Прочитај ми чланак

ГРЦИ У АЛБАНИЈИ: Срби, диван народ, наша браћа, зашто оволико страдају

0

albanija-MALA

(Вечерње новости)

Репортери „Новости“ путевима страдања и славе српске војске (4): Стари Грк Тома Димо (106), из Фира у Албанији, још памти страдање и понос српских ратника.

Стизали су, један по један. Једва су ходали. Кост и кожа. Сенке од људи. Бледи и болних очију. Без гласа. Повремено сам чуо да су дозивали неког, по имену. Сигурно неког свог. Најмилијег. Тако сам упамтио ваше војнике.

Стари Грк, Тома Димо, живи је сведок српских збегова. И једини, можда, који их памти на дугом путу страдања кроз Албанију.

Троши сто седмо лето. Ноге га још добро носе, али су му године потпуно одузеле вид.

Ово је Фир, југозапад Албаније. Град у коме су се прекобројни српски мученици из транспорта у лукама Љеш и Драч, зауставили у овоме месту. Одавде су наставили пешке, према Валони, после четири месеца голготе кроз беспућа туђе земље, далеко од отаџбине, завичаја и огњишта.

У Фиру, код грчког становништва, нашли су уточиште. Видали ране од исцрпљујућег пешачења, глади.

УПАМТИО ПЕСМЕ

– Неки су говорили да су комите, причали о отаџбини. Још памтим ваше серпске песме.
Најлепше и најтужније. „Српска ми труба трубаше“ и „Не ли те је жао за твојата мајка“, још живе у мени.
Певали су и болесни на постељи – сећа се стари Грк, а преводи унук Козма.
На наш зачуђени и упитни поглед, откуд памти стихове, Козма каже уз осмех:
„Памти и Балканске ратове. Само не памти ове последње деценије“.

– Свака наша кућа примила је српске војнике – узбуђено говори у нашем правцу и пружа руке да нас додирне. – Где их нађе, где их нађе, понавља као да се захваљује унуку Козми.

Томин унук нас је и довео у дом ове породице на два километра од центра Фира.

Врата широм отворена. Испред, Томина жена Игора (94) и снаха Софија, пребирају тек обрани пасуљ. Под настрешницом суше се грожђе и смокве. Бака Игора је у црнини.

– Три ране носимо мој муж и ја. Три смо сина сахранили… А ми… Ми живи – каже.

У соби, лево, на кревету испод икона Богородице и Светог Томе, заштитника куће, и старих породичних фотографија седео је стари Грк. Сићушан, у белој кошуљи и црним панталонама.

– Из Сербије, кажете… скинуо је качкет и пружио руку у правцу гласова

– Ех, Сербија… Ех, намучени сербски народ… И у највећој муци, чувао је понос. И своју веру. Зато смо их поштовали. И помогли им, као својој браћи. Као својима.

Ум… Бистар! Мисао… Јасна! Ко би рекао да је старина, одавно, превалио стоту. На моменте се преда емоцијама! У причу о страдању српског народа, уплиће и секвенце из страдања његове породице и његовог народа. Пред нама листа књигу коју је исписала историја.

ОСТАВИ ДЕТЕ, ЧУВАЋЕМО ГА

Сећам се, говори Тома Димо, кад сам једном, рано, дошао у цркву да свештенику оставим уље са лековитом травом за Србе, један ваш војник је седео уз цркву и плакао.
Довео је до Фира трогодишње дете, своју кћерку.
Објаснио је свештенику да му је жена умрла пред пропаст земље.
Дете није желео да остави, а све што је имао, потрошио је да га прехрани. Револвер је сачувао да себи пресуди.
Свештеник је позвао мог оца, питао:
„Можеш ли ти, да примиш ово дете?“
Могу, одговорио је отац и рекао војнику:
„Остави дете, чуваћемо га…, а, ако хоћеш, нека остане у манастиру.
Војник је одговорио:
„Не… не раздвајамо се нас двоје. Само ми помозите да је гладну на пут не водим“.

– Ја сам Грк, али ми то комунистичка албанска држава никад није признала. Или Албанац, или патња. Јесмо патили, али смо се држали наше вере. Она нам је била вреднија од крви.

Имао је Тома Димо осам година када су у Фир, крајем зиме 1915, стигли српски збегови.

Замрзнуте слике у памћењу.

– И наша кућа је примила серпског војника. И друге куће, по једног, и више. Колико је ко могао. Отац, мој Александар, говорио је овако: „Ви без хлеба можете, а они више не могу“. Памтим те његове речи. Имали смо пекару, али нико од тих војника није затражио ни кору хлеба. А напатила их је и глад и жеђ. Носили смо хлеб и у друге куће, које га нису имале довољно. Сушене смокве, грожђе, маслиново уље…

Ми, деца, нисмо се бунили. А не бисмо ни смели. Слушали смо оца како прича, како серпски војници чувају своје пушке, које су пренели преко планина. Памтим да је с поштовањем са домаћинима осталих кућа причао како су они читаву зиму пешке прешли пола Албаније. Јесте ли то и ви дошли тим путем, преко Скадра, Љеша и Драча… пита са ватром коју нису угасиле ни године ни заборав. И одмах наставља причу састављену од сопствених сећања, надограђених очевим казивањима, али и успоменама које је чувао грчки народ у Фиру.

– Војник који је био у нашој кући, био је добровољац. Не сећам се, тачно, одакле је. Из кога је места Сербије. Само се добро сећам да су му ноге биле у ранама, од пешачења. Његова униформа била је дотрајала и поцепана. Он, као авет. Али се ни на шта није жалио. Понајвише је ћутао. Сећам се и да је стално држао руку на прсима. Као да се правдао. А није био на сметњи. Сад могу да кажем, а то сам говорио и деци, нашој кући је била част што смо му помогли.

Прича нам, потом, да у почетку није било тумача да преведе разговор између породице Димо и српског војника.

– Он је писао на хартији, нешто што нисмо разумели, а потписивао се са четири слова… Серб! Показивао је иконицу и стару фотографију. Говорио нам: „Мајка, Мајка. Серб“. Серб, Сербија и мајка су три ваше речи које сам давно научио.

– Мене је отац слао и до болнице. Била је тамо, на крају вароши. И тамо сам носио хлеб, и осушено воће, козје млеко. Болница је била пуна ваших људи, жена и деце, прави костури. О њима су се бринуле часне сестре, наши лекари. У ходницима је било много умрлих. Где су их сахрањивали? Свуда. Тамо сам стално виђао доктора. Још му памтим име. Константин Калођери! Стално је он тамо дежурао. Једном сам га затекао, спустио овако главу у шаке… Плакао је и говорио: „Какав диван народ, какав народ, да оволико страда“.

albanija12

Поново удар емоција. Старом Грку су се затресла рамена.

– Било је ваших људи, и ту, у нашем манастиру Светог Козме. Опорављени су били на молитви. Стајали. Наш свештеник Кристан Петан служио је на грчком. С њим, ваш свештеник, на старословенском. Ми, деца, донели смо босиљак. Свештеник је рекао: „Сваком серпском војнику да дате по један струк“. И ми смо бојажљиво пружали босиљак. Они су нас љубили у косу и стављали стручак у кошуљу. Игуман Козма Лима им је, после, делио комадиће црквеног хлеба, и сваком по парче сушене рибе. Касније ми је отац рекао да су се двојица Срба замонашили у нашем манастиру.

Српски војници из збега, после непун месец, кренули су ка Валони. Поново пешке, до луке из које ће се отиснути према Крфу.

Тома Димо нам каже:

– Пуно нашег народа изашло је да их испрати. Свештеници, лекари, деца. Сви. они су одлазили, махали нам, захваљивали. Ми смо плакали.

Прочитајте још:
Скадар: Гробница за српске душе коју чувају Албанци католици
У срцу Албаније Срби муслимани певају Боже правде и сањају мајку Србију!