Страховиту експлозију и њене последице описао је књижевник и историчар Живан Ј. Грујичић на основу казивања тобџије у војсци краља Александра Милорада Панића, званог Топ
Тај запис гласи:
„Током аустроугарске офанзиве на западну Србију у јесен 1914. године, док су вођене крваве битке на Гучеву, Мачковом камену, Кошутњој стопи и Петриној стени, када већ беше пао Крупањ и када је небројана армада добро наоружаних непријатељских солдата већ потискивала нашу војску ка Прослопу и Тисовику, односно венцем ваљевских планина ка Колубари, резервни капетан прве класе, оснивач и први уредник листа „Политика” Владислав Рибникар, чији је рођени брат Дарко био у српској војсци која је тих дана држала недалеку Белу Цркву, командовао је српском војском у страховитим борбама које су вођене око Петрине стене.
Тих дана аустроугарски „купусари” већ беху стигли на поголему западну зараван подно Петрине стене, прекривену раскомаданим телесима својих солдата. Укопавали су ту траншеје за војску и артиљерију, с намером да што пре заузму врх Петрине стене и недалеки Рожањ и тако отворе себи пут ка врху Простоп, који беше држао Љубовијски одред потпомогнут четом војника из Дринске дивизије првог позива која је тада држала варошицу Пецку и у њој пољску болницу.
Током једне јесење ноћи, како ми је причао покојни отац, капетан Владислав Рибникар, добар зналац немачког језика, преобуче се у аустроугарског официра и с тројицом преобучених млађих официра сиђе северном страном с врха Петрине стене, заобиђе аустроугарске траншеје и с леђа зађе у њихову војску.
Како су у ранцима носили повезане снопиће штапина динамита с уметнутим капислама и свезама бакарне жице, узгред разговарајући с непријатељским солдатима, они су их по помрчини постављали на одређена места и развлачили жицу. Кад су минирали складиште топовске муниције у позадини, поставили динамит под топове две батерије и између шатора официра, они су тихо као сенке отишли у ноћ, развлачећи за собом бакарну жицу с калема.
На једном безбедном и скровитом месту, у шумској шикари са северне стране с које су дошли, прикрали су се иза једне повеће стене и крајеве развучених жица повезали с детонатором, који су оставили ту, међу душмане.
Како ми је казивао покојни отац, око поноћи, кад се све примирило, допадоше одоздо из правца села Шљивове, уз падину стеновите северне стране, тројица наших преобучених официра и прођоше кроз целу нашу траншеју, укопану дубоко укруг око целе заравни врха Петрине стене, и шапатом обавестише остале официре, подофицире и војнике да не подижу главе преко грудобрана, јер ће сваког трена капетан Владислав Рибникар дићи целу западну зараван подно Петрас града у ваздух.
Обична војска из састава Дринске и Моравске дивизије, која тек беше стигла од Ваљева, није ни знала да су наши преобучени официри с капетаном Рибникаром били међу Поћорековим зликовцима и тамо поставили пуне ранце динамита, које ће капетан Владислав, који беше остао доле подно Петрас града, детонирати и послати „купусаре” код Фрање Јосифа на други свет. Неки наредници и војници су се крстили и чудили да се капетан Владислав Рибникар одлучио на то, пошто не беше инжињерац и није се бог зна шта разумео у експлозив, као ни оних тројица поручника, од којих је један био пешадинац а друга двојица из коњичког батаљона.
Неки Илија (Сарамандић) Степановић из села Осечине, наредник и инжењерац, рекне овима што су се снебивали и крстили о Влади Рибникару да је он учен човек и да боље барата експлозивом него било који официр инжењерије, у шта се он лично уверио када је исти тај Владислав Рибникар дигао у ваздух целу батерију брдских топова на Кајмакчалану.
То су знали и многи стари војници из претходних ратова с Бугарина и Турцима, да је Рибникар био изузетно храбар и одлучан официр који се добро разумео и у друге послове који нису били у његовој надлежности.
Биће да је прошла поноћ кад је одједном плануло западно поље испод градине Петрас (тада су више звали Петрину стену Петрас град или градина Петрас, пошто је на самом врху и наоколо било доста остатака римског града Петраса, високих кула и бедема, али и развалина из средњег века, када је на њој био велики дворац српског властелина Радослава).
Тај страховити пламен одмах је пропратила још страховитија грмљавина, која је у таласима потресала западно поље у подножју, док су делови раскомаданих топова, топовских чаура, запрежних кола, пушака и људских тела падали с велике висине на километар наоколо, па и на положаје наше војске укопане на градини Петраса.
Нешто после те невиђене и неслућене страхоте, како ми је казивао отац и други његови саборци који су били у борбама од почетка до краја Првог светског рата на Швабе, па и те ноћи на Петриној стени, доста наших војника је израњављено од раскомаданих и покршених швапских скаламерија које су падале из намраченог неба заједно са ситном и хладном јесењом кишом.
У свануће, кад су наши провирили из траншеја и бацили визир доле на на западно подножје градине Петрас, цела зараван беше разорена и прекривена раскомаданим телесима швапских солдата које су се још пушиле и шириле језив задах спрженог људског меса. Оно што је преживело подаље у позадини беше током те ноћи избегло назад и заобишло страшну градину Петрас и избило пред наше положаје на Рожњу, где их је бројна српска војска ватром из митраљеза и топова збрисала с лица земље, па су их после наши сељаци данима укопавали у дубоке гробнице по шумским ћувицима подно висоравни.
Неколико дана после, кад је Поћорек поново заузео Мачков камен, варошицу Крупањ, Кошутњу стопу и друге важне планинске висове у Рађевини, невиђена швапска сила ударила је поново на положаје на Петриној стени, којом приликом су наши војници кренули с врха градине на јуриш, где дичног капетана Владислава Рибникара погоди картеч из топова па га наши дигоше и изнеше назад у траншеје градине Петрас.”
Запис Живана Ј. Грујичића допунићемо цитатом из књиге „Политика сведок нашег доба 1904–1984” Драгољуба Миливојевића.
„Официри и војници који су гледали једанаест часова умирање капетана Владислава Рибникара, очију пуних суза, причали су о тренуцима који се никад не могу заборавити. Његова смрт је личила на умирање старинских витезова о којима се још само у легендама прича.”
Миливојевић, дугогодишњи уредник „Политике”, подсећа да је сличну храброст и патриотизам у борбама на првој линији фронта показао и Дарко, млађи брат Владислава Ф. Рибникара, и случај је хтео да обојица погину, такорећи заједно, један за другим у размаку од једног дана.
Оба брата су сахрањена тамо где су и погинули: Владислав у Пецкој а Дарко у Белој Цркви.
Граница између овог и оног света
„Посматрајући данас гробни белег капетана Владислава Ф. Рибникара у осечанској варошици Пецкој и гробни белег његовог млађег брата капетана Дарка Ф. Рибникара у крупањској варошици Белој Цркви, чини ми се као да посматрам горњу границу коју су они повукли и својим гробовима обележили између овог и оног света.”
Овом реченицом завршава се запис Живана Ј. Грујичића, који се четири деценије аматерски бавио научноистраживачким радом, бележећи значајне догађаје из далеке а и блиске прошлости Подгорине, Рађевине и Азбуковице. Аутор је више вредних публикација, објавио је три романа, био је члан Удружења књижевника Србије и дугогодишњи председник Друштва истраживача у Осечини у којој је рођен 1959. године. Преминуо је маја ове године. Моја породица га је познавала, сећам се да је водио занимљиве разговоре с мојом мајком Јаром Рибникар, књижевницом.
Двојица најзаслужнијих
Оснивач и власник „Политике” Владислав Ф. Рибникар и његов млађи брат Дарко били су на самом почетку рата мобилисани као резервни официри, док је трећи брат др Слободан био војни лекар. Сва тројица су отишла на фронт. Рибникари су учествовали и у балканским ратовима и били рањавани: Владислав на Једрену а Дарко на Куманову.
„Политика” је о погибији свог оснивача и првог уредника – двојице најзаслужнијих људи за њено покретање и десетогодишње излажење – писала: „За два дана Политика је изгубила оне који су јој душу и живот дали, који су је подигли и учинили оним што је она данас”. А о њиховом јунаштву и патриотизму: „Кад се буде писала историја нашег великог рата, имена браће Рибникар биће исписана златним словима у низу јунака чију успомену имају поколења да чувају”.
Приредио Даворин Дарко Рибникар, новинар и унук твораца „Политике” и бранитеља отаџбине у Великом рату
(Политика)