На корак до историје и велики преокрет пред саму завршницу: 10 дана до референдума о отцјепљењу Шкотске од Британије.

Остало је још свега десетак дана до историјског референдума у Шкотској (одржава се 18. септембра) на којем ће гласачи имати прилику изјаснити се желе ли da остану Британији или ће отићи даље својим путем. Могу ли у томе успети? Може ли се десити да већ за десетак дана Британија какву познајемо више неће да постоји? Последњих месеци анкете су сугерисале како је разлика између „ЗА“ и „ПРОТИВ“ снажно на страни оних који заговарају останак под доминацијом Лондона. Штавише, разлика је била толико знатна да су неки већ отписивали референдум као „протоколарни“, као „ауспух“ за шкотске сепаратистичке тенденције.

Не и данас. Лондон данас има итекако разлога за забринутост. Точак историје почео се да окрече у правцу независне Шкотске – нове анкете, преноси Гардијан, показују како у овом тренутку 51% бирача жели отцепљење од Британије, док би 49% гласало за останак. У овој трци процентима глас „ЗА“ креће напред, по први пут улази у вођство, у самој завршници једне неизвесне трке и сада је на корак до историјске прекретнице.

Ако се некоме „навија за слабије“, онда симпатије дефинитивно требају ићи у правцу независне Шкотске. Наиме, упркос чињеници да су Лондон и њему комплементарни центри веће месецима истицали овај референдум као доказ западне демократије, културе и политичког решавања несугласица, такође је чињеница да су тај узвишени став манифестирали примарно у тренутку док су били сигурни у победу на референдуму, док су идеју слободне Шкотске сматрали крајње нереалним исходом.

Овај преокрет довести ће до знатно снажније реторике из Лондона који ће у историјском тренутку позвати све своје савезнике да стану иза њега. То већ и чини – САД и Аустралија већ су јавно стали на страну унитариста, против независне Шкотске. Питање је што се уопште Абот и Обама имају уплитати у ово питање – ако је шкотски референдум одраз демократске зрелости, онда пустимо да Шкоти кажу што мисле без спољних притисака.

Но, сама чињеница да се спољни притисак гомила показује како питање остати у Британији или ићи својим путем свакако није тривијално питање, показује како никоме није сасвим свеједно који ће бити исход скорашњег референдума.

 

ОДЛУЧИЋЕ СТАРИЈИ

Оно што се свако може рећи, без обзира на истраживачке технике, јесте следеће: жене се више од мушкараца одлучују за останак у заједници и, што су старије, то се све више противе промени а уз то их је, бар када је старија популација у питању, више него њихових вршњака мушкараца.
Аналитичари зато сматрају да ће гласови популације изнад 60 година бити кључни на овом референдуму. Како додаје, прогнозирање, ипак, отежава и то што је тешко наћи релевантне податке за упоређивање осим оних из већ поменутог Квебека, када су „сепаратисти” у дан за гласање ушли с предношћу од чак 7 одсто и на крају дана изгубили.

Кампања против независности ударити ће снажно у данима који долазе, а најснажније оружје чувају можда за саму ноћ пред референдум (сјетимо се „нема ЕУ, нема пензија“ спина). Бити ће све, у ширем смислу речи, демократски, али ће кампања бити прљава – ове последње анкете су директан наговештај тога. Кренути ће се у застрашивање, а оно најбоље делује ако се почне форсирати економско питање. Заговорници останка у Британији покушати ће гласачима на све начине унети страх од опадања животног стандарда.

Вођа кампање контра отцепљења, „Боље Заједно“, Алистер Дарлинг, коментарисао је резултате анкете (коју је спровео британски ТСандеј Тајмс):

„Ове анкете могу и морају послужити као позив на буђење свима онима који су мислили како је овај референдум већ решена ствар „.

Заиста, многи су мислили како је ствар већ решена, па и многи неодлучни Шкоти су мислили како је идеја о одцјепљењу занимљива, али готово неизводљива због велике предности друге стране.

Актуелни резултати анкете шокирали су политичку класу с јужне и северне границе. Ово је политички потрес којем се мало ко надао. Подсетимо како се анкете воде конзистентно већ годинама – кроз целу прошлу годину проценти су стагнирали: око 50% истицало је како ће гласати против отцепљења, док је око 33% тврдило како ће гласати за незвисност Шкотске. До које мере су многи веровали како је победа независности немогућа показује и коментар америчког стручњака за анкете, Нејта Силвера, који је у августу 2013 изјавио како кампања за отцепљење „нема никакве шансе за победом на референдуму“.

Можда се Нејт и други данас брину око свог прогностичарског капацитета, но једна ствар је сигурна – онај темељни фактор здраве демократије којег многи зазивају, фактор неизвесности и непредвидљивости, овде је итекако присутан.

Ако издржи још 11 дана, ако независна Шкотска за 11 дана постане стварност, то ће бити један од највећих преокрета у историји референдума било где. Наиме, пре свега месец дана кампања за независност – коју предводи истрајан Алек Салмонд – заостајала је за огромних 14%. Разлика је била толико велика да се Лондон није активно нити бавио овим питањем, мислили су да је ствар већ посве решена.

Споменимо и то како ова анкета коју је спровео Сандеј Тајмс није једина која сугерише приближавање историјском преокрету – штавише, анкета коју је спровела организација Panelbase даје још и већу предност гласу за независну Шкотску: 52 % наспрам 48%.

Друга страна већ има спремну стратегију с којом ће у овим завршним данима напете трке кренути свом снагом. Стратегија је јасна – да ће велике уступке шкотским гласачима, поручити ће им како ће, ако гласају против отцепљења, добити знатне уставне промене те како немају разлога да брину, јер статус кво – с којим многи у Шкотској очигледно нису задовољни – након референдума, без обзира на исход, више неће постојати.

Овом тактиком креће се на бираче који се још нису изјаснили што желе, али такође се настоји преотети и део бирача који су спремни за десетак дана подржати независност Шкотске и одвајање од Британије. Не будите радикални, гласајте против отцепљења јер свеједно ћете добити нешто што желите – то је отприлике порука којом ће се настојати закочити овај потенцијални историјски преокрет.

Но, Салмонд и његова страна јако добро знају која је стратегија друге стране, знају тачно с којим аргументима ће кренути у завршницу и морају бити спремни контрирати им правовремено. Како ће то учинити, остајемо нам да видимо. Не би изненадило ни да се почне жешће истицати успомена на побуну против Енглеза коју је водио  William Wallace (популаризиран у филму Мела Гибсона „Храбро срце“) пре 7, 8 година. Но, треба имати на уму како велик број Шкота није толико забринут за историју, али јест за будућност. Салмонд мора сада у последњим данима пред референдум јасно аргументовати што за Шкоте независност значи у економском смислу.

По том питању улаже се знатан труд, тј. дају се бројна обећања – другим речима, успех кампање, као и увек у политици, зависити ће о томе колико ће у та обећања веровати бирачи.

Покрет за независну Шкотску заиста обећава пуно тога – „Као независна земља, узевши у обзир све наше ресурсе, били бисмо међу 20 најбогатијих земаља света – према анализи листа The Financial Times„, истиче се на службеним страницама њихове кампање. Такође се наводи како ће независна Шкотска бити по том питању испред земаља као што су Италија, Француска, Јапан, али и остатак Британије.

„За наше младе људе можемо искористити богатство и контролу над пореским системом како бисмо привукли још послодаваца који би инвестирали у Шкотску, а то би створило додатне боље локалне послове“, такође се наводи. У преводу ово значи да би нова независна Шкотска понудила боље услове зараде страним корпорацијама, а колико би то на крају стварно допринело локалном становништву је упитно.

Наводе како ће изаћи у сусрет домаћинствима која су у проблемима те како ће им смањити цену енергената, а пензионерима се обећава повећање пензија за 2,5%.

„Данас имамо Владу у Вестминстеру за коју већина нас није гласала – упркос томе, ова Влада доноси велике одлуке које директно утичу на наше породице и друштво“, наводе поборници независности.

Једна од организација која снажно подупире независност Шкотске, „Scottish Referendum for an Independent Scotland“, на својим је страницама навела 10 разлога зашто би гласачи на предстојећем референдуму требали гласати за независност.

Изузев класичне реторике о привлачењу нових инвеститора, ту је и неколико занимљивих тачака, на пример она у којој се истиче како ће независна Шкотска бити против нуклеарног оружја.

„Морамо престати стварати нуклеарно оружје у Шкотској, то је етички и морално погрешно“.

Овај незванични попис разлога такође истиче и велике шкотске нафтне резерве:

„Шкотске нафтне резерве су велике. Већина прихода од нафте данас директно одлази за Вестминстер“.

Нафта је велики аргумент за независну Шкотску, један од кључних – претпоставља се да у Северном мору има још око 24 милијарде барела, то значи још око 30 до 40 година производње.

Једно питање које се већ дуже време провлачи кроз кампању је и питање валуте. Наиме, поборници независне Шкотске тврде како желе задржати фунту као валуту, но Лондон не жели ни да чује за такву идеју те све три водеће британске странке поручују како, која год од њих дошла идућа на власт, неће допустити Шкотској употребу фунте.

Изгледа како је Салмонд ова фунта изузетно битна јер за време кампање он још увек није дао конкретан одговор на питање што мисли учинити уколико Шкотска заиста постане независна, а Лондон им ускрати могућност коришћења фунте.

Што се тиче спољне реакције, многи су овог лета били веома изненађени када се у кампању на неки начин укључио и амерички председник Барак Обама истичући како САД преферира Шкотску у оквирима Британије.

„Очито је како имамо велики интерес у томе да један од наших најближих савезника остане снажан, робустан и уједињен као наш партнер“.

Од почетка кампање из САД-а је стизао сигнал како ће се по овом питању држати по страни, заузети неутралан став. Тако је и било све док кампања за независност није почела, полако, али очито и сигурно, приближавати се својим супарницима који заговарају останак унутар Британије.

Алек Салмонд је прокоментарисао Обамино уплитање у дебату о шкотској независности истичући како је ово најбољи показатељ да се Дејвид Камрун поприлично уплашио.

„Камрон широм света мољака све да му помогну око ситуације у којој се нашао“, рекао је Салмонд те закључио: „Обама се нада да ће Британија остати снажан и уједињен савезник. Па, ако Шкотска постане независна, Америка ће имати два савезника на овим острвима, не само једног „.

Дакако, САД-у такав сценарио заправо ни не би требао превише сметати. Обамино уплитање јест било „ниског интензитета“ те би се могло рећи како је Салмонд у праву када тврди да је то више била услуга коју је Камерон тражио. За Камерона је ово незгодна ситуација – колико год настојао оставити утисак државника који поштује вољу народа, свакако не би желео да буде запамћен као премијер који је „изгубио Шкотску“.

Алек Салмонд је пак политичар који настоји опрезно балансирати између свега, знајући како свака његова реч може имати тежину која ће се одразити на гласове. Његова странка, СНП (Шкотска национална странка), је политички врло интересантна за проучавање – основана је 1934 и осцилира између шкотског национализма и социјал-демократије, ових дана можда и више него уобичајено (разлог је итекако јасан).

У странци су се кроз године догађали разни расколи. Занимљиво је споменути епизоду из 1979. када су из странке избачене поједини чланови под оптужбом да су од „социјал-демократске“ хтели направити „социјалистичку“ странку – један од лидера ове тзв. „групе 79“ био је управо Алек Салмонд, данашњи лидер странке.

Након одласка Гордона Вилсона с чела странке (водио ју је од те 1979. па све до 1990), враћа се Салмонд те води странку од 1990 до 2000 Накратко, до 2004, вођство преузима John Swinney, но од 2004 до данас странку поново води Алек Салмонд.

Салмонд је пружио САД-у руку пријатељства истичући како ће имати два савезника након што Шкотска постане независна. Но, својим ставовима ипак је ближе несврстаној политици, тако је у априлу ове године изазвао велику „буру“ у ​​британским медијима (што не изненађује) када је коментарисао Владимира Путина истучући како му је „патриотизам“ руског председника „посве разумљив“ те како му се допадају поједини његови аспекти.

Када су га новинари стиснули у наредним интервјуима, тражећи индиректно заправо да се исприча због неке врсте подршке Путину у тренутку непосредно након ситуације око Крима, Салмонд је одбио то да учини.

По питању других лидера, Салмонд је позитивно коментарисао лидера британске странке UKIP, Nigela Faragea, што се сигурно нимало није допало владајућој номенклатури у Лондону. Надаље, посебно је позитивно истакао немачку канцеларку Ангелу Меркел наводећи:

„Поједини канцелари нису били вољни да користе немачки ауторитет, она није те врсте“.

Што се пак тиче коментара о америчком председнику рекао је како му се свиђа начин на који је водио своје председничке кампање, али да му је чудно како није учинио више након што је дошао на власт.

Све ово указује да би независна Шкотска била, у најмању руку, политички гледано, једна занимљива нова страница у историји Европе.

До референдума је остало још 11 дана, 11 дана у којима ће се реториком пуца из свог оружја. Шта Лондон чува за крај? Може ли Салмонд одговорити правовремено на то све? Хоће ли се Обама уплести још једном? Видети ћемо ускоро, али сигурно је да ће бити неизвјесно све до самог краја.

(Адванце, Антун Роша)

Ознаке: Алек Салмонд, Антун Роша, Велика Британија, Енглеска, референдум, свет вести, Шкотска