Прочитај ми чланак

БИВШИ НСА И ЦИА ШЕФ ОТКРИВА како се САД спрема на дуги рат у Сирији и Ираку

0

Bivši generalni direktor CIA-e, Michael Hayden3_1176

Анализа: Бивши НСА и ЦИА шеф открива како се САД спрема на дугогодишњи рат у Сирији и Ираку, док више хиљада америчких оперативаца могло би ускоро стићи на терен.

Бивши генерални директор ЦИА-е, Michael Hayden, коментарисао је у разговору за Фокс њуз актуелну америчку војну кампању против ИДИЛ-а која се тренутно спроводи на територији Ирака. Све говори у прилог томе како ће се интервенција ускоро да прошири и на територију Сирије. Упркос чињеници да је амерички председник Барак Обама у више наврата рекао како САД неће слати снаге на терен, знатан број америчког војног и обавештајног особља, према Хејд’ну, ипак би се ускоро могао да нађе на тлу ових држава.

Хејд’н сматра како би САД већ до краја ове године на терен могле да  пошаљу око 5,000 људи.

„Верујемо како ћемо имати људе. То би вероватно биле тајне активности, не директне акције. Председник Обама је до пре свега неколико месеци за сиријску опозицију говорио како су то лекари, доктори итд. Сада потпуно окрећемо ствар по питању наших очекивања од њих. Ако заиста желимо од њих створити снагу, за коју је рекао да је ‘фантазија на њих рачунати, до тога да буду’ наковањ ‘у заједничким војним операцијама, онда ће требати јако пуно помоћи „, истакао је Хејд’н.

На питање новинара колико мисли да би требало укупно бити снага, Хејд’н истиче: „Тренутно имамо око 1,400 људи у Ираку, наоружаних на терену, а бројка се повећава. У задњи недеље смо послали још 500 људи. Моја процена је – а притом не говорим о америчким борбеним јединцима, већ особљу које би се бавило обавештајним активностима, извиђачким активностима, логистиком, саветовањем, асистенцији при командовању и контролисању, тактичком ваздушном контролом – да се крећемо око бројке од 5,000 до краја године „.

Хејд’н је раније у тексту за Вашингтон пост критиковао Обамин план који се ослања искључиво само на ваздушне снаге. Притом је коментарисао: „Ослањање на ваздушне снаге је атрактивно колико и необавезни секс:  изгледа да нуди ужитак, али уз врло малу обавезу“.

По питању те изјаве и ваздушних напада за Фокс је коментарисао:

„Ја сам 39 година провео у америчком војном ваздухопловству. Америчко ваздухоплоство моћи ће фантастично да одради посао. Казни ћемо ИДИЛ, нанећемо им губитке нашом ваздушном снагом. Но, мислим да нико не верује да се само са ваздушним снагама могу да остваре циљеви које је истакао председник Обама. Рекао је како ћемо користити ваздушне снаге, али је такође рекао како пуно тога нећемо да користимо. То је можда добро звучало неким Американцима, но, због те изјаве су задовољни наши непријатељи, али нису наши савезници. Када користите само ваздушне снаге, људи не сумњају у вашу снагу, али сумњају у ваше намере и вашу вољу. Да ли си у томе или ниси?“

У даљем разговору рекао је како САД највише може рачунати у овом рату на Курде, затим – евентуално – на неке сегменте ирачке војске, док ФСА борце (Слободна Сиријска Војска) сматра проблемом те истиче како би САД морао „почети од нуле“ да се од њих створи права борбена сила. Наводи како је за то крива америчка досадашња политика јер им се „није помагало“. На крају разговора наводи како ће ово бити рат који ће потрајати 3 до 5 година и то „ако САД буде успешан“, а прогнозира и учешће америчких специјалних јединица у борбеним мисијама.

Хејд’н сматра како се Обамина политика према овом региону тек сада полако креће у добром правцу. Шта он заправо поручује, између редова? Нарочито када је реч о његовим помало, наизглед, недореченим коментарима о томе да ће Обама показати „снагу“, али не и „вољу“, те како су због тога задовољни „амерички непријатељи“, али су савезници узнемирени?

Michael Vincent Hayden, зна јако добро о чему прича и зна на који начин се такве ствари могу, а на какав не могу, представити у јавности. Како је и сам рекао, четрдесетак година је служио у америчким ваздушним снагама где је стекао ранг генерала. Но, овај 69-годишњи амерички утицајни актер био је и пуно више од тога. Као прво, био је главни директор америчке шпијунске агенције НСА, од 1999 до 2005. Другим речима, знатан део масовне шпијунске мреже коју је прошле године открио (и чији се детаљи још увек откривају) Едвард Сноувден, створен је управо у време док је он био на челу.

Након каријере у НСА, где је добар део становника САД-а и света ставио под контролу шпијунског апарата, директно кршећи основне принципе америчког Устава, креће на другу функцију – постаје директор ЦИА-е те остаје на челу од 2006 до 2009. Након ових ангажмана почиње радити за сигурносно консултантску организацију „Chertoff Group“ коју је створио нико други него Michael Chertoff, човек који је обављао дужност секретара за унутрашњу безбедност у време администрације Џорџа Буша те је један од кључних аутора контроверзног закона „USA PATRIOT Act“ (скраћеница од „Uniting and Strengthening America by Providing Appropriate Tools Required to Intercept and Obstruct Terrorism Act of 2001.“, у преводу: Уједињење и јачање Америке кроз давање нужних средстава потребних за пресретање и опструкцију тероризма).

У суштини, говоримо о две особе које су можда више но ико други срозали људске слободе у САД-у. Лист Вашингтон пост се осврнуо на ове детаље у тексту пре две године у којем се аргументира како САД након увођења ПАТРИОТ закона више „није слободна земља“. Десет разлога које лист наводи тада (а то је било пре откривања НСА афере, што упућује на то да би се попис требао свакако дорадити) су: убијање америчких грађана (Анвар ал-Авлаки случај), бесконачно затварање, произвољна правда, претрес без налога, тајни докази, ратни злочини (мучење затвореника), тајни судови, заштита компанија – имунитет од судске ревизије, континуирано праћење грађана, изванредна изручења.

Неки од ових проблема постојали су у САД-у и раније (нпр. Заштита компанија), но многи ће се сложити како је у САД-у дошло до једне знатне трансформације комплетног државне организације и политике након 11. септембра 2001 Уувођење ПАТРИОТ закона, којег – према речима заступника Jima McDermotta: „ниједан сенатор није нити прочитао“, –  знатно је срозало људска права у САД-у, а последице се данас итекако осећају, не само у САД-у, већ и у америчкој спољној политици.

2011. амерички председник Барак Обама продужио је трајање ПАТИРОТ закона за још 4 године. „То је важно средство за борбу против терористичких претњи“, поручио је тада.

Иронично је, но највеће ноћна мора америчког ПАТРИОТ закона су управо амерички патриоти, а један од њих је и Едвард Сноувден који је раскринкао целу НСА операцију, не зато што је „дезертер и издајник“ (како га је назвао Хејд’н), већ баш зато што јест амерички патриот и као правом патриоту тешко му је гледати да његова земља пропада у једну орвелијанску дистопију. Данас, када је реч о слободама, САД увелико живи на старој слави, а пре 15-ак година с правом се могла хвалити бројним позитивним достигнућима на том пољу. То је нешто око чега људи попут Сноувден имају снажне осећаје, али не и Хејде’н или његов пословни партнер Chertoff.

Но, вратимо се назад на питање Сирије и врло значајних коментара које је Хејд’н дао у разговору за Фокс Њуз. Очито је како и ове његове изјаве имају за циљ да повећају притисак на Белу кућу по питању Сирије. Оно што Хејд’н стварно мисли када Обаму прозива да је „разочарао савезнике“ је чињеница да Обама до сада већ није ударио на Дамаск и срушио Асада с власти, а јако је забринут и око чињенице да, бар за сада, изгледа како Обама још увек то не планира учинити.

Зато и критикује америчке ваздушне нападе, јер оно што би желео рећи, али не сме, је оно што се врти по глави сваког америчког „јастреба“ ових дана (а Хејд’н, бивши НСА и ЦИА шеф, је апсолутни представник тог ратоборног лобија) – амерички напад на ИДИЛ, тј. само напад на ИДИЛ, помоћи ће Асаду да остане на власти.

Свима је то данас на памети, од краљевских ходника Ријада, према тероризму врло амбивалентне Анкаре, опортуног „евро-јастребовског“ Париза до великих лидера америчког војно-индустријско-медијског комплекса и лобија. ИДИЛ одрубљује главе Американцима и Британцима, али је уједно и највећа војна претња Асаду и већ измореној сиријској војсци. Сви споменути знали су ко је и шта је ИДИЛ, из које је „кухиње“ побегао, али никоме није ни падало на памет супротстављати му се док „ради добар посао“.

Ако је ИДИЛ и имао конкретног створитеља, тај његов створитељ данас у чуду стоји с отргнутим ланцем у рукама. Може бити да је тако, али и не мора. Ако овај регион посматрамо из све сиромашније и напетије, али још увек релативно удобне, Европе, понекад заборављамо колика је стварна магнитуда тог пакла у Сирији и Ираку, нарочито у Ираку. Из тих страшних ратова, инвазија и окупација, цивилних жртава, корумпираних и убојитих владајућих елита, парамилитарних одреда смрти које за новац одрађује најпрљавије послове и свих других трагедија које су погодиле овај простор након 11. септембра 2001, није ни чудо да је изашло нешто толико негативно попут ИДИЛ-а, те када тај исти ИДИЛ пронађе упориште у једној Фалуџи, која је за време рата уништавана најстрашнијим оружјем, од белог фосфора до осиромашеног уранијума, то нимало не изненађује.

Хејд’н нема ништа против да се америчком ваздушном силом разбије ИДИЛ, али не жели да то буде то, да на томе све заврши. Хејд’н, као и многи други слични њему, жели еволуцију рата против ИДИЛ-а, жели да бомбе падају и по Ракки и по Дамаску.

Колико год неки, с правом, спекулирали да је анти-ИДИЛ операција само пут до Дамаска, чак и ови Хејд’нови коментари откривају постојање више фракција унутар самог САД-а. Обама је рекао како не жели никакву сарадњу са Асадом те како уместо тога жели од ФСА створити војну силу која ће на крају да  преузме контролу. Но, неколико ствари је битно нагласити – јачање ФСА звучи као дуг, тежак и ризичан потез, зашто не једноставно им бомбама прочистити пут до Дамаска као што су учинили у Либији с Триполијем 2011? То је план за који навијају Хејд’н, Мекејн и други, али тај план још увек није добио такве контуре.

Амерички савезници би ће јако разочарани, тврди Хејд’н, али који савезници? Израел који већ добро познаје Асада и зна што од њега може очекивати? Саудијска Арабија која дипломатским каналима већ Русији поручује како одустаје од смене режима у Дамаску? Јордан који је индиферентан по том питању од почетка? Ирак који и даље сматра Сирију савезником у борби против тероризма? Египат који отворено и јавно позива на политичко, а не на војно решење у Сирији? Изгледа како се број тих разочараних савезника брзо смањује, а остају још само Турска, Француска и Катар, с тиме да је Катар већ почео „елегантно“ избацивати високе представнике Муслиманске Браће из земље, очигледно схвативши како исти представљају једну идеологију која ипак неће, како су мислили, тријумфирати у региону.

Оно што љути Хејд’на је чињеница да пад Асада више није политички толико атрактиван, а за то се побринуо и сам Асад чији дипломатски капацитети одлично одрађују посао. Када високи званичници из Дамаска САД-у поручују „ми нисмо непријатељ, непријатељ је ИДИЛ, кренимо на њега заједно“, то су врло продорне изјаве које допиру до разних углова извршне власти и Конгреса у Вашингтону. Оне у пренесеном значењу значе отприлике ово – ми нисмо проблем, нити желимо проблеме стварати, опозовите ове хорде и наставити ћемо живети у миру.

Дамаск зна да нема шансе да може САД „уразумити“ причама о секуларизму који би требао бити паметнији избор од исламизма. То не пролази, данас пролазе само интереси. Стога Дамаск мора уверити САД да им није у интересу силом рушити власт у Сирији, јер је она ионако спремна на компромисе па чак и на став који се своди на „заборавимо што је било јуче, окренимо се према сутра“.

Дамаск има реалну шансу својом рационалном, умереном и мудром дипломатијом победи америчке јастребове, а то би био огроман подвиг. Дакако, то неће зауставити САД сада када крене, али ако га спрече у намери бомбардовања Дамаска, за Сирију би то за сада било и више него довољно. САД спрема неки велики повратак у овај регион, већ сада говоре да ће овај нови ангажман трајати годинама. У тим годинама које долазе сведочи ћемо потенцијално огромним и данас још увек незамисливим преслагивању у односима и савезима, али за Сирију ће ипак бити најважнији баш сад ови дани, дани у којима Хејд’н и огроман број других лобиста још увек врше жесток притисак на Обамину администрацију да се окани ИДИЛ-а и крене пут Дамаска.

(Адванце – Д. Марјановић)