Прочитај ми чланак

Тим Џуда: Сироти мали нацисти или Украјина, катастрофални пораз

0

ukraine-judah

Док не види својим очима, човек не би могао да поверује какав су пораз претрпеле украјинске снаге на југоистоку Украјине током протекле седмице. Реч је о катастрофалном поразу који ће огорчени Украјинци дуго памтити као једно од најмрачнијих доба своје историје.

Пре седам дана почела је велика офанзива побуњеника. Трећег септембра, на деоници друма од шеснаест миља[1] између села Новокатеринивка[2] и вароши Иловајск, избројао сам остатке осамдесет и шест војних возила – тенкова, оклопних транспортера, камионета, камиона и аутобуса – у којима је страдао велики, али досад непознат, број украјинских војника у покушају да побегну из те зоне, између 28. августа и 1. септембра. Пре тога су пали у заседу побуњеника и, како тврде преживели, војника Руске Федерације.

Возила која сам видео су била потпуно уништена – она која су тек оштећена сада су у рукама побуњеника. У Новокатеринивки, која је 28 миља југозападно од града Доњецка (који држе побуњеници), леш једног украјинског војника виси на кабловима далековода, где га је бацила експлозија његовог возила. С њега још увек виси одећа. У олупини оближњег возила налазе се угљенисани остаци половине једног мушког тела, и испечено тело још једног човека, остављени тамо где су страдали.

Трећег септембра, осамдесет седам тела је наводно стигло у Запорижју, велики град у региону под контролом Украјине. Многи још нису пронађени. Од стравичног војног пораза горе је само понижење. На једном месту заседе, два свежа гроба обележена крстовима од гранчица означавају да су мртви покопани крај пута, близу својих изгорелих возила. На главној улици Новокатеринивке житељи се сликају пред уништеним возилима и аутомобилима постављеним на балване, јер су неоштећени точкови скинути и украдени. Еуфорични побуњенички борци су нам рекли да „чисте“ – траже преостале Украјинце који су побегли у поља и још се тамо налазе.

Колега ми је испричао да су недалеко одатле два украјинска војника искочила на друм и зауставила његов аутомобил. Нису имали више од осамнаест година, вели он; крили су се у пољу сунцокрета и изгледали као да нису данима спавали. Када су видели аутомобил са траком исписаним иницијалима ТВ – знаком да се унутра налазе новинари – ризиковали су и изашли. Молили су њега и колеге да их повезу, а потом за храну и воду. Украјински медији су почели да јављају о преживелима који су се домогли безбедне територије, док се јавља да је преко 500 Украјинаца заробљено. Један од њих, по имену Серхиј, који је заробљен а потом ослобођен, каже да су га заробили регуларни руски војници. „Рекли су нам да су стигли пре две недеље. Били су веома млади.“

Ратна срећа се за протекле две седмице драматично променила. На пролеће су анти-кијевски побуњеници изненадили нову, револуционарну власт Украјине и заузели градове и вароши широм две рударско-индустријске области Доњецк и Луханск. Испочетка су украјинске јединице или бежале, или се предавале, или чак прелазиле на страну побуњеника. До лета, међутим, Украјинци су се боље организовали и кренули у офанзиву да потисну побуњенике.

Луханск је био малтене опседнут и украјинске снаге су га жестоко гранатирале, мада је и даље био могућ приступ приградским возом. Велики делови Доњецка такође су били под артиљеријском ватром украјинских снага. Неки квартови су теже оштећени веома непрецизним гађањем, тако да је страдало на стотине цивила. Као резултат, до августа је много обичног света –дотад равнодушног према томе ко је на власти – замрзело и владу у Кијеву и Украјину уопште.

А онда се у последње две недеље августа све поново променило. Украјинци веле да су регуларне руске трупе прешле границу, што потврђују западни обавештајни извори. Све више се и у руској штампи пише о војницима који гину у борбама у Украјини, мада влада Русије отворено пориче да су регуларне трупе прешле границу – за разлику од добровољаца, који иду својевољно. Међутим, не само да је све више доказа о присуству руских регуларних трупа, већ и чињеница да се војна ситуација тако брзо променила указује да су побуњеници добили подршку. Данас је Доњецк далеко безбеднији него што је био пре пар недеља. Разлог је што су украјинске снаге натеране на повлачење, мада обе стране свакодневно размењују топовску ватру и ракете „град“.

Овај драматични преокрет у рату јасно се види у покољу на путу између Иловајска и Новокатеринивке, као и у пољима куда су нека од возила покушала да побегну. Многа возила, која су се кретала у неколико конвоја и из неколико праваца – мада већином из Иловајска – не само да су професионално нападнута из заседе, већ потпуно уништена оружјем далеко моћнијим од ручних бацача. На пример, куполе тенкова одлетеле су далеко од шасија на којима су се некад налазиле.

Све ово открива да су нападачи на владине снаге били високо професионални и да су користили моћно наоружање. Ово указује и на то да је много људи морало да буде у заседи поред пута како би ухватило и истовремено уништило толико возила и људи. Генадиј Дубовој, који се представио као главни уредник побуњеничких новина и појавио се у маскирној униформи, проценио је да је у бекству било преко две хиљаде Украјинаца када су дочекани у заседи.

Борбе у Иловајску почеле су 7. августа, када су јединице полиције и три украјинске добровољачке формације[3] покушале да га ослободе од побуњеника. Варош је била жестоко гранатирана. Побуњеници међутим нису сасвим истерани, већ су задржали део вароши. А онда су, 28. августа, покренули велику офанзиву уз помоћ са стране – мада Командант Гиви, 34-годишњи заповедник побуњеника у региону, тврди да је дошла из Доњецка а „не из Русије“. До 1. септембра, све је било готово: Украјинци су убедљиво поражени.

Украјинци тврде да су имали споразум да се слободно повуку из Иловајска, и да је лично руски председник Владимир Путин рекао да им дозволе повлачење. Али Командант Гиви, чије је име Михаил Толстик и пре рата је радио као ужар у фабрици, пориче да је постојао било какав споразум. Јединице дочекане у заседи, вели он, биле су паравојска а не регуларна војска – „не знамо ко су“ – међу којима је, тврди он, било и странаца: Чеха, Мађара и „црнаца“. У штаб се довезао у великим и сјајним колима са гласном музиком, док је позади седело неколико његових бораца са пушкама у крилу и цевима које су вириле кроз прозоре.

Следеће мете, каже Командант Гиви, јесу лука Мариупољ на југу, на Азовском мору, и Словјанск – који је био упориште побуњеника док се нису повукли 5. јула.

Ситуација се у последњих пар седмица драматично променила и на Азовском мору, рукавцу Црног мора – које на западу окружује Крим, на северу југоисточна Украјина а на истоку Русија. Гранични прелаз према Русији освојили су побуњеници 27. августа, после краћег минобацачког напада. Украјински гарнизон, далеко слабији, побегао је са прелаза, као и из оближње вароши Новоазовск. На контролном пункту на источном прилазу Мариупољу, 30. августа, видео сам групу од двадесет људи како са уздигнутим рукама према небу моли за мир и заштиту града, док су добровољци пристизали да копају ровове.

ukraine-judah-2

Тог викенда било је нејасно докле су побуњеници напредовали, јер над великим деловима територије није било никакве контроле. Прошли смо контролни пункт у близини Новоазовска, на којем су борци очигледно били локални житељи, али су јели војне оброке јасно обележене као власништво руске војске. Пре тога смо на различитим тачкама видели укопане тенкове. Пут од руске границе изгледао је изрован тенковским гусеницама, мада је портпарол побуњеника Александр Демонов изјавио да су то били трагови булдожера који је са пута склањао украјинске бетонске барикаде.

Код села Безимење, где се са пута види море, стали смо да поразговарамо се борцима на контролном пункту и упитамо да ли је безбедно. Рекли су да је на излазу из села руски контролни пункт. Могуће је да су под „Руси“ мислили „побуњеници“, али у овом случају затекли смо људе који су имали модерну опрему за везу, џипове какве нисмо видели другде, и нису били расположени за причу. Наредили су нам да се удаљимо. Са друге стране друма био је тенк, чија топовска цев није била уперена према Украјинцима чији смо положај прошли пар минута раније, већ према мору.

Док смо се великом брзином удаљавали од „Руса“, видели смо стуб црног дима како се диже с мора. Када смо се вратили на украјински контролни пункт, тамо су нам рекли да је управо погођен бродић обалске страже, вероватно из тенка. Они су припадали батаљону Азов, једној од украјинских добровољачких формација. Симбол на њиховим возилима и на тракама које су носили око руке био је „волфсангел“; неонацистички крст који вам доста тога говори о њиховој природи. (4. септембра су их са тог положаја потиснули побуњеници и по свему судећи руске регуларне снаге).

У Мариупољу, народ се гурао на воз који је у 17:05 полазио за Кијев. Био је крај летњих одмора, али многи су одлазили и због ситуације. Многи од избеглица из Мариупоља су већ раније избегли из Доњецка и других места. Мариупољ је изгледао сабласно празно, и попут Доњецка – одакле је избегло можда пола од милиона становника – они који су остали углавном су старији. Град је оштро подељен. Пола мојих саговорника подржавало је владу у Кијеву, а друга половина побуњенике. Али људи су збуњени и симпатије се мењају. Неки су ми рекли да су раније подржавали побуњенике а сад су за Украјину, други обрнуто.

По повратку у Иловајск, отишао сам до школе где су украјински борци живели док нису истерани. О свом боравку овде оставили су изузетне видео-снимке, на којима пуцају кроз прозоре и гасе пожаре изазване долазећом паљбом. Сада ту влада тишина.

Око школе се налази једанаест уништених возила. У ормарићу поред фискултурне сале, где су многи спавали, нашао сам Божић Бату од стиропора. Према Вергилију, двадесет-једногодишњаку којег је Командант Гиви задужио да нам буде водич, изван школе се налазе гробови у којима је батаљон[4] покопао цивиле које су убили. Није било начина да то потврдимо; у гробовима су исто тако могли да буду погинули из батаљона, мада је Вергилије рекао да су њих [побуњеници] уклонили. Вергилије нам је рекао да је из Лухањска, и да је у априлу служио војни рок у украјинској војсци. Његову јединицу су заробили и речено им је да могу или да иду, или да се придруже побуњеницима.

На путу према Доњецку, једна деоница је пролазила алејом високог дрвећа. Угледали смо нешто у даљини. Схвативши да се ради о војном конвоју, сишли смо с пута и ја сам изашао. Конвој од четири тенка и три транспортера предводио је аутомобил. Зауставили су се нагло, као и сва кола која су била иза нас. Из аутомобила су искочили наоружани људи и захтевали од нас да кажемо шта радимо – један је прстом упирао у ознаку ТВ на колима. Љутити дебели човек са златним предњим зубима тражио је наше телефоне. На задњем седишту аутомобила седела је кршна жена педесетих година и кроз прозор нишанила у мене и колегиницу снајперском пушком.

После неколико минута, високи уредни човек испред мене рекао ми је да спустим руке и на добром енглеском ме упитао одакле сам. Рекао ми је да је некад живео у Лозани. Како се ситуација смирила, љутити дебељко нам је вратио акредитације и пасоше, док је жена почела да пут моје колегинице отпухује пољупце, иако је и даље држала пушку уперену у нас. Дебељко се вратио у аутомобил са нашим телефонима, али је девојка која је преводила за нас ногом зауставила врата и викала на њега да нам их врати, што се на крају и десило. Конвој је потом продужио пут.

Тенкови су изгледали релативно модерно. Док су пролазили, махнуо нам је један тенкиста чија је глава вирила из отвора на куполи једног од тенкова. Изгледао је као неко из централне Азије. Велики број руских војника су централноазијати. Борци који су седели на транспортерима изгледали су као овдашњи људи, али присуство руских тенкова једино је могуће објашњење што је дебели подивљао када су његов конвој видели новинари.

Рат је ушао у одлучујућу фазу. Сад се прича о примирју, напредовању на Мариупољ, новим санкцијама против Русије, и шта би НАТО могао да уради на самиту који се тренутно одржава у Велсу. По подацима УН, преко милион људи је избегло због рата. Путин је наводно рекао председнику Европске комисије, Жозе Мануелу Баросу, да би могао да заузме Кијев за две седмице[5]. Украјинци су претрпели велике поразе у последњих неколико дана, али још нису изгубили рат, мада се председник Украјине Петро Порошенко вероватно пита да ли да отпише пропало и затражи мир. Порошенко зна да Украјина сама не може да победи Русију. А сто година после почетка Првог светског рата, не чини се као да било ко трчи да му помогне.

Тим Џуда (Tim Judah) је коментатор британског „Економиста“ и аутор књиге „Срби: историја, мит и разарање Југославије“

 

[1] Прим. НМ: Миља је англоамеричка јединица мерења раздаљине, отприлике 1609 метара.

[2] Прим. НМ: Џуда у свом тексту користи час „украјинске“ верзије локалних имена – нпр. „Новокатеринивка“ за Новокатериновку, или „Луханск“ за Лугањск.

[3] Прим. НМ: У оригиналу „volunteer militias“ – добровољачке милиције – што је еуфемизам за паравојне јединице „Десног сектора“ и осталих нациста на које се ослања власт у Кијеву у својој „антитерористичкој операцији“ (такође познатој као „казнена експедиција“).

[4] Прим. НМ: Џуда овде мисли на батаљон нациста, вероватно „Азов“, али или не зна или неће да каже о коме се ради.

[5] Прим. НМ: Ово је гласина коју је Баросо пустио на „друштвене мреже“, али је на крају морао да је демантује као измишљотину.

(stanjestvari.com)