и програмским начелима странке, он преузима и њене хипотеке, њене унутрашње односе, њене погубне међународне обавезе, међу којима је и она о немешању са остацима потенцијалног националног блока.
6.
И са Алигрудићем и са Сандом Рашковић Ивић ДСС у данашњим условима и са данашњим хипотекама тешко да може да има будућност. И то, да се разумемо, није до њих двоје, већ до хипотека. Чини се, међутим, да Рашковићева то боље разуме од Алигрудића, па је утолико мање спремна да прихвати поменуте хипотеке. Зато је једна од првих ствари коју је саопштила у својој кампањи за председника ДСС било окупљање суверенистичког блока. Наравно, да би то учинила, мораће да са са странке стресе терет свих оних обавеза која су је спречавале да крене тим путем. Њен пут је ризичнији. Прво, тешко је веровати да ће се њен програм допасти западним амбасадама, које би пре пристале на камен у бубрегу него на национални блок у Србији. Друго, њен пут ће пре поздравити партијско чланство и онај интелектуални слој око ДСС, него партијско племство.
Парадоксално је, међутим, да тај пут суштински више значи одбрану политичких начела ДСС од оног који би значио наставак дугог континуитета. Зашто? Кад се под теретом давно преузетих обавеза ДСС континуитета суочи са тешкоћама за повратак у парламент и сопствени опстанак, своје преживљавање мораће да потражи на оним местима и са оним странкама са којима нико ко воли ДСС не жели да је види и на којима се, наравно, не негују Коштуничина политичка начела. Збацивање тих обавеза, истина, ДСС може да убије у трену, али то би бар била нека јуначка достојна смрт, а не мрцварење. Ако то преживи и постане место окупљања оног пристојног интелектуалног света, у коме је одувек и била највећа снага ДСС, много тога дало би се спасити, па и та начела.
7.
ДСС, Двери и многе друге сродне организације данас су много боље од збира значења и вредности које исијавају њихова имена. То су оклеветане организације, али не дугогодишњим изборним инжењерингом, медијским подметањима и најцрњим демонизовањем. Оне су оклеветане неуспехом, тачније непрекинутим низом политичких неуспеха који траје више од пола деценије, колико год да сами нису највећи кривци за њих. Зато би њихово окупљање, заједно са многим светом који је до сада бежао од странака, данас било не само могуће него и плодотворно утолико што би у том окупљању могли да утопе своје неуспехе и остале хипотеке, и да из себе исцеде оно најбоље што имају. Елем, ДСС, Двери и остали су мртви, али има ту неке дијалектике по којој је живо нешто друго. А шта је то друго? Национални фронт, зашто да не!?
Колико би то добро могло да буде за Србију, па чак и за актуелну власт, која би тиме изашла из дуалитета какав јој се припрема на прозападом крилу политичке сцене и какав ће је бесомучно трошити у такмичењу у лојалниости западним силама – другом приликом.
