Прочитај ми чланак
(Ратко Паић)
И ове године радосни тренутак поласка у школу је помућен податком да се непрекидно смањује број ђака у Србији услед катастрофалних демографских кретања. Наиме, школска година је почела за 68.000 првака, што значи да се њихов број за последњу деценију и по смањивао у просеку за по 1.000 првака годишње. Стога, ако се системским мерама на нивоу државе не заустави овај дугогодишњи тренд, сурова математика нам каже да ће се за ђаке прваке у Србији већ 2082. године огласити последње школско звоно, јер их више неће бити.
Ма колико да је тешко поверовати у такав сценарио, статистички подаци су неумољиви и показују да су ствари отишле толико далеко, да је само одлучном акцијом могуће преокренути ситуацију и избећи тужан крај. Наиме, ради се о томе да само осам општина у Србији имају позитиван природни прираштај, а у целом остатку земље становништво се смањује драматичном брзином, с обзиром да разлика између умрлих и рођених износи чак 35.000 хиљада, што представља губитак једног озбиљног града сваке године. Зато и не треба да чуде новински наслови у локалним гласилима поводом почетка нове школске године, да је фактички свуда приметан осетан пад броја ђака првака, па се у том контексту помињу Крагујевац, Вршац, Бор, Кикинда, Ваљево, Суботица, Ниш, Сомбор, те многи други градови, као и сам Београд, а посебно је драстичан пример Панчева, где ће број првака у односу на прошлу годину бити мањи за чак 7 процената. Наравно, то је сасвим логична последица чињенице да стопа рађања ни изблиза није довољна чак ни за просту репродукцију становништва. А да при том није реч ни о каквим неутемељеним претпоставкама, сведочи званична изјава српског министра Вулина, који је дословно изјавио ово – „Србија има поражавајуће демографске бројке. Ми смо најстарија нација у Европи, а други смо у свету после Јапана. Застрашујућа статистика показује да се у Србији обави више побачаја него порођаја“, закључио је министар.
Па ипак, у свему томе можда највише брине недостатак визије како остварити демографски опоравак, иако постоје добри примери да су земље са сличним показатељима успеле да државним мерама преокрену такав негативан тренд. Конкретно, у Русији је истовремено постигнуто повећање рађања и смањење смртности становништва, што је резултирало позитивним природним прираштајем у 2013. години, иако је и тамо ситуација била критична читаве последње две деценије. Али како се видело, на крају се руска државна подршка рађању трећег детета показала успешном, а она се током низа година састојала у обилној финансијској помоћи родитељским паровима кроз програм под називом „мајчински капитал“. Међутим, све док се и у Србији не обједине потребна воља и неопходна средства за сличан програм опоравка, број становника ће и даље константно да пада, исто као и број ђака првака, све док не дође 2082. година када би школске клупе могле остати сасвим празне. А уколико се некоме учини да у таквој прогнози постоји трунка претераног песимизма, онда нека узме калкулатор у руке и резултат ће поново бити чиста нула, ако се не промени статистички тренд који сада постоји. И зато радујмо се почетку нове школске године, заједно са првачићима. Док их још имамо.
