Прочитај ми чланак

ПЉАЧКАШКА ПРИВАТИЗАЦИЈА: Нестају и последње старе кафане

0

znak-pitanja-x

Да ли ће и оно ма­ло ста­рих бе­о­град­ских ка­фа­на не­ста­ти? Од та­квог сце­на­ри­ја стра­ху­ју за­по­сле­ни у Уго­сти­тељ­ском пред­у­зе­ћу „Ва­рош ка­пи­ја”. Та фир­ма, осно­ва­на 1962, да­нас је у сто­про­цент­ном дру­штве­ном вла­сни­штву и је­дан је од ма­ло­број­них чу­ва­ра чу­ве­них пре­сто­нич­ких ре­сто­ра­на. Ако бу­де за­ин­те­ре­со­ва­них за ње­ну при­ва­ти­за­ци­ју, огла­ше­ну у јав­ном по­зи­ву за про­да­ју 502 пред­у­зе­ћа, „Знак пи­та­ња”, „Ко­ла­рац”, „Сун­це” и дру­га бо­ем­ска све­ти­ли­шта мо­гла би да до­би­ју но­вог вла­сни­ка.

Упра­во због то­га стре­пе мно­ги од 127 рад­ни­ка ко­ји су већ ис­ку­си­ли на­ка­рад­но­сти при­ва­ти­за­ци­је у уго­сти­тељ­ству, јер су у „Ва­рош ка­пи­ји” на­шли ухле­бље­ње по­што су ка­фа­не у ко­ји­ма су до­тад ра­ди­ли оти­шле на до­бош. Са­да има­ју ре­дов­не за­ра­де, уз до­при­но­се, здрав­стве­но оси­гу­ра­ње, ре­грес, то­пли оброк, пре­воз…

Не чу­ди сто­га што Бо­шко Ку­зма­но­вић, уго­сти­тељ са 36 го­ди­на ис­ку­ства и пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра „Ва­рош ка­пи­је”, ка­же: „Сра­мо­та нас је што смо се на­шли ме­ђу те 502 фир­ме”.

– Над­ле­жни на­во­де да же­ле да рас­те­ре­те др­жав­ни бу­џет од из­др­жа­ва­ња фир­ми ко­је су у не­ре­ше­ном ста­ту­су. Али, ми ни ди­нар суб­вен­ци­ја не до­би­ја­мо од др­жа­ве, а кроз по­ре­зе, до­при­но­се и ПДВ да­је­мо јој нај­ма­ње шест ми­ли­о­на ди­на­ра ме­сеч­но. Ни­смо оп­те­ре­ће­ни ни­јед­ним кре­ди­том, а у 2013. смо има­ли 6,5 ми­ли­о­на ди­на­ра до­би­ти – ис­ти­че Ку­зма­но­вић.

У јав­ном по­зи­ву пи­ше да је гу­би­так „Ва­рош ка­пи­је” 13,7 ми­ли­о­на ди­на­ра ве­ћи од ви­си­не ка­пи­та­ла. То је, ка­же Ку­зма­но­вић, ми­нус на­сле­ђен из пе­ри­о­да кад је ова фир­ма има­ла де­се­ти­не ре­сто­ра­на и пре­но­си се из го­ди­не у го­ди­ну. Али сма­њу­је се по­зи­тив­ним по­сло­ва­њем.

– Пре не­ко­ли­ко да­на, фи­нан­сиј­ска по­ли­ци­ја је пет са­ти оба­вља­ла кон­тро­лу у „Зна­ку пи­та­ња” и ни­је уста­но­ви­ла ни­јед­ну не­пра­вил­ност – ка­же Ку­зма­но­вић.

Опа­сност од ло­ше при­ва­ти­за­ци­је пре­по­зна­та је и у ана­ли­зи из јав­ног по­зи­ва, уз „мо­гућ­ност да не­ста­ну ста­ри бе­о­град­ски ре­сто­ра­ни”. То се де­ша­ва­ло и ка­да су ра­ни­је про­да­ва­на уго­сти­тељ­ска пред­у­зе­ћа, по­пут „Три гро­зда” чи­је су мно­ге ка­фа­не за­ка­тан­че­не, а фир­ма до­ве­де­на до сте­ча­ја.

Као пред­но­сти „Ва­рош ка­пи­је”, у ана­ли­зи се на­во­де ло­ка­ци­је ре­сто­ра­на, имиџ и тра­ди­ци­ја, до­след­ност у пру­жа­њу и ква­ли­те­ту уго­сти­тељ­ских услу­га, ди­фе­рен­ци­ра­ност по­ну­де и кре­дит­на не­за­ду­же­ност. Шан­се за уна­пре­ђе­ње по­сло­ва­ња су, пре­ма истом из­во­ру, по­ве­ћа­ње бро­ја стра­них ту­ри­ста у Бе­о­гра­ду и про­ши­ре­ње ноћ­не по­ну­де. Као не­до­ста­ци пре­по­зна­ти су објек­ти у за­ку­пу, за­ста­ре­ла опре­ма и не­до­ста­так усло­ва за до­би­ја­ње ХА­САП стан­дар­да.

Два и по ре­сто­ра­на у вла­сни­штву

Од се­дам ре­сто­ра­на ко­ји­ма га­зду­је „Ва­рош ка­пи­ја”, у вла­сни­штву овог пред­у­зе­ћа су „Знак пи­та­ња”, „Сун­це” и по­ла ло­ка­ла „На­ше мо­ре”. За дру­гу по­ло­ви­ну те ка­фа­не, као и за „Про­ле­ће”, „Злат­но бу­рен­це” и „Ко­ла­рац”, „Ва­рош ка­пи­ја” пла­ћа за­куп по­слов­ним про­сто­ри­ма оп­шти­на на ко­ји­ма се на­ла­зе.

Од ове го­ди­не, под ки­ри­јом је и сед­ма ка­фа­на „Кор­зо” за ко­ју је на­пра­вљен уго­вор о за­ку­пу с на­след­ни­ци­ма пред­рат­них вла­сни­ка ко­ји­ма је не­дав­но вра­ће­но зда­ње у ко­јем се на­ла­зи.

Ре­сто­ран „Парк” – не­ка­да ве­ле­леп­но уго­сти­тељ­ско све­ти­ли­ште на углу Па­ри­ске и Узун Мир­ко­ве, а по­том ка­фа­ни­ца у Па­ри­ској – не­дав­но је за­тво­рен. „Ва­рош ка­пи­ја” ни­је има­ла ра­чу­ни­цу да за­др­жи у за­ку­пу ло­кал у згра­ди ко­ја је та­ко­ђе вра­ће­на пр­во­бит­ним вла­сни­ци­ма.

„Знак пи­та­ња” под – зна­ком пи­та­ња

У јав­ном по­зи­ву ни­је пре­ци­зи­ра­но да ли ће евен­ту­ал­ни ку­пац „Ва­рош ка­пи­је” га­здо­ва­ти и „Зна­ком пи­та­ња”. Тај ре­сто­ран био је 2004. го­ди­не „за­слу­жан” за по­ни­шта­ва­ње пр­вог огла­са за при­ва­ти­за­ци­ју овог уго­сти­тељ­ског лан­ца. Зда­ње у ко­јем се на­ла­зи „Знак пи­та­ња” је 1946. про­гла­ше­но за спо­ме­ник кул­ту­ре, па је аук­ци­ја од­ло­же­на јер по за­ко­ну објек­ти с та­квим ста­ту­сом не мо­гу пре­ћи у при­ват­но вла­сни­штво.

Из истог раз­ло­га, од­лу­ком Вла­де Ср­би­је из 2007. од­лу­че­но је да у слу­ча­ју по­нов­не про­да­је „Ва­рош ка­пи­је”, овај ре­сто­ран, ко­ји да­ти­ра из 19. ве­ка, бу­де из­у­зет из имо­ви­не тог пред­у­зе­ћа и, са­мим тим, од при­ва­ти­за­ци­је.

До­дат­ну ком­пли­ка­ци­ју ства­ра и то што по­том­ци по­ро­ди­це Па­вло­вић, ко­јој је при­па­да­ло зда­ње у Кра­ља Пе­тра, зах­те­ва­ју по­вра­ћај имо­ви­не. У „Ва­рош ка­пи­ји” ка­жу да су 1972. ку­пи­ли згра­ду и то нај­ве­ћим де­лом од чла­но­ва те по­ро­ди­це.

Једино „Венеција” васкрсла

Многи београдски ресторани затворени су претходних година од како су из државних прешли у приватне руке, а њихова матична угоститељска предузећа доспела су у стечај. Такву судбину доживели су, између осталих, некада познати ланци кафана „Три грозда”, „Вождовац”, земунски „Централ”… Колико је значајних боемских светилишта затворено услед својинске трансформације сведочи и пример „Венеције” у Земуну, која је припадала „Централу”. Закатанчена је 2013, у години када је обележавала сто година постојања. Срећом, овај ресторан сада ради јер је прешао у руке предузећа „Планум” које њиме газдује.

Међу малобројним изузецима од катастрофалне приватизације београдских ланаца ресторана је УП „Вишњица”. Локали овог ланца – међу којима су „Тошин бунар”, „Ушће”, „Морнар” и други – и данас раде.

С друге стране, списак трајно затворених боемских окупљалишта знатно је дужи, а последње такво место у низу је некада чувени ресторан „Под липом”. Простор у којем је радио продат је и однедавно се тамо налази дрогерија.

(Политика)