Прочитај ми чланак

КОСМЕТ ОД ПРЕСЕДАНА ДО ПРАВИЛА: Албанске маказе и за кројаче туђих граница

0
Једнострано проглашење независности Косова 17. фебруар 2008. године Фото Саша Чолић

Једнострано проглашење независности Косова 17. фебруар 2008. године Фото Саша Чолић

Како је јужна српска покрајина постала инспирација свим сепаратистима света, иако су нас уверавали да ће остати „изузетак”.

Једнострано проглашење независности Косова 17. фебруар 2008. године Фото Саша Чолић

Петнаест година после бомбардовања Југославије и шест година од отцепљења Косова, ни камен на камену није остао од западне тврдње да је косовски случај „јединствен” и да сепаратисти широм света неће моћи да га користе као преседан.

Нико тезу о косовској уникатности није заступао с више ентузијазма и домишљатости од Вашингтона и Брисела. А онда је прекрајање граница сасвим ненадано стигло и на врата Даунинг стрита 10.

Без обзира на то како ће Шкоти гласати на референдуму о независности у четвртак, јасно је да су приче о случају суи генерис биле замајавање Срба и међународне јавности. То је од почетка било јасно европским државама које имају сличне проблеме и које су, упркос свим притисцима, остале упорне у намери да не признају независност Косова, знајући да ће косовски преседан бити инспирација многим сепаратистичким покретима. Реч је о Грчкој, Румунији, Кипру, Шпанији и Словачкој.

Обамин измишљени референдум

Када су се становници Крима, на референдуму у марту, већином од 96 одсто (од 83 одсто изашлих бирача) изјаснили за иступање из Украјине и присаједињење Русији, „Њујорк тајмс” је писао да се отцепљење од Украјине не може поредити са сецесијом Косова.
Лист је тада признао да је Америка имала различите аршине према покушајима отцепљења у ближој прошлости, али је оправдање нашао у томе да је истина да су „САД помогле отцепљење Косова, али не да би га присвојиле”.
Признајући да САД имају двоструке аршине када је реч о праву на отцепљење, лист је навео неколико примера из блиске прошлости: Чеченија – не, Источни Тимор – да, Абхазија – не, Јужни Судан – да, Палестина – превише компликовано.
Заступајући став да се случајеви Косова и Крима никако не могу поредити, амерички председник Барак Обама је у марту у Бриселу забезекнуо присутне када је, натежући аргументе у прилог својој тези, изнео две неистине.
„Косово је напустило Србију тек пошто је организован референдум – не мимо оквира међународног права, већ брижно припреман у сарадњи с Уједињеним нацијама и суседима Косова.
А ништа од свега тога није се десило на Криму”, рекао је Обама. Залажући се тада за санкције против Русије, Обама је додао како „велике силе не смеју да малтретирају мале”, што је његов говор, уз „кључне” аргументе којима се осуђује понашање Русије, учинило гротескним.

На тај проблем упозорио је јуче и британски спољнополитички аналитичар Џејмс Кер-Линдзи, рекавши да референдум Шкотске изазива нјавећу забринутост због могућег утицаја на Балкан.

„Несумњиво је да би могао да има утицаја на Босну, Македонију, Србију и Космет. Сигурно да постоји страх да би могао да води обнављању регионалних тензија“, рекао је британски стручњак за Балкан у изјави Танјугу, наглашавајући да ће се онда и друге заједнице и територије у Европи питати зашто њима није дозвољено то исто што и Шкотској.

И заиста, поставља се питање шта би после референдума у Шкотској Брисел могао да одговори председнику Републике Српске Милораду Додику када буде давао изјаве, које их нарочито нервирају, о тежњи РС да организује референдум и издвоји се из БиХ.

Занимљиво је да је расположење Шкота шокирало је Британце који су својевремено, као колонијална сила, многе границе света повукли лењиром. Изненађење британског премијера Дејвида Камерона било је тим веће што је рачунао да ће кратак рок за припрему референдума затећи Шкоте неспремне, односно нерасположене за независност.

Прво им је запретио да неће моћи са собом да „понесу” фунту, а онда је почео да им нуди и оно што никад нису тражили: огроман степен аутономије, максималну контролу расхода, фискалну аутономију, контролу убирања пореза и социјалних издвајања.

Нудећи све и свашта, Камерон је заиграо и на емоције, рекавши у Единбургу да би му се „срце сломило” уколико би Шкоти направили „скок у непознато”.

За Шкоте ћемо још видети, али његове речи изазвале су злураде коментаре у многим земљама, не само у оним које су запамтиле британску улогу у (раз)градњи државних заједница. У настојању да задрже своју јужну покрајину, па макар и о танком концу, Срби су за Косово предлагали модел „више од аутономије, мање од независности” (отприлике оно што Камерон сада нуди Шкотима), разрађивали су моделе Јужног Тирола и Оландских острва.

Влада Војислава Коштунице и Млађана Динкића била је спремна да Албанцима на Космету понуди чланство у Светској банци и ММФ-у у замену за останак у државној заједници, али због несагласности у власти те 2006. године, предлог је одбачен.

Нико од посредника у бечким преговорима о Косову није се озбиљно бавио ниједним од ових предлога. Бившиспецијални изасланикгенералног секретара УН Марти Ахтисари чак је, пре формалног почетка преговора, тражио састанак у четири ока с Коштуницом, до кога није дошло, али је у проширеном саставу ипак саопштио шта ће бити исход преговора који још нису ни почели.

Сви најважнији функционери САД и одлазећи британски премијер Тони Блер су, још од бомбардовања НАТО-а (у коме је погинуло око 3.000 људи, а 250.000 Срба протерано из јужне покрајине), готово свакодневно изјављивали да је Косово и Метохија јединствен случај и да неће бити преседан.

Није озбиљно схватано ни упозорење руског председника Владимира Путина да Космет као „страховит преседан може да изазове читав ланац непредвидивих последица”.

А онда су покренута жаришта у Авганистану, Сирији, Ираку, Либији, Јужној Осетији, све до најсвежијих на Криму и у источној Украјини. И показало се да нема те светске силе којој ће се веровати на реч да ће оно што је било дозвољено њима бити забрањено другима.

И у свим тим сукобима не једанпут је помињано Косово, у директној или обрнуто пропорционалној вези.

Косовски преседан и једнострано проглашење независности Косова (коју су дан по проглашењу, 18. фебруара 2008, признале САД, Велика Британија, Француска и Турска) искористила је и Русија, признавши, само пет месеци касније, Јужну Осетију и Абхазију, које су се отцепиле од Грузије. Руску подршку добило је и Придњестровље.

А после Крима, све је већ постало много озбиљније. После Мајдана у Кијеву и онога што су учинили проруски побуњеници у источној Украјини, по свему судећи, ова земља више никада неће бити иста. Као што ће и Британци, без обзира на то да ли ће референдум за отцепљење Шкотске успети или не, од четвртка с извесном дозом нелагоде своју државу звати Уједињено Краљевство.

Онима који су свесни да британски инструктори у Каталонији обучавају припаднике који траже отцепљење од Шпаније и да су то они исти који су обучавали припаднике ОВК на Косову и Метохији – биће још неугодније. Јер су, заједно са својим америчким пријатељима и савезницима, утицали на то да свет постане место у коме не важе иста правила за све.

separatizmi u svetu

Кликни да увећаш

У свету око сто сепаратистичких жаришта

Поред већ познатих примера Косова и Метохије, Крима, Каталоније, Фландрије, Баскије, Шкотске и Корзике, Квебека и Јужне Осетије, сигурно мало нас зна да на свим континентима тињају сепаратистички покрети, који на различите начине покушавају да остваре своје тежње. „Википедија” је утврдила да постоји готово сто сепаратистичких региона широм света, иако није јасно разграничено који од њих траже аутономију, који федерализацију или отцепљење, а који само размишљају о томе.

На страници чији текст почиње констатацијом „Баук кружи Европом, баук сепаратизма”, наћи ћете побројане и сасвим бизарне случајеве, попут регије Венето, с историјским центром у Венецији, која тражи отцепљење и обнову Млетачке Републике. Ту су и Тексас и Јужна Калифорнија у САД, али и земља Секеља, етничких Мађара, у румунској Трансилванији, који, наводно, у неком војном кампу и децу тренирају за побуну против „румунске окупације”. Међу мање снажне сепаратистичке регије убраја се и Шлезија, која се простире у Пољској и Чешкој и тражи самоуправу у оквиру уједињене Европе, а Шлежане види као народ који је другачији од Пољака, Немаца и Чеха.

Ту су и нашироко познати проблеми Фламаније и Валоније, које су првобитно биле делови Краљевине Холандије, настале после Наполеонских ратова, као тампон-зона између Француске и немачких државица.

И Фарска Острва и Гренланд показују назнаке да би ускоро могли да крену путем независности од Данске, а и у Сканеланду, у Шведској, постоји минорна десничарска антиимиграциона партија која жели отцепљење од Стокхолма. Појединци на Оландским острвима, која припадају Финској, а на којима живе само Швеђани, маштају о присаједињењу матици, али су малобројни и већина себе ипак види у Финској.

На тој карти су и Република Српска и Херцег-Босна.

(Политика – Биљана Митриновић)