Прочитај ми чланак

„МАНИФЕСТ“ УКРАЈИНЦА ИЗ ХАРКОВА: Ја сам Рус!

0

p-info

Завидим Русима, завидим овим „кацапима“ и „Москаљима“[1]!

Завидим им на Олимпијади, и на војсци. Многи моји пријатељи и родбина су у Русији. Гледам како расту и мењају се. Верују у свог председника. Верују у своју војску. Поносе се својом великом историјом, успесима и победама.

Некада је то била наша заједничка историја, заједничке победе и успеси. Не тако давно. Они су се помирили са собом. Не маре за Запад који ми сматрамо божанством. Они иду даље, развијају се, о чему нама не говоре на телевизији и форумима. Мени је јасно да ми губимо, а не они. Ми смо све слабији, а они су све јачи.

Колико год гласно викали „Слава Украјини“, то се неће променити.

Не тако давно, злурадо смо гледали код њих Чеченију.

А данас су Чеченци ништа мање Руси од самих Руса. Спремни су да се боре за своју велику, обновљену земљу, чијим се делом сматрају. Данас се ми плашимо чеченских батаљона. Како је до тога дошло???

Они су се још колико јуче убијали међусобно. Али разлог је једноставан: Чеченци су успели да се сете да су и они Руси, да су и они део велике државе и великог народа.

Ми се злу радујемо кад њих задесе катастрофе и тероризам.

А они их сваки пут превазиђу и постају јачи! Иако је против њих цео свет! Падну и опет устану. Устану и смеју се. И испљуну крв кроз зубе.

Ми вриштимо како су они робови. Како ће ускоро пропасти, како ће нафте нестати, НАТО напасти, а њих задесити још једна казна. Али они су ми! Ми пљујемо на сопствени одраз. На себе.

Морамо схватити да смо једно. И кад то схватимо и разумемо, онда ће се вратити онај осећај наших предака – осећај унутрашње снаге, наде, вере, и поноса. Да смо и ми Руси.

Нема везе ко су нам преци: Украјинци, Татари, Јевреји, Бурјати или Узбеци. Нема везе шта смо по вери, католици, православни, муслимани или Јевреји. Није битно. Битно је да смо Руси! Да смо део великог народа и велике државе.

Јесте да наша велика држава и велики народ имају још проблема. Али ако се сетимо да смо Руси, све ћемо променити заувек! И тога се сви плаше.

Плаше се да ћемо се сетити. Да ћемо опет бити заједно.

Зато око нас плету паучину лажи и обмана. Те лажи онда одржавамо ми, али и у Русији.

Не дозвољавају нам да се пробудимо. А ако се не сетимо ко смо, никада се нећемо пробудити.

О овој ситуацији, окупацији, итд.

Ко највише виче да морамо да заштитимо „нашу“ независност, целовитост и слободу? Олигарси, функционери, парламентарци. Престрављени су од помисли да ће морати да одговарају за све што су током година учинили Отаџбини?

Можда ово није окупација – можда је ово ослобођење? Можда је наш народ дошао да нас спасе кад смо изгубили сву наду и поклекли?

Можда треба да станемо заједно и уништимо све ове лажљиве политичаре, олигархе, функционере и начелнике којима иде пена на уста док вриште како сви треба да одемо у смрт. Да гинемо за њихове виле, јахте и дворце, њихове банковне рачуне, њихову слободу да нас пљачкају, и да не одговарају за своје поступке.

Знам да ће овај Манифест да скидају са Мреже. Да ће хиљаде љутитих коментатора да ме оптужује како сам издајник, Путинова продана душа, кацап, москаљ. Не марим. Знам да је истина са мном.

Ја сам украјински родољуб – истински родољуб – и сада се одлучује о судбини моје Украјине и мог народа.

Или ћемо се сетити ко смо, или ће нас нестати.

Волим свој украјински народ, наше претке и нашу културу. Ја сам Украјинац. Али сам више од тога.

Ја сам Рус.

Андреј Авраменко, Харков


[1] Прим. ур: КАЦАП је реч која се употребљава за Русе. МОСКАЉ је реч која је прво настала као назив руских војника – које су тако називали у 17. и 18. веку, кад су се појавили на тим просторима. После је означавала све који раде за централну власт, без обзира на националност.

(stanjestvari.com)