Прочитај ми чланак

СЛАВЈАНОСРБСК: Једина ослобођена Србија данас

0

SLAVJANOSRBSK Jedina oslobođena Srbija danas

У ослобађању Славјаносрбска не треба само видети симболику стравичног стања у Србији него треба схватити да је крајњи час.

Са интернет разгласа стиже до нас вест: „Српски четници ослободили Славјаносрбск!“

А нама осталима у тој радосној, тој светлој вести, следи још светлија порука: они који су Срби у Србији и желе да то остану док су живи, сад имају где да се настане. Тамо нема Наташе Кандић, нема Соње Бисерко, Соње Лихт, нема телевизије Б92, нема Блица, нема Пинка, нема РТС, нема Вучића, Дачића, Николића, нема америчког амбасадора, нема немачког амбасадора, нема папског нунција ни бискупа, нема великобританског амбасадора, нема НАТО канцеларија, еврозаједничких канцеларија, нема Зоране Михајловић, нема Бранкице, нема великобританских војних саветника за уништавање српске војске, нема великобританских водника у полицији Србије, нема Срба који иду у НАТО ратове, нема филмаџија који праве антисрпске филмове, нема писаца који пишу антисрпске књиге, у ликовним галеријама нема смећа које се зове инсталације, нема буџетског будалесања по имену перформанс, нема Сороша и његове клике… Тамо су крв и кости наших предака. Чиста крв и жуте кости наших предака.

А то са Србима данас није ништа ново.

Kликни те на слику да је увећате

Kликни те на слику да је увећате

ОДЛАЗАК У НОВУ СРБИЈУ

Из Далмације, док је њоме управљала тада најклерикалнија држава на свету, у ХVIII столећу нико није могао ни смео да буде Србин. Исто као што је то и данас у Србији на стубу срама, прогањано, забрањивано и у полицији Србије подвргнуто информативним разговорима и немим претњама. И тада је у Далмацији у једном трену тог мрачног столећа, мрачних година тамног мира у Европи, један Србин, римокатолик, задарски надбискуп Вићентије Змајевић бесомучно прогањао Србе да не буду Срби, да мењају свест. (Као рецимо А. Вучић што би, уз сва расположива државна средства, Србима да мења исто.) Али то надбискупу није сметало да се прси својим родбинским везама са патријархом Арсенијем Чарнојевићем. (Док А. Вучић за везу са својим духовним оцем у Хагу не жели ни да чује.)

Уз помоћ световних власти Млетачке републике овај врли надбискуп (без екуменских обланди у свили и дијалогу и праснословном састанчењу) хапсио је српске свештенике и монахе и на најмањи трептај српског православља, и пунио млетачке затворе у Млецима, данашњој Венецији, у Задру, у Верони, у затвору бајковитог имена Свети Срећко (San Felice), одакле су Срби излазили само у врећи за сахрањивање. Иако истих циљева, то се тада није звало екуменизам, па стога у православној Далмацији није било места за епископа. Ни у годинама када је са позорнице Далмације нестао овај архимрзитељ православних Срба.

У Млетачкој републици тада, као ни данас у Србији, Српска православна црква није бивала у милости световних власти. У оба случаја сматра се да је та установа, као миленијумска баштица Срба, веома опасна по државу и друштво. Али, упркос томе, Срби су за далматинског владику устоличили пароха бенковачке цркве Симеона Кончаревића. Без оног европејског шлифа, који је показао Тадић за време свог председниковања Србијом, од тог часа почиње веома директно прогањање владике, до оног трена када му је живот био угрожен. Прешао је с оне стране Велебита и одатле управљао својом епископијом. А, када је догорело до ноката, окупио је неколико десетина породица, постоје детаљни спискови, и кренуо је у сеобу, у Нову Србију, у данашњи Славјаносрбск.

cetnici-1

САД ТРЕБА ЗАЋУТАТИ

Неком се може отети закључак: тада Срби нису живели у својој држави, него у римокатоличкој Млетачкој републици, која је без скрупула гњецала и искоришћавала домаће православно становништво. Јесте, то је необорива чињеница. Као што је једнака Велебиту чињеница да су Срби тада имали неку врсту локалне власти, у главарима села, као и сопствени статут – што, преведено на савремене прилике, одговара комуналној управи, па и у појединим окрузима. Али главу власти чинио је Далматински провидур, као што су то данас у Србији његова екселенција амерички амбасадор, па његова екселенција немачки амбасадор, па његова екселенција великобритански амбасадор. (Као троглава аждаја.)

И дециме (што је млетачки порез) ни у постотку нису ишле у касу села, него у сеф оног млетачког властелина, који је био закупио право да убира тај порез на тлу Далмације, да би при прикупљању тог пореза показивао крајњу безобзирност, са личним наоружаним порезницима – што, преведено на савремене прилике у Србији, одговара легитимним и демократским банкарским упропашћавањем породица.

У Млетачкој републици Срби су и вољно и невољно ратовали за Млетачку републику, која их је користила по наслеђу верске подељености између мухамеданаца и православаца – вољно за плату и због части, а невољно због немаштине и крајње оскудице. Што у длаку одговара оној шачици преостале војске Србије (коју је пуног срца уништио Тадић), која ће за паре отићи у иностранство да ратује за Нато барјаке (у шта можемо убројати и онај плавичасти барјак, са венчићем од маслинове гранчице, на шта нас опомињу ратови на нашем тлу). И тако даље, са примерима који су слика и прилика данашњег јавног живота у Србији.

Да је дух прогањања Срба нешто давно ужежено није ништа ново. Нити је ново да у томе коло воде Срби. Онда се и не треба чудити што су Срби открили Нову Србију, па у четничком ослобађању Славјаносрбска не само да треба видети страшну симболику још стравичнијег стања у Србији него треба схватити да је крајњи час, као пред дахијама, да је доста расправа преко интернета, доста анализа преко интернета, доста коментара под разним родољубивим текстовима, да је доста тих успављујућих сеанси одузимања и штројења воље. Треба заћутати, муклим, гробљанским ћутањем, да чујемо како нам срца куцају, јесу ли сложна или нису. А онда ће нам се отворити капије сутрашњег дана, из овог који се зацрнео мрклом тамом, још од 5. октобра.

Да најзад очи отворимо из мртвог сна и схватимо: ако је у Новој Србији слобода, није слобода када Вучић свима у Србији неприкосновено, тирански штавише, пегла свест о лепотама Европске заједнице, када одређује шта је добро за Србију, а шта није, а то разглашавају Веран Матић и Б92, Блиц, Курир, Политика, Ало, РТС, РТВ, Пинк… и да никакав београдски мајдан не може бити препрека пред слободом.

(Нови стандард – Срђан Воларевић)