Пошто је „казнена експедиција“ кијевског режима доживела пропаст, а прича о „руској инвазији“ је већ до те мере потрошена да не даје резултате, пропагандисти Империје нашли су новог кривца: Србе!

Средином XVIII века, неколико хиљада Срба-крајишника одселило се за Русију на позив императорице Катарине Велике, у потрази за бољим животом и слободом вероисповести. Баш у то време је Беч почео да крши своја обећања верске слободе у Војној Крајини и врши притисак да се тамошње становништво поунијати или покатоличи. Крајишници су населили две пограничне зоне: једну јужно од Кијева (Нова Србија) са седиштем у Новомиргороду, и другу северно од данашњег Лугањска (Славосрбија), са седиштем у Бахмуту (данашњи Артемјовск). Ову другу групу досељеника предводио је хусарски официр Јован Шевић, чију је причу у роману „Сеобе“ описао Милош Црњански.

Будући да су у то време српски и руски били далеко ближи језици (пре Вукове реформе коју је подржао Беч), а број досељеника није био већи од 10.000, они су за генерацију-две постали Руси. Шевићи, (де)Прерадовићи и Текелије наставили су војничку традицију: чукунунук Јована Шевића, Иван, одликован је за заслуге у боју под Бородином 1812. Али колико је српске крви и традиције остало у данашњим становницима Славосрбије, тешко је рећи.

Србима у матици познато је постојање насеобина у Новорусији углавном захваљујући Црњанском. Конкретно знање је, међутим, слабо: дуго се по српским порталима причало да је град-херој Славјанск у ствари Славјаносербск, иако је овлашним погледом на карту било могуће видети да то просто није истина. Славјаносербск се налази северно од Лугањска, и одатле је артиљерија хунта недељама бомбардовала град. У ствари, већи део територије Славосрбије и данас контролише кијевска хунта.

О АУТОРУ

Не­бој­ша Ма­лић је српски политички аналитичар и историчар.
Завршио историју и међународне односе на уни­вер­зи­те­ту Греј­сланд у Ајо­ви.
Један је од иницијатора подизања споменика жртвама Јасеновца у Њујорку.
На српском језику је писао за Фонд Слободана Јовановића, Видовдан, Српску мрежу, Српски лист, Нову српску политичку мисао, Фронтал. рс и друге.
Живи у Вашингтону.

 

Међутим, западни пропагандисти нису мислили на српске досељенике из 1750 када су покренули хајку на Србе као виновнике слома кијевске хунте, већ на Србе који су сада у Новорусији. Већ у марту су се на Криму појавили српски добровољци са четничком заставом, у чије име је наступао Братислав Живковић.

Када је у Славјанску почео отпор кијевској хунти – после холокауста у Одеси и покоља у Мариупољу – борцима команданта Стрелкова придружили су се и српски добровољци, четнички одред „Јован Шевић.“

Иначе, командант Славјанска Игор Иванович Стрелков је почетком деведесетих био добровољац у редовима Војске Републике Српске, што су западни медији искористили да га оцрне као „српског ратног злочинца“.[1]

Крајем августа је западна пропаганда[2] почела да прича о Србима који су пристигли као појачање борцима Новорусије. Новинарка је притом спиновала причу тако што је хвалила режим у Београду за „неутралност“ у Украјини и поштовање наређења Брисела и Вашингтона. Немојте бити изненађени: БИРН је у ствари пропагандна организација, из које стоје (између осталог) „човекољупци“ попут Сороса и министарства вањских послова САД и Велике Британије.

Док се премијер Вучић правдао да наводно „десетине Срба ратују на обе стране“, било је јасно да ако се неко и бори на страни хунте (за шта нема икаквих доказа), то чини за новац. За то време, борци на страни Новорусије преко друштвених мрежа – а то је, вели амерички Стејт Департмент, сада довољан доказ за све – тврде да су четници, добровољци који се боре за принципе, а не плаћеници.

Колико Срба се бори у (бившој) Украјини? Неки кажу чак триста. По сопственом признању, четнички одред „Јован Шевић“ имао је највише 40 бораца. Занимљиво је да службеници квислиншке власти у Србији нису знали да је Шевић био хусар из XVIII века, па су давали изјаве како ће да „ухапсе тог Шевића“ (!) ако га се дочепају. Са срећом!

Али било да их је двадесет или двеста, то није довољно да одсудно утиче на ток борби. Штавише, почетком септембра су четници обзнанили да су ослободили Славјаносербск, да је тиме њихова мисија испуњена, и да се враћају кућама[3].

Због чега је, онда, настала толика дрека око ових Срба?

Симболизам. Србија се у западној пропаганди представља као покорена земља, чији је „отпор ширим трендовима политичких и економских реформи“[4] сломљен санкцијама, распарчавањем, бомбардовањем, Жутим Октобром и потоњим изборним манипулацијама, резултат чега је квислиншки култ на власти у Београду.

Срби би требало да су сломљен народ, потонуо у безнађе, без воље да пружи отпор, који прихвата сопствено ропство. Као демонстрација може да послужи интервју амбасадора Империје Мајкла Кирбија медијима у „Санџаку“ крајем јула[5], када је захтевао да Србија експлицитно призна Украјину с Кримом (што је Београд смерно и учинио пар дана касније) и осуди српске добровољце у Новорусији – али и „убице“ браће Битићи, америчких Шиптара који су се придружили терористичкој ОВК и погинули 1999. Дакле, Американци могу и смеју да се боре у другим државама, али Срби – јок. Различита „правила“ важе за освајаче и освојене.

И наредба Вашингтона и Брисела да Србија не сме да тргује са Русијом више је од симболичког него материјалног значаја. Србија и нема шта да извози, посебно после мајских поплава – а и кад би имала, то би била кап у мору великог руског тржишта. Ствар је, међутим, у одржавању наметнутог односа господара и слуге: Србија може и сме да уради само оно што јој нареде Вашингтон и Брисел.

Хапшењем добровољаца и пристанком на санкције Русији, Империја такође жели да преко Београда обезбеди морално покриће[6] за своју агресију: ако Србија – коју је Запад бомбардовао, држао под санкцијама, окупирао и распарчао – подржава тај исти Запад у рату против Руса – братског православног народа – онда то шаље поруку остатку света да је Запад у праву, а Русија не.

Што би можда империјалној пропаганди и пошло за руком, да није неколицине тврдоглавих добровољаца и духа крајишког хусара из 18 века…

УПУТНИЦЕ

[1] Commander Strelkov’s Bosnian Connection”, 5. август 2014 (извор). Аутор ове пашквиле, Срђа Павловић, је професионални србомрзац и предавач на универзитету у Алберти, иначе центру Бандеровске емиграције.

[2] „Serbs join pro-Russian forces in Donetsk“ (БИРН), 19. август 2014.

[3] „Припадници четничког покрета у Новорусији завршили мисију“, Четнички покрет, 3. септембар 2014

[4] John Norris: „Collision Course“, Praeger, 2005 (цитирао Крис Делисо овде)

[5] „Немогућа неутралност“, Сиви Соко, 23. јул 2014

[6] „Србија на танкој жици“, Љиљана Смајловић, Политика, 25. 8.2014

(Фонд стратешке културе, 17. 9. 2014)

Ознаке: западна пропаганда, Небојша Малић, Новорусија, сатанизација Срба, сеоба Срба, Срби, срби у новорусији