Прочитај ми чланак
Анализа пред почетак већег америчког војног ангажмана
Амерички председник Барак Обама вечерас (21 сат према локалном времену) ће одржати говор, обраћање америчком народу, по питању даљег ангажмана против ИДИЛ-а. Неки спекулишу како би у вечерашњем говору, дан пре годишњице 11. септембара, Обама могао да најави и ширење ваздушних напада на Сирију, против ИДИЛ-а.
О таквој могућности се већ дуже време говори, но ово постаје изузетно компликовано и потенцијално опасно питање – наиме, САД се још увек налази у некој врсти индиректног рата са сиријским властима те отворено подржавају наоружану опозицију. Власти у Дамаску биле су спремне на сарадњу у рату против ИДИЛ-а, па и са САД-ом, но Васшингтон то одбија усвајајући тврдњу како је „Асад део проблема“.
Питање које се сада поставља је ово – ако америчке снаге почну изводити нападе против ИДИЛ-а у Сирији, хоће ли ускоро почети нападати и положаје сиријске војске, упркос чињеници да сиријска војска већ води рат против ИДИЛ-а? Чак да то и није циљ, није јасно како САД мисли да изводе нападе без координације са Дамаском јер сиријске ваздушне снаге интензивно бомбардују положаје ИДИЛ-а.
Поједини извори сугеришу како ће се САД ослањати на друге исламисте који се боре и против ИДИЛ-а и против сиријске војске. Но, те снаге су идеолошки пуно ближе ИдИЛ-у, и ако ће америчке ваздушне снаге од њих добијати обавештајне информације о метама, добар део тих мета могао би бити положај сиријске војске.
Надаље, тзв. „умерени исламисти“ – које Обама и даље жели појачати са око 500 милиона $ (но, скептичних званичника у Вашингтону не недостаје) – често су у директном савезу против ИДИЛ-а, а када пак говоримо о онима који се заиста боре против ИДИЛ- а, то је пре свега група под називом Ал-Нусра Фронт. Но, ако САД подупре њу онда би се комотно могао објавити наслов „САД и Ал-Каида ратују заједно“, пошто је Ал-Нусра Фронт службени огранак Ал-Каиде у Сирији.
САД нема нити једну добру прилику у Сирији. Шта год да на крају одлуче биће, у најмању руку, контроверзно. Надаље, њихови наводни савезници на терену, групе које су обухваћене термином „умерена опозиција“ (чим се мора користити назив „умерена“, очито је како нешто ту не штима), отворено шурују с њиховим наводним непријатељима, ИДИЛ-ом.
Како преноси лист Вашингтон пост, добар део оружја које је било намењено про-западним побуњеницима завршило је у рукама ИДИЛ-а. У извештају УП-а спомиње се и хрватско оружје које је сада у рукама терориста из ИДИЛ-а. Овакав исход је био за очекивати – упозоравало се како ће слање оружја у Сирију на крају завршити тако да ће то оружје доспети у руке најгорих актера.
Изгледа како тада нико није бринуо о томе – класична тактика у којој циљ оправдава средство. Велико је питање брине ли ико данас? Обамин предлог масовнијег наоружавања тзв. „умерених побуњеника“ звучи помало сулудо ако се има у виду да су исте групе заправо само транзит према ИДИЛ-у.
Зашто дакле Вашингтон толико упорно одбија руку помирења коју је пружио Дамаск?
Дакако, не би било први пут да САД промени страну. Све те приче о неконзистентној политици су без покрића. Разлог је политичке, односно геополитичке, природе и поприлично је контроверзан, но ипак га ваља истакнути. Ствар је у томе да су ИДИЛ, колико год радикални били, ипак огранак сунитске секте. Другим речима, удари на ИДИЛ већ поприлично ће да наљуте бројне утицајне сунитске лидере у Заливу – можда не нужно власти које већ окрећу леђа ИДИЛ-у као претњу њима самима, али знамо како формалне власти никада ни нису биле цела номенклатура Залива.
То је нешто што САД, између редова, и признаје. То је нешто о чему, около наоколо, ових дана пишу бројни њихови утицајни аналитичари. САД је већ кренуо у обнову односа са Ираном, тј. главном шијитском силом у региону. Да сада још стане на страну Асада – којег се често сматра део шиитске (или про-иранске, јер сам Асад није шиит, већ алавит, што јест један огранак шиитске секте, али Сирија је пре свега секуларно, а не религијско водство) „осовине отпора“, заљевски лидери, би били гневни (да не користимо неку тежу реч).
Уколико САД превише окрене леђа овим изузетно утицајним нафтним монархијама (до које мере су исте утицајне показује и чињеница да САД, који воли држати лекције, потпуно зазире од критиковања истих када је реч било о демократији, било о људским правима) могао би да доживе велики геополитички пораз на Блиском истоку.
Надаље, битно је истакнути како „класична“ конфронтације између великих сунитских (Саудијска Арабија) и шијитских (Иран) сила није једини сукоб који тренутачно тресе Блиски исток. Ту је и конфликт којег бисмо могли назвати „блискоисточном Хладним ратом“, а води се између моћних сунитских сила – у првом реду између Саудијске Арабије и Катара.
Саудијска Арабија је увек била ближа Вашингтону од Дохе, но, то се мења доласком Обаме на власт који пребацује подршку с Ријада на Доху. Рушење Мубарака у Египту, долазак Муслиманске Браће на власт и војни напад на Либију – све су ово аспекти који су ишли на руку спољној политици Катара, а уз подршку САД-а. Саудијска Арабија је узвратила ударац подржавши Сисија у Египту и његов прогон Муслиманске Браће, а самим тиме деловала је контра нове америчке политике која је уведена Обамином администрацијом.
Надаље, имамо информације како Египат и Уједињени Арапски Емирати (УАЕ су, у склопу овог „Блискоисточног Хладног рата“, на страни Ријада и Каира, дакле против струје која жели да Блиским истоком загосподари политички Ислам, тј. Муслиманска Браћа и њене разне фракције) изводе ваздушне нападе на простору Либије, иза леђа САД-а. Другим речима, како се сломио напредак ове нове агенде у Египту (рушењем Морсија и Муслиманске Браће), сада се настоји учинити исто и по питању Либије.
Питање свих питања је зашто би се САД ставио на страну једне стране у овом великом идеолошком конфликту и зашто баш на ту страну? Неколико је разлога. Један од актера на другој страни, уз Катар, је и Турска, а Турска – као НАТО чланица – има знатан утицај на САД (и обрнуто). Но, баш та чињеница, то настојање да се САД држи чврсто на једној страни ширег идеолошког сукоба на Блиском истоку, доводи и до све већих тензија у тим односима .
Надаље, имамо комбинацију геостратегије и идеологије. Геостартешки гледано важно је у сукобу подупрети ону страну за коју се процењује (мада процене знају преварити) да има већу шансу за победом. У овом случају САД је, тј. политичка класа око Обаме, закључила како већу шансу за дугорочни тријумф имају идеје које заступа осовина Катар-Турска.
Ту долазимо и до идеологије која се комбинује са геостратегији. САД сматра како ова страна представља већи корак према демократији. То је, у суштини, можда и тачно – политички ислам позива на демократију, мада је та демократија далеко од идеалне (на пример у Турској), но у тој причи је свакако више демократије него у диктатурама и монархијама које дуги низ деценија владају Блиским истоком.
Дакако, има ту и доста наивности, а понекад се чини као да млади идеалисти који су кројили Обамину изузетно успешну председничку изборну кампању, сада кроје и његову спољну политику. Кроз америчку спољну политику се заиста провлаче идеје како ће нове генерације, које одрастају уз хипер-информисаност путем друштвених интернетских мрежа, кренути у рушење устајалих диктатура и завапити за демократијом.
Ако и јест тако, зашто тим истим људима – потенцијалним револуционарима – наметати политички ислам, који јест „демократскији“ од диктатура, али је такође реакционарни модел? Па зато што јест реакционарни модел, дакако. Подупирање „мало демократије“ још је један покушај да се – иронично – арапске масе спријечи да остваре пуну демократију, демократију којом не би мењали само политичко вођство, већ можда и економски поредак својих земаља, а о спољној политици да ни не говоримо.
То је главни разлог зашто је САД стао на страну Катар-Турска осовине дајући подршку за Муслиманску Браћу и њихове пројекте и фракције. Дакако, ироније су и ту присутне – Турска јест идеолошка изведеница политичког ислама, но Катар?
Све у свему, потез од Туниса до Хормушког мореуза је јасан и може се објаснити идеолошким погодцима и промашајима актуелне америчке власти, но, када говоримо о Сирији, ствар постаје још комплекснија. Да, Сирија је такође део овог „Блискоисточног Хладног рата“, али не само њега. У Сирији се воде и други ратови, заправо, могло би се рећи како се у Сирији у овом тренутку воде готово сви ратови.
Уз борбу између идеологије старе гарде, а у њу свакако спада и Башар ал-Асад, син Хафеза ал-Ассада, и нове (не баш нове, али нове у смислу да жели постати владајућа) идеје политичког ислама, ту су и други конфликти који се ломе преко леђа Сирије. Један од већих је већ раније поменуто ривалство између Ирана и Саудијске Арабије, зато и долазимо до неке врсте контрадикције, тј. ситуације у којој се Катар и Саудијска Арабија боре на истој страни. Дакако, не посве истој, истој само у смислу да желе рушити Асада, али заправо ове две силе подржавају своје актере на терену у Сирији, с тим да САД снажније подржава групе које гравитирају према Турска-Катар осовини, док Саудијска Арабија има своје „играче „.
Ако бисмо пак кренули у истраживање „чији су чији“, ствар постаје још и комплекснија, а изгледа како више ни сами не знају ко је чији. Једна ствар је сигурна, најмоћнији актер на терену, ИдИЛ, свакако није „пас с Марса“. ИДИЛ је створен, створен од стране агресивне идеје да треба пустити најзлокобнији актере да „доврше посао“ и скину Асада с власти, а онда би се касније међусобно супротстављени ривали борили за политичку превласт над новом Сиријом.
Проблем по све ове земље је та страшна „тврдоглавост“ сиријског председника који никако и никако да нестане, штавише, снага сиријске војске помрсила је све њихове прорачуне, ау случају ИДИЛ-а десио се по њих најгори сценарио – ИДИЛ је у Сирији заустављен па се његова експанзија окренула на Ирак.
ИДИЛ се, дакако, мора посматрати кроз перспективу групе која користи само накратко, да одради прљави посао, а након тога се од ње очекује да одмах нестане (или буде уклоњена). Сада је тај тренутак прошао. Не само да ИДИЛ није одрадио свој задатак, јер Асад је и даље на власти, већ су сада прерасли улогу „корисних идиота“ те постали конкретна претња онима који су их настојали искористити за своје геополитичке циљеве.
Тешко је на крају рећи да ли САД жели ући у Сирију како би заиста неутралисао ИДИЛ или им је то само повод да се домогну Асада. Најпре ће бити како у тој стратегији имамо и једну и другу агенду.
Шта Дамаск може учинити да се спаси од овог сценарија? Дакако, ту је потпора Русије, али она данас вреди много мање него пре годину дана. Када Москва данас каже „немојте бомбардовати Асада“, западни медији – који су Русију уврстили у „осовину зла“ – узвратити ће с: „То значи да баш морамо бомбардовати Асада, Путиновог пријатеља“.
Властима у Дамаску би најбоље било да се и сами почну мало бавити „блискоисточном Хладним ратом“, пре свега да искористе историјски добре односе с Каиром, да траже од Каира политичку потпору која би их могла спасити од америчке агресије. Сирија се суочава са бројним непријатељима на терену, но са свима њима ће на крају изаћи крај, захваљујући очигледној подршци народа који одбацује екстремизам у својој земљи, но једини непријатељ који им озбиљно може запретити је САД. Стога је и јако добро да су правовремено изразили вољу за сарадњом – учинивши то јавно су закочили део америчке анти-сиријске реторике.
Подршка сиријског народа за актуелну власт, која је пре свега подстакнута одбацивањем религијског екстремизма као алтернативе, кључна је компонента због које се Сирија успела одбранити од напада ИДИЛ и других група, што рецимо Ирак није био у стању, а неће моћи ни земље попут Саудијске Арабије уколико ИДИЛ продре у њих .Египат, блискоисточна тешка категорија, мора се показати важним актером у овој ситуацији. Каиро већ позива на политичко решење у Сирији понављајући како „не може бити војног решења“. То није јавна подршка сиријским властима, али је осуда оних који и даље желе силом мењати политику у Сирији.
Споменувши ове конфликте, ваља истаћи да се преко сиријских леђа воде и још неки ратови. Ту је и шири сукоб између САД-а и Русије, али и између Сирије и Израела пошто је Сирија годинама била главни актер у добављању оружја за два кључна и најближа израелска непријатеља, Хамас и Хезболах.
Шта ће Обама ноћас поручити у свом најављеном говору, тек ћемо видети, но неке изјаве већ је давао и раније. Нарочито је занимљива она у којој истиче како је циљ САД-а „да деградира ИДИЛ“ тако да више не представља опасност САД-у. Шта то значи? Да ИДИЛ не би ипак требало посве уништити? Да ИДИЛ још може послужити сврси ако представља опасност само Асаду и секуларној Сирији? Управо таква политика прети националној безбедности САД-а и целе регије.
(Адванце – Д. Марјановић)
