Прочитај ми чланак

СРПСТВО ЗА НАУК: Како се супротставити Ердогановим претњама?

0

erdogan i bekir izetbegovic2

Пре неких годину дана Владимир Путин је рекао да је историјско памћење највећи ресурс руског народа.

Имајући у виду с једне стране нашу историју, однос према њој и тешкој прошлости Срба на овим балканским и панонским просторима пропраћену планским вековним геноцидом када је током 19. и 20. века страдало око 7 милиона уз систематско углавном насилно преверавање при чему је тим деловањима, уценама, претњама и насиљем преведно у друге вере и нације око 10,5 милиона Срба[1], те вишевековне борбе нашег народа за ослобођење и обнове своје државности које су биле у директној супротности са освајачко пљачкашким и другим страним интересима великих сила и религија с друге стране, спознаја тих вишевековних, али и нововековних непријатеља кроз историјске мотиве и последице заслужују да се према њима у историјском памћењу односимо као према највећем ресурсу српског народа. У том контексту ваља посебно имати у виду турску царевину[2], односно у савременим условима турску државу и њено понашање и активности на просторима бивше СФРЈ, посебно у БиХ и Косову и Метохији.

У Вечерењем листу као и у нашој јавности се наводи изјава Реџепа Тајипа Ердогана: „Кунем вам се великим Алахом, док сам ја жив, ако би ико на било какав начин дирнуо Бошњаке, имао би против себе сто милиона Турака“. Ердоган је како се наводи рекао да су „Турска или Османско царство своју браћу Бошњаке у давној прошлости предали непријатељу без икакве заштите Аустроугарске“, те да то: „себи никад нисмо и нећемо моћи да опростимо“, истичући да су Бошњаци остали незаштићени.

На ове изјаве Милорад Додик је изнео став да тим поступком турска држава постаје значајан фактор реметилачких односа у Босни и Херцеговини једностраним оценама политичке кризе оцењујући је не као заштиту Бошњака већ пре свега као претњу Србима Републике Српске. Уједно је пренешена оцена члана Председништва БиХ из РС Небојше Радмановића који Ердоганову изјаву карактерише као до сада најбруталнију и најдиректнију увреду и претњу не само Србима већ Хрватима и свим осталим који нису Бошњаци а живе у БиХ, те као таква оповргава добронамерност и ауторитет у решавању ионако сложене ситуације. Овде треба имати у виду у чињеницу да су ставови сличних мотива и политичких аспирација наставак континуитета грубих и увредљивих изјава турских званичника према нашем народу.

Оно што је у сваком случају најважније је неоспорна чињеница да се ми као народ без обзира на фине и углађене дипломатске и политичке договоре разумевања и добронамерних обостраних односа, ипак не заносимо степенима поверења у плодоносне исходе будућих догађаја, већ да Ердоганове и њему сличне оцене и претње схватимо као континуитет историјског наука борбе против нашег народа и тежње повратка османлијских тежњи и интереса на Балкану користећи и подстичући екстремне снаге муслиманског становништва, конкретно у БиХ.

Ради сагледавања историјске целине односа са турском државом, неопходно уочити опасности од исламске вере на које је упозоравао Свети Сава. Наиме, у Номоканону, односно Законоправилу које је написао 1219. године, при крају у 61. глави, унео је запис о исмаилћанској вери, док је у 64. глави унео спис о проклетствима мухамеданства и крштењу обраћеног муслимана.[3] Овде, у овим списима, уз објашњење настанка и суштине мухамеданске вере и њеног лажног учења, Свети Сава паралелним упоређивањем указује на разлике у односу на хришћанско учење, и кроз „проклињање“ тих лажних учења, указује нашем народу, не само на опасности које прете од ширења те вере, већ је битно утицао да се ислам не прими у толико великом обиму колико је то иначе могло, односно да се не почини издаја, већ остане и истраје у духу части хришћанске вере.

Имајући у виду да је Свети Сава одлазио у Свету земљу и тада имао прилике да се упозна са ондашњим политичким, културним и религијским околностима у Византији, односно на просторима Мале Азије када су Турци тек почињали своје ширење на делу источне територије данашње Турске, те да су Турци тек 1331. године ступили на Балканско полуострво, односно 110 година након писања „Номоканона“, онда се Светом Сави, као нашем највећем светитељу и просветитељу мора одати не само изузетно визионарско предвиђање од ширења ислама, већ и предвиђања степена опасности које оно може нанети нашем народу.

Ширење турске државе, односно Отоманског царства, не само на балканским и европским просторима, већ и на северно Афричком и југозападно Азијском делу, било је пропраћено бројним и бесомучним освајачко пљачкашким ратовима над суседним државама и народима, проводећи уједно верску идеологију борбе против „неверника“. Трагедију турског освајања је доживео Цариград 1453 године. „Турци су у славној престоници Византије поклали преко 60.000 хришћана, а остале одвели у ропство или силовали, опљачкали су бесцена и баснословна, вековима сакупљана уметничка блага, упали за време Божанске Литургије у цркву Свете Софије оскрнавивши светињу над светињама и посекавши у њој све живо.“[4] На том освајачко-европском турско-пљачкашком походу нашли су се народи и територије балканског полуострва. Најистрајније отпоре, битке и борбе током више од једног века, пружили су и давали Срби. То су познате битке, од Маричке, преко битке код Билеће, до Косовске, али и других које су вођене до пада Деспотовине 1459. године.

Косовску битку ердоганлуку морамо посебно напоменути јер је то био сукоб између две војске и то српске, која је на пољу части бранила своју државу, веру, Отаџбину, народ, територију, слободу, независност и право на живот; и турске војске која је била освајачка, пљачкашка, азијатска, насилничка и поробљивачка. Прва је водила одбрамбени рат као хришћанска, а друга освајачко-верски рат „против неверника“ као муслиманска. Кроз Косовски бој и Видовдан, односно кроз комплексан Косовски феномен, дати су јасни сукоби духовне и моралне светлости и таме оличене и борби: добра и зла, одбране и окупације, слободе и ропства, домаће (хришћанске) и стране (исламске) вере, љубави и мржње, правде и насиља, хуманизма и егоизма, племенитости и користољубља, невиности и силовања, достојанства и терора, поштења и пљачке, и живота и смрти; односно симболично части и бешчашћа. То бешчашће Мурат је платио главом.

Турска царевина је успевала како немилосрдним репресијама, тако и лукавим и интересним подстицајима уз турчења односно исламизацију, те данка у крви заведних код свих неисламских припадника царства, да се вековима шири, стижући чак и до централне Европе, односно до зидина Беча. На основу онога што су чинили у освојеном Цариграду, можемо само претпоставити на каква дивљаштва, иживљавања и пљачке су били спремни Турци над становницима и браниоцима ове престонице да су је освојили. Била би то још једна у низу црних хроника које они својом бестијалном пљачкашко-освајачком државом исписаше по Европи.

Након пада Деспотовине, уследило је вишевековно, односно петвековно ропство пропраћено силним израбљивањима, терорисањима, пљачкама, насиљем, верском нетолеранцијом и мржњом, насилним пресељавањима оробљеног народа, силовањима, одвођењима и отимања деце кроз „данак у крви“ и сваким другим облицима потцењивања и искоришћавања. Организовање нашег народа, очување његове националне и духовне свести, брига за опстајања и преживљавања, одржавање вере и наде за остварење слободарских тежњи и циљева, била је она снага која се очувала васкрсавајући повремено у значајније буне и устанке током тих векова. Значајну улогу у духовној и слободарској свести српског народа имале су мошти наших светитеља, посебно мошти Светога Саве у Милешеви. То је сметало Турцима, посебно након устанка Срба у Банату 1594. године. Центар устанка је био око Вршца, а његов вођа је био Теодор Несторовић, епископ Вршачки. Након слома устанка, он је наредио да се мошти светог Саве из Милешеве пренесу у Београд, и као чин одмазде спале на Врачару 27. априла (10. маја) следеће, 1595. године.

cele-kula

Мучења и зверска иживљавања Турака и њихових следбеника по вери и терору српски народ је платио великом ценом. Огледала таквих зверстава током пет вековног ропства под Турцима, између осталих је и Ћеле кула код Ниша о којој је остао запис француског путописца, политичара и академика Ла Мартина где стоји: „Никог није било да ми објасни тај дивљачки споменик…. Више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме допрате у варош, рекоше ми да су то главе 15.000 до 20.000 Срба које је поубијао паша у последњем српском устанку.“[5] Како се овде спомиње оволики број узиданих лобања које потврђује и турски пратилац, то се са сигурношћу може тврдити да је овај данашњи споменик у које је било уграђено 952 лобање, био само један од осам стубова са по 1000 лобања, уз још око 7000 лобања уграђених у „потпун славолук“ како наводи ЛаМартин, односно полусферну сводну конструкцију.[6]

Уколико данас имамо у виду визионарску опомену Светога Саве о исмаилћанској вери, односно исламу дату 110 година пре упада Турака на Балкан, односно 70 година пре формирања турске државе која је основана 1288. године доласком Османлија на власт, и спаљивање моштију Светога Саве на Врачару 376 година касније, уз вишевековни пљачкашко освајачки дух пропраћен свакојаким терорисањима и преверавањима српског народа, онда видимо веома јасно континуитет који се покушава обновити у новим политичким околностима и перспективама. Ка том циљу ангажују се подстичу па и афирмишу екстремне снаге муслиманског становништва на нашим просторима чије деловање, наступе, намере и носиоце видимо и препознајемо на актуелној друштвеној, новонационалној и политичкој сцени.

Оно што заслужује пажњу је и чињеница да смо у делу тог одрођеног Српства имали и такве великане мухамеданске вере који су веома добро знали да смо народ истог корена, крви, вере, предања, обичаја и традиције. Они су у оквиру својих могућности чинили све да се одрже братски односи и поред верске различитости на свој начин обелодањивали етичку основу и дух Лазареве клетве управо због тога што се она не односи само на Косовски бој 1389. године. Наиме, њом се пре свега уз опомену позива живо поколење Срба али и одрођених делова нашег народа на сваку актуелну и будућу одбрану и борбу за државне и националне интересе укључујући и борбу на пољу исправки заблуда и грешака претходних генерација.[7]

Због тога су веома поучна родољубива и патриотска осећања, понашања и активности код једног дела Срба исламске вере у којима су они инсистирали на заједничкој ослободилачкој борби, братској слози и љубави, обостраном поштовању и помагању и одбрани српског писма и језика. Те племените идеје заслужују дужно поштовање уз дивљење свим тим честитим и часним знаним и незнаним Србима који су се на разне начине борили за сложно и мило Српство. На такве великане и њихове истомишљенике вредно је подсећање песмом „Жеља“ Омера Скопљаковића. Уједно, ова песма са следећим стиховима заслужује објашњење по идеји Лазареве клетве због тога што на свој, сажет начин показује њену снагу и дух.

„…Душмане мрзи, а Српство љуби,

Тако ми сине ти био жив,

Пане ли бабо у борби љутој,

Освет′ га сине, соколе сив.“

Стихом „Душмане мрзи, а Српство љуби“, јасно и недвосмислено се изражава прва жеља којом се син позива на морални – честит став и осуду свих оних људи који душе немају, који су без братског осећаја и који су непријатељи слоге, добра и Српства уопште без обзира о коме се ради. Уједно се подстиче родољубље па и пожртвовање. Друга жеља иде с очевим благословом: „Тако ми сине ти био жив“, с циљем да он на понос оца, породице, народа и толерантне вере, часно и достојно живи, ради и ствара, градећи слогу и бранећи Српство. Оба стиха су у складу са прва три Лазареве клетве: „Ко је Србин и српскога рода,/ И од српске крви и колена,/ А не дош′о у бој на Косово,“ зато што се првом очевом жељом захтева и афирмише љубав према Српству и позива на одбрамбени и патриотски однос према нашем народу, односно Отаџбини. Песмом Жеља, отац је недвосмислено опредељен да за одбрану Српства по духу Лазареве клетве – која бди у актуелном, односно конкретно његовом времену – положи свој живот.[8]

Husein-beg-Gradascevic-2-620x400

Други поучан пример се односи на побуну Срба исламске вере против турских реформи у Босни током прве половине деветнаестог века. Вођа устанка је био Хусеин-бег Градашевић. Он је ратовао против Турака десетак година. Уз њега су пристали чланови многих племићких породица. Ту српску свест препознао је код муслиманских устаника и немачки историчар Леополд Ранке. У књизи Србија и Турска у деветнаестом веку, Ранке ће на стр. 114, навести да су „Срби мухамеданци“ певали:

Ми идемо на Косово равно,

Где нам стари славу изгубише,

Стару нашу славу прађедовску.

И ми ћемо на Косову пољу,

Ил′ изгубит вјеру и јунаштво,

Или ћемо, ако Алах даде,

Душманина свога побједити,

И у Босну вратити се славно.

Та идеја да се Срби исламске вере војнички организују, те да, уз наведену песму, крену на Косово поље 1831. године да победе и протерају турску војску, војску окупатора из Азије, потом да се присаједине Србији и врате у Босну, је изванредан пример колико је и код њих био присутан Косовски завет, односно косовско предање.

Необично вредног помена је однос једног дела Срба исламске вероисповести према српском језику који и данас одушевљавају родољубивим и часним осећањем. Од најпознатијих људи који су бранили српски језик у време када је донешена аустријска одлука да се српски језик назове „земаљски“ а касније и „бошњачки“ вредан је истицања Аливеровић Тузлак. Он је написао песму Српски језик из које цитирам једну строфу:

 Српски језик, рајски језик –

Ране вида, л′јечи боле,

Знаш како нам души прија

Кад нас, старци њим соколе.

Међутим, неопходно је истаћи да овај део Срба исламске вере, није био толико бројан, снажан и моћан да у дужем временском периоду битно, односно опредељујуће утиче на укупну свест, ангажовања и стремљења оног другог – знатнијег дела национално и верски одрођеног Српства нарочито у кризним и ратнима временима када је његов екстремнији део отворено заступао и покретао антисрпски однос и жестоко проводио непријатељске и злочиначке активности не бирајући жртве, начине и средства. У овом сукобу односа према Српству уопште, онај часнији део је у таквим приликама надјачаван, маргинализован и сламан од стране оног другог бројнијег, немилосрднијег и верски хомогенијег који је, зависно од услова, мотива и подстицања споља, некад јаче а некад умереније, прикривено или јавно, одржавао и проносио антисрпски став.

У том смислу посебно је важно истаћи случај око Сребренице тим пре што се он тенденциозно и једнострано злоупотребљава против нашег народа, и што је све око Сребренице слика велике трагедије Срба и Муслимана. У суштини, она је обележена с једне стране прво геноцидом против Срба који је на том и ширем простору учињен у претходне три године од 1992. до 1995., а с друге: политичко-пропагандном режијом да се кроз страдање Муслимана које је делом истинито, нађу поводи и оправдања за агресију НАТО на војску и Републику Српску у „контексту“ решавања питања у БиХ.

Случај Сребренице је комплексан и из угла части заслужује пажњу. Укратко, уз присуство међународних представника УН, наоружане муслиманске формације су по српским селима око Сребренице и шире починиле велике злочине над незаштићеним српским становништвом и имовином, побивши око 3200 Срба.[9] На преклињања преосталог становништва, формиран је Дрински копрус и предузета операција са циљем да се муслиманска војска порази, Сребреница заузме, наш народ спаси од тоталног геноцида и пљачке, а ратни злочинци и њихови саучесници изведу пред суд и лице правде, те да се њихова злодела обелодане и представе нашој и светској јавности. Када су окружене муслиманске снаге позване су на предају али њихова команда то није хтела или није смела учинити. Предаја би значила да ће сви њихови злочини и недела изаћи свету и српском народу на видело и бити заслужно кажњена. Споља им је наређено да нема предаје већ да се покушају пробојима извући на друге сигурне просторе. Боље је да сви изгину, него да као заробљеници признају шта су све чинили над оних 3200 Срба.

С друге стране, мора се имати у виду да би сведочења муслиманских заробљеника и преживелих Срба, обелоданила друго лице ратних догађања не само око Сребренице већ и у целој БиХ, што муслиманском руководству никако није одговарало.[10] У покушајима пробоја изгинуло је и старадало око 2800 муслимана (међу њима је само једна девојка од 16 година, док су сви остали војноспособни мушкарци), а не наводних 8000 који су из пропагандног лонца наметани нама и светској јавности. За случај „Сребреница“ окривљени су Срби, њена војска и генерал Ратко Младић користећи за оптужницу само догађаје који су уследили као последица неуспелог пробоја муслимана и разрачунавање две војске при чему је вероватно било жара освете и непримерених поступака према заробљеницима од стране појединих наших војника или група.[11]

ustaski zlocini 58

Ипак, у вези Сребренице, вредно је поставити и питање: да су којим случајем Срби били окружени од муслиманске војске, да ли би се њихов командант сетио да учини такав поступак попут генерала Младића? Имајући у виду оно шта су чинили њихови војници под командом Насера Орића а што је описала Љиљана Булатовић у споменутој књизи, ни на крај памети им неби био такав гест. Можемо само претпоставити како би наши Срби у мукама скончали своје невине животе. Све би то био континуитет са тих простора још из периода Другог светског рата који је описан у књизи Момира Крсмановића „Исламске крваве руке“[12]

Такав континуитет се сведочи изјавама очевидаца попут проте Митра: „Пре педесет додина иста зверства чинили су Србима усташе, заједно са муслиманима, мучили, пљачкали, силовали, клали…“ сећа се прота, па наставља: „Када су 1942. године усташе кренуле од Сребренице, испред њих су бежали Срби, тражечи спас преко Дрине. Када стигоше до обале, нагрнуше на њих Франчетићеви легионари, Принц Еуген дивизије. Ловили су децу и жене, немочне старце…мајке су бацале живу децу у Дрину, да их усташе не би стигли и сакатили… Гледао сам девојке које се убијају у Дрини, да ум усташе не би оскрнавили част и образ…Били смо тада као и ових година, сведоци небројених сахрана, испраћаја и јаука до неба…“[13]

Оно што зачуђује је бешчашће изражено кроз планиране пропадне режије и монтиране лажи, дакле без валидне аргументације и доказа, где се измишљају или преувеличавају догађаји и сцене наводних злочина српских јединица, односно Срба почињених на просторима Сребренице, Братунца и Скелана. У тој оркестрираној халабуци наводног геноцида ангажоване су личности као што је Зумра Шехомеровић које као припаднице „малтене професионалног организованог удружења“ „Мајке Сребренице и Жепе“ театрално описују измишљене догађаје попут призора у Поточарима.[14]

Резиме и Српству за наук

Све предходно наведено има за циљ да обнови, расветли и опомене наш народ на историјско памћење као наш највећи ресурс а које се осведочило злочинима, насиљем, терором, лажима и верској нетолеранцији према Србима. То се недвосмислено осећа и види кроз бројне изјаве попут Ердоганове јер се показују као дух континуитета једне политике како у прошлости, тако сада и у будућности.

Из тог континуитета, после низа опомена, искустава, поука и последица од оне Светога Саве чије су мошти спалили Турци на Врачару, преко мученика као што је владика Теодор Вршачки који је жив деран на мех, те игумана Пајскија и ђакона Авакума који су набијени на колац те изложени на зидинама Београда, потом споменуте „Ћеле куле“ – њихове тријумфалне капије ужаса и терора, затим зверских иживљавања муслиманских усташа током Другог светског рата, до зверски убијених мајки и деце из околине Сребренице, следи наук Српству да на историјски заборав и заблуде немамо право, поготово што код друге стране још увек нема ни говора о покајању а камоли о извињењу за сва злодела што нам учинише њихови сународници.

Ипак, оно што захтева и обавезује људски и хумани принцип је став да се подрже сви они појединци, групе, организације или покрети који су на верној линији слоге, части, правде, истине и великодушности достојне тако потребног смиривања страсти водећи нас путем мира и заједничког искреног рада ка поузданој добробити већине оба народа. Ка том циљу и смислу увек су добродошле искрене намере, подршке и помоћи других са стране.

Упутнице:

[1] Разговор са Др Томиславом Богавцем „Затирање и последњег свeдока“, Лист „Војска“ 30.03.1995, с. 32.

[2]„Нигде као на Балкану, посредством католичке цркве и ислама, народ није толико инструментализован да служи циљевима тих конфесија, односно сила које стоје иза њих. Одвојивши се од свог корена, конвертит живи у другом амбијенту. Клања се другим идолима, прихвата туђу културу, обичаје и с временом се у њему разграђује стара, а формира нова духовна свест. То су историјске чињенице. Друго су психолошке основе конвертита према својим коренима. Када је једном подлегао утицају силе, често је био принуђен да се брутално обрачунава са својим сународницима. А то ствара дубок психолошки јаз између конвертита и нације из које је потекао. И аустријанци, и Хрвати, и Турци максимално су се трудили да тај јаз продубе и конвертите упрегну у геноцидни процес затирања својих корена. За време Другог светског рата често су у руке усташким јединицама давали кољачки нож у руке муслиманима Херцеговцима који су затирали многа српска православна села. То је био добар метод за дефинитвно одвајање муслимана од Срба иако три четрвтине југословенскух муслимана води порекло од Срба. (курзив Р.Р.) Био је то процес затирања и последњег сведока.“ (Опширније:Н.Д., с. 32 и 33.)

[3] Опширније: Миодраг М. Петровић, Законоправило Светога Саве о Мухамедановом учењу, Београд, 1977.

[4] Марко С. Марковић, Тајна Косова, Хришћанска мисао, књ.6, Србиње- Београд- Ваљево – Минхен, 1998, с. 13.

[5] Р. Дамјановић, Н. Томић, С. Ћопић, Сербија – српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, Итака, Београд, 1997. с. 162.

[6] За број од око 15000 лобања треба напоменути да то нису само лобање јунака са Чегра, већ и бројне друге главе ухваћених и побијени Срба са околних простора посебно Косова и Метохије. На том плану Шиптари су се показали ревносни обзиром да су Турци давали награде за сваку одсечену српску главу које су откупљивали у Нишу а потом уграђивали у своју „тријумфалну“ капију. Она је била ужасавајућа и стравична опомена не само Србима, већ и сваком другом народу на Балкану који се осмели да се побуни за своју слободу и државу. Временом се та кула урушила тако да је од ње остао само један сегмент у лику познате „Ћеле куле“. Ипак, она је остала у свету као јединствени споменик дивљаштва турске државе и њене насилничке и терористичке основе. (Прим. Р.Р.)

[7] Како се Лазаревом клетвом обухвата и онај однарођени део нашег народа („и од српске крви и колена“) то се она односи и на њихове живе потомке, у смислу да морају да знају ко су им преци, те да су у том смислу обавезни на она ангажовања којима се доприноси етици добра у сложном животу са српским народом као заједничкој народној историјској матици.

[8] На тај начин он се сврстао у ред оних честитих и часних људи који су у свом времену, „дошли у бој на Косово“ у смислу ангажовања и пожртвовања за одбрану и заштиту виталних интереса народа и државе када су ови нападнути и угрожени. Отац у ствари не жели да ни по ком основу буде „морална рђа, која ће да капље док му је колена“ од сина преко унука па даље и у будуће. Баш као такав, отац је из љубави добио сина наследника; дакле, он „има од срца мушки пород“, који наставља његово дело. То наравно значи, да уколико отац пане (погине), односно на било који начин страда у борби за вољено Српство, на сину остаје завет да га испуни уз очеву похвалу „соколе сив“.

[9] Видети књигу Љиљане Булатовић „Српске мученице из Сребренице“ у којој су описане стравичне сцене злочина геноцида муслиманских снага на простору Сребренице, Скелана и Братунца. У име свих тих примера злочина бар два нек их представе. „Моју мајку Милојку Ристић усташе су заробиле, мучиле, потом силовали, одсекли јој полне органе, провукли шаке кроз дојке које су ножем расекли. На стомаку су направили крст а потом је заклали.“ (с. 59.) Када су се двојица наших бораца привукли једној кући из које се чуо неки чудан језиви звук, кроз прозор су видели следећи призор: „из профила угледали у соби на столици, руку на леђима чврсто привезана за радијатор, седела је избезумљена, расчупана, крвава жена, са одсеченом главом детета у крилу… уста су јој била пуна вате и отута су долазили они језиви крици, неартикулисани… Али- призор је допуњен: испред ње на другој столици седело је дете без главе. Каква режије зла и пошасти, режија монструозне представе за њеног творца…за будуће сведоке: било оне који ће славити Алаха или оних који ће кумити Бога да их остави у здравој памети. (с. 61. и 62.)

[10] Током пероида од 1991. до 1996. године на просторима западно од Дрине формирано 778 логора за Србе, од тога у Босни и Херцеговини 536. У тим логорима примењивано је укупно 154 метода иживљавања, убијања и терорисања и то: 13 метода убијања, 95 метода мучења, 16 метода психолошког застрашивања и 5 метода уцењивања. (Опширније: Савез логораша Републике Српске, Штампа „D&S Desing“, Бања Лука, 2007, с. 33 -88.)

[11] У вези Сребренице, а у поводу планског геноцида над оних око 3200 Срба, стараца, жена и деце са простора Скелана, Братунца и Сребренице, мора се јавно поставити питање: Где су тада биле муслиманске мајке да своје острвљене синове обуздају од убистава, паљевина, пљачки и клања? И на њега захтевати одговор. Ако га оне не желе дати, онда је то поуздан знак да су прећутно одобравале такве злочине геноцида. Уосталом, те исте мајке, ни једном не изјавише било какву захвалност што их генерал Младић пред камерама храбри да им се неће учинити ништа, те је свим женама, старим и деци обезбедио аутобусе да се пребаце безбедно до Брчког. Часопис за националну културу и друштвена питања „Двери српске“ (број 43, 3/2009., Београд), је посвећен Сербреници. У потрази за истином, правдом и части препоручујемо чланке: Ноама Чомског, Дајане Џонсон, Валтера Маношека, Јиргена Елзесера, Жерминал Чевикова, Жака Вержеса, Смиље Аврамов и Предрага Драгића Кијука.

[12] Опширније: Момир Крсмановић, Исламске крваве руке, историјски роман, Београд 1993., с. 121 – 152.

[13] Љиљана Булатовић, Српске мученице из Сребренице, Борачка организација Сребренице, Београд, 2007, с. 73 и 75.

[14] Оно што је истина је необорива чињеница је то што она описује „нико никада није видео у Поточарима! А тамо је било у то време неколико десетина домаћих и страних новинара.“ Уз ово треба напоменути и следећу изјаву: „Прича о наводним тешким злочинима Срба у Сребреници је ћиста измишљотина“, категоричан је ратни председник сребреничке општине, додајући да је све то провоцирала и испланирала ценрала у Сарајеву, односно, војни и политички врх босанских муслимана. (Љиљана Булатовић, Српске мученице из Сребренице, Борачка организација Сребренице, Београд, 2007, с. 64. и 65.)

(Двери – Др Раде С.Н. Рајић)