Владари Блиског истока, од председника, краљева, емира до диктатора, морају итекако добро да прате спољнополитичка збивања. Ако превиде само један новији развој ситуације могу се врло лако наћи на „погрешној страни“, а долазак на ту страну обично завршава губитком положаја или живота. Окрутна је то игра у којој се кажњава свако опуштање.

Један погрешан корак, једно неуспешно „читање“ нових геополитичких ветрова и представи је крај. Примјера имамо јако пуно. Дојучерашњи пријатељи преко ноћи могу да постану мете ако на време не препознају нове прилике, а нешто најгоре што могу да учине је да претпоставе да је њихова власт сигурна, да су постали „партнери“ односно „савезници“.

Дакако, када говоримо да могу постати „мета“, зна се ко мете одређује. Из чистог диверзитета спољнополитичких тема било би занимљиво догађаје пратити, бар понекад, без да је у њима кључни актер САД. Но, када говоримо о Блиском истоку, то је једноставно немогуће. Дамоклов мач виси изнад свих моћника на Блиском истоку, а када исти пада или остаје да виси, углавном одређује САД.

Америчка стратегија је често непредвидљива, зато многи и упадну у замку веровања да се налазе „на сигурном“. Непредвидљива је до те мере да понекад изгледа како САД поткопава и властите амбиције како би се створиле нове зоне конфликта и хаоса, као да су конфликт и хаос једноставно нужни, потребни и позитивни аспекти целокупне егзистенције Блиског истока.

Била та стратегија спонтана или грандиозно, деценијама унапред, испланирана, свакако има логике. Блиски исток и Северна Африка леже на огромном и есенцијалном богатству. Свака земља на нашој планети има одређену геостратешку важност, но овај простор поседује богатства која се морају контролисати под сваку цену. То је прича о систематској експлоатацији, једна од оних прича коју ће свет једног дана у далекој будућности (ако до ње догура) гледати уназад с гнушањем као што данас гледа на покољ аутохтоног становништва у Новом свету или пак на робовласништво.

Но, данас се на контролу блискоисточних ресурса гледа као на „национални интерес“, нешто на што велике силе имају право, нешто о чему се не би требало превише расправљати или пропиткивати.

Та контрола могућа је само уз мањак јединства земаља овог региона. Велике идеје, као што је Пан-арапска солидарност, разбијене су на најгоре могуће начине. Једна Арапска Лига, тело које би требало заступати колективни интерес целог арапског света, у више наврата се показала издајничком творевином која поткопава саму себе окрећући леђа сопственим чланицама (па и чланицама које су ту исту Арапску Лигу и утемељиле 5. мај 1945).

Подстицање хаоса тамо где га до јуче није било, или тамо где се он најмање очекује, један је од начина задржавања Блиског истока у циклусу једне перманентне трагедије. Циљ је контрола ресурса, контрола стратешког територије како би се претило онима који мало чвршће чувају своје ресурсе (на пример Иран) и како би се спречило оне којих би мирис истих ресурса могао довести у снажнијој форми (Русија и Кина).

У целој тој причи често су трагичари они који доспеју на позицију власти негде на простору Блиског истока. Сви они од реда данас се надају да Дамоклов мач није изнад њихове главе, но никада не могу бити сигурни.

Узмимо Либију као пример. Сви знамо шта се догодило 2011. – Западна војна агресија, на челу са САД-ом, разбила је комплетан либијско уеђење, власт и војску, а председник Моамер Гадафи скончао је на посебно бруталан начин, ликвидиран је од стране исте врсте људи који данас сличне ликвидације проводе широм Ирака и Сирије.

Но, ако се вратимо само неколико година уназад, свега две године пре рата у Либији, открити ћемо један сасвим другачији однос између Вашингтона и Триполија, однос који савршено добро описује константно неизвјесне судбине блискоисточних лидера.

Април је 2009., Либија и САД се приближавају, билатерални односи се поправљају, дипломатски односи се успостављају. Дешава се један период зближавања којег у овом тренутку већ неко време, на пример, пратимо на релацији Вашингтон-Техеран. Амерички стручњаци, саветници и аналитичари – исти они који ће две године касније ликовати над снимцима смакнутог Гадафија – у пролеће 2009 га хвале због разумне политике, због приближавања САД-у.

У том априлу 2009 Гадафи шаље свог саветника за националну безбедност у САД, својег сина, Мутасима Гадафија. На власти у Вашингтону већ је Барак Обама, а Триполи – трагично наивни Триполи – верује како је ово добар тренутак за стварање нових савеза, како ће им након свих тих деценија напетости (и повремених војних ескалација) сада САД да послужи као партнер за властите интересе.

Мутасим долази у Вашингтон те се тамо састаје са државном секретарком, Хилари Клинтон. Састанак је угодан, рукују се, размењују осмехе, одржавају заједничку новинску конференцију. Изгледа како Либија и САД постају нови пријатељи. Но, иза кулиса ствари су још и занимљивије, а подаци су откривени захваљујући Викиликсу који је објавио тајне америчке дипломатске депеше.

Мутасим Гадафи тражи помоћ од САД-а, војну помоћ и то за јачање националне безбедности (!). Ствари постају још и занимљивије, готово незамисливе из данашње перспективе након свега што се догодило 2011. Мутасим Гадафи се након састанка са Клинтон такође састаје ис тројицом највећих америчких „јастребова“, а то су већ свима добро познати John McCain, Lindsey Graham i Joseph Lieberman.

Тројица долазе у Триполи те их тамо дочекују као уважене госте који су и више него спремни саслушати Мутасима по питању либијских безбедносних проблема. Мутасим тражи оружје, тврди како Либији итекако треба. У разговору с америчким јастребовима, људима који ће га две године касније коштати главе, поручује:

„Имамо 60 милиона Алжираца на западу, 80 милиона Египћана на истоку, Европу испред нас, а на југу нам је Субсахарска Африка са свим својим проблемима“.

Додаје и како би Либија оружје могла куповати од Русије и Кине, али преферира да послује са САД-ом.

„Желимо да то буде симбол поверења“, истакао је Мутассим.

Сенатор Мекејн је задовољан. Поручује Муатасиму да ништа не брине, да ће САД свакако Либији испоручи сву потребну опрему која им треба за формирање нових безбедносних јединица у Триполију.

„Схватамо Вас, видети ћемо што можемо направити у Конгресу по том питању“, поручује Мекејн, дајући Муатасиму осећај да прича с човеком на којег може рачунати, човеком који је пре годину дана скоро постао председником САД-а.

„Имајте на уму важност дугорочне перспективе нашег билатералног безбедносног односа и запамтите како мање препреке, које се јављају с времена на време, могу бити превазиђене“, истиче John McCain те наглашава како је либијско-америчко војно партнерство „снажно“ те подсећа на чињеницу како либијски официри тренирају у престижним америчким војним колеџима где примају најбољу могућу обуку.

„Либија је важан савезник у рату против тероризма. Захвални смо због сарадње у региону. Заједнички непријатељи понекад стварају још и боља пријатељства“, поручује амерички сенатор.

Гадафијеви су задовољни, сада могу мирније да спавају знајући да не морају баш толико да страхују и од „милиона Алжираца на западу и Египћана на истоку“.

Није прошло ни две године, а амерички војни авиони бомбардују Либију и враћају је назад у камено пустињско доба док крстареће ракете, лансиране са бродова у Средоземљу, равнају либијску војску – ону за коју се пре две године преферирало „у знак поверења“ куповање америчког оружја. Били су збуњени, цела либијска владајућа номенклатура била је збуњена. Гадафијеви синови вероватно су без престанка окретали бројеве по Европи, по Америци … али без успеха. С друге стране се више нико не јавља. Десило се. Заокрет се десио. Изненада, без икакве провокације, без икаквог великог повода. И сада је све готово. Заокрет ће разбити Либију, а главне актере у процесу загревања односа са САД-ом коштати ће главе.

Као и његов отац, Мутасим Гадафи скончати ће у рушевинама града Сирте где су остаци Зелене војске, најлојални кадрови, пружали последњи, али од почетка на пораз осуђен, снажан отпор. Уловљени су након пада Сирте, пуковник Моамер Гадафи мучен је и погубљен пред камерама мобилних телефона, а Мутасим Гадафи је ускоро снимљен мртав у болници с великом раном на врату.

Та трагична судбина потврда је како Дамоклов мач увек виси изнад сваке главе Блиског истока, а често се спрема на пресудни замах баш у оном тренутку када жртва престане проверавати њише ли јој се штогод злокобног изнад главе.

Са Сиријом имамо сличну причу, разлика је једина та да Сирија никада није у толикој мери спустила свој гард попут Либије. Но, сценарио је врло познат. Фебруар је 2009, америчку делегацију у Дамаск, једну од бројних, поновно води данашњи државни секретар, Џон Кери. Пријатно се друже он и Башар ал-Асад, чак су снимљени и у једном познатом ресторану у Дамаску са супругама.

Тактика је иста – САД поручује Сирији како желе успоставити добар однос са земљама које је претходна администрација Џорџа Буша сматрала „непријатељска“. Другим речима, више нема разлога за бригу и страх – ратоборни каубој Буш је прошлост, сада је стасала једна нова Америка, толерантна и помирљива, коју на нови пут изводи добитник Нобелове награде за мир, председник Барак Обама. Ово је, дакле, јединствена прилика која се не дешава тако често. Ваља ју зграбити док је још на столу. Ово је позив на пријатељство, на један нови свет у којем више неће бити нетрпељивости, потребе за сталним опрезом.

То је била тактика, јасна и прецизна тактика. Наиме, поново захваљујући Викиликсу, данас знамо да се „заокрет“ у Обаминој политици није тек тако десио 2011. након избијања тзв. „Арапског пролећа“. План за разбијање Сирије и рушење Асада већ се годинама припремао. Но, те фебруара 2009., док чекају неки добар сиријски специјалитет, Кери Асаду прича већ унапред припремљене приче.

То ни не скрива, да не би било да је то тек некаква говоранција за столом пре вечере, па тако идућег дана Кери изјављује за медије:

„Администрација председника Барака Обаме сматра Сирију кључним играчем у напорима Вашингтона како би се поновно покренуо блискоисточни мировни процес. Сирија је кључна у стварању мира и стабилности у региону „.

Као и у случају Либије, две године касније, САД чини све како би Сирију сломио. Не улазе војском једино због чињенице да овог пута Русија и Кина пружају знатно већи отпор таквој идеји. Чињеница је да Асад никада није кренуо са „преферирањем америчког оружја“, као што је учинила Либија, па је стога разумљиво да су Кина и Русија далеко спремније стати на страну свог верног „клијента“.

Данас САД ипак улази у Сирију, ваздушни напади би могли почети сваког тренутка. Једино је питање – а на то питање је јако тешко дати одговор – да ли амерички упад у Сирију, с наводним циљем борбе против ИДИЛ-а, представља наставак дугогодишњег плана разбијања владајуће сиријске номенклатуре или се можда још једном десио један од тих специфичних „заокрета „? Познавајући хронологију америчких агресија одговор је тешко дати, данас, но сигурно ће се понудити сам од себе већ у наредним данима.

Ове приче само су две од многих којима Блиски исток врви – готово свуда је САД наступао непредвидљиво и потенцијално убојито. Да би остварили своје интересе спремни су да се користе и вештим манипулацијама које им често и добро пролазе код ових лидера. Но, правила игре су јасна, а правила су та да правила готово да и нема. Можда постоје неке трајније константе – на пример савез с богатим Заливским монархијама – но, то нису правила. Лако може доћи дан када ће и они доћи на ред. Штавише, тај дан готово сигурно и долази, само је питање у ком тренутку.

На пример када је реч о Саудијској Арабији. САД се још увек представља за великог савезника Ријада, свакаква обећања се нуде, вечна партнерства. Но, када је требало подржати устанак Муслиманске Браће широм региона, САД је први са одушевљењем говорио о њиховом доласку, мада су МБ идеолошки највећи – и егзистенцијално најконкретнији – непријатељ краљевског режима у Ријаду.

Када смо већ при тој теми, ту се дешавају бројне занимљиве ствари. Подршка Обамине администрације за Муслиманску Браћу је заиста енигматична, но заправо и није ако целокупној ситуацији прилазимо из правца шире стратегије која се не води нужно идеологијом, већ капацитетом хаоса који се може да проузрокује променама савезништва.

Једини конкретан пораз који је САД претрпео у целој овој причи од 2011. – Сирију, још увек, нећемо рачунати јер рат постаје врло неизвестан уласком америчких снага – је Египат. Револуција у Каиру, рушење Мохамеда Морсија, једини је успешан отпор струја на Блиском истоку, колико год оне реакционарне биле, које су се побуниле против новог таласа америчког прекрајања региона. Абдел Фатах ал-Сиси је по том питању нова генерација блискоисточне приче, појава за коју САД тек мора пронаћи адекватно решење.

У целу ову причу морамо уклопити и елемент америчке политике, тј. претпоставке да унутар владајуће елите још увек постоје опречни, конкурентни, правци. Разлике међу њима нису толико видљиве, осим ако евентуално говоримо о радикалним актерима као што је на пример Rand Paul, мада је питање да ли би он икада могао заиста остварити прави резултат, тј. преузети власт, или је само пригодан „ауспух“ за знатан број, махом младих, америчких изолациониста.

Но, говорећи о разликама, једна занимљивост је ове недеље откривена у медијима. Бивши амерички потпредсједник из Бушове администрације,, Дик Чејни​​, одржао је ове недеље, иза затворених врата, говор пред својим страначким колегама републиканцима. Притом је изјавио:

„Обама је заправо радио ствари које подупиру Муслиманску Браћу. Но, с друге стране та иста Муслиманска Браћу су заправо почетак свих исламистилчких група с којима се данас бавимо – од Хамаса до ИДИЛ-а, све те групе“.

Не би било згодно баш хвалити Чејна, човека за којег многи сматрају – с разлогом – да би морао, као и његов председник, једног дана се наћи пред међународним судом за ратне злочине. Ипак, овде је донекле у праву. Колико је Обама, свесно, подупирао Муслиманску Браћу, тешко је рећи, но тачно је како су МБ прави идеолошки почетак готово свих кључних исламистичких снага које тренутно оперишу на Блиском истоку. Њихова темељна идеја присутна је од Туниса, преко Либије, до Турске, а и на крају и до самог ИДИЛ-а.

Узмимо на пример Турску – њихово вођство се показало и више него спремно гласно и жестоко критизирти, готово нападати, кога год стигну. Говоре против Сирије, Египта, Израела, Европске Уније, па чак и САД-а, но, многи ће се сложити, врло је занимљиво како из правца турских власти, које не штеде никога у својој реторици, не стиже баш ниједан коментар против ИСИЛ -а. Турски званичници ће рећи како је то због чињенице да ИСИЛ држи око 50-ак турских заробљеника у Мосулу (након упада у турски конзулат) те како су због тога опрезни. Но, то не звучи нимало уверљиво.

Надаље, Турска је данас поручила како неће дозволити САД-у коришћење своје територије за нападе против ИДИЛ-а у Сирији, упркос чињеници да би се од једне НАТО чланице то итекако очекивало. Подсетимо, ово је иста Турска, иста турска власт, која је Израелу – према изворима – допустила коришћење свог територија, својих база, за покретање ваздушних напада на Сирију (!).

Они који су подупирали ИДИЛ до јуче, а до сада је већ поприлично јасно ко би они могли бити, ових дана би итекако требали бити на опрезу, бавити се помним „читањем“ сваке речи, сваке изјаве, сваког покрета који стиже из САД-а . Јер ако је почео један нови „заокрет“, а није искључено да није, дојучерашњи савезници, „фактори стабилности“, сутра би могли постати мета. Дамоклов мач се опет њише. Обамина администрација је опет непредвидљива – након потпуне шутње о тероризму у Сирију, након невероватних потеза када нису успевали смоћи снаге осудити чак ни највеће самоубилачке нападе с цивилним жртвама на улицама сиријских градова, сада се користе неке друге, нове, речи. Земљама региона се поручује како је дошло време да се престане са пуштањем екстремиста у Сирију, да то мора стати, да финансирање мора стати …

Ово су изјаве које нису морали дати, да нису хтели. Но, овиме већ сада полако шаљу сигнал да желе да се зна како знају ко, колико и на који начин удувава живот у ИДИЛ-ову све већу и све моћнију терористичку војску. То су почеци неких нових заокрета, које вероватно данашњи егоисти на власти у региону поново неће препознати, поновно ће се наћи у потпуном чуду када се оштрица почне њихати.

Све ово о чему говоримо су један сегмент шире тактике која се на крају своди на контролу ресурса и контролу геостратешког територије. То је, заправо, све. Методе су софистициране и комплексне, али не и сасвим неразумљиве. Неразумљиво је једино да уз сву количину озбиљних, проверених и легитимних извора, још увек постоје они који заиста верују да се све ово чини само због бољитка тамошњих народа и ширења демократије. Они који то тврде с „фигом у џепу“, јер знају да се заправо ради о терминологији којом страна за коју навијају креће у експанзију, посве су разумљиви. Исто као што су разумљиви и они који с истом фигом у џепу данас тврде да Русија нема баш никакве везе са источном Украјином, како апсолутно контролише своју границу и како баш ништа преко исте не прелази у помоћ побуњеницима у Донбас.

Када имамо људе који то тврде, а знају да није тако, онда то чине из својих идеолошких уверења, у својим настојањима да компромитујуће детаље „своје стране“ не распачавају уоколо, да се приклоне службеној реторици која усмерава ствар према прогресу конкретне агенде.

Ти људи су, дакако, разумљиви, без обзира бавили се таквим наступом професионално политички, или аматерски навијачки. Но, ови који заиста, без руку у џеповима или иза леђа, тврде како се све на Блиском истоку дешава само са циљем давања демократског избора тамошњим народима, због велике љубави према вољи народа у тој регији, су хронично наивни. Но, када видимо из ретроспективе како су и лидери тог Блиског истока често и сами били хронични наивци који су повјеровали у – за њих пригодне – наводне „заокрете“, онда можда ипак није фер замерати просечном становнику Запада који није свестан целе трагичне приче о Блиском истоку.

(Адванце – Д. Марјановић)

Ознаке: анализа, блиски исток, геополитика, Д. Марјановић, ИДИЛ, Исламисти, свет вести