Међу многим бесмисленим одлукама кијевског режима, које умногоме воде уништењу сопствене земље, издваја се закон о економским санкцијама против Русије, који је Врховна рада, на иницијативу Јацењукове владе, недавно усвојила.

Међу врло педантно набројаних 29 (!) облика санкција предвиђено је блокирање актива, ограничавање трговинских операција, прекид транзита енергената, летова и превоза робе преко територије Украјине, као и привремена обустава у извршавању економских и финансијских обавеза и још много другог. Заправо, наведени закон предвиђа потпуно кидање руско-украјинских веза, а извршној власти даје право да одређује темпо и сразмере увођења санкција онако како она буде сматрала да треба.

Тај закон не само да Украјини наноси огромну штету, већ је одбацује далеко уназад и то не ни у двадесети, већ, пре би се рекло, у деветнаести век, у време спахија и надничара и води потпуној деградацији националне индустрије и научно-техничког потенцијала. При том – тотална аграризација украјинске народне привреде која се већ осећа, и која се очигледно уводи како би се „лакше могло управљати кметовима“ – земљи неће дати баш никакво, чак ни привремено олакшање. Неће бити могућ ни пласман пољопривредних производа Европи у којој се, после укидања увоза из Русије, предвиђа криза пољопривредне производње. А Москви ће кијевске санкције, уместо корпоративних испорука по застарелој технологији, омогућити јачање стимуланса за развој нове, савршеније производње и са висококвалификованом радном снагом из Украјине.

Ради се не само о укупном износу билатералне трговине Русије и Украјине (у 2013. – 38,2 милијарде $) која се може упоредити са величином размене Украјине са читавом Европом (45,6 млрд.$). Јацењук је проценио да ће само директни губици од смањења сарадње са Москвом изнети 7 млрд. долара. Наведени износ је за Кијев сам по себи огроман, али је још важнија структура тог губитка. На Русију отпада приближно 58% извоза украјинске машиноградње (2,2 милијарде од 3,8), али у руском увозу машиноградње „украјинско“ учешће износи укупно 3,8%. У испоруци опреме за железнице из Украјине у извоз на руско тржиште одлази преко 70% (1,7 милијарди $ од 2,4), код производа неорганске хемије тај је показатељ 53% (0,9 милијарди од 1,7), и тд. Наведене индустријске гране још увек у себи имају елементе високих технологија, и у њима је прилично висока додата вредност. Због недовољно развијеног унутрашњег тржишта и чињенице да се производи тих грана не продају у довољној мери на другим – спољним тржиштима, многа предузећа ће морати да буду затворена а њихови радници истерани на улицу. Заједно са њима ће отпасти потреба за конструкторима, научницима, институтима, научним радом и школама. Тај процес никако неће моћи да се поврати.

Исто то се односи на војну индустрију – најбогатије наслеђе совјетског времена у Украјини, баш као и у Русији. Али ако Москва, пошто коригује своје одбрамбене програме, успе да прође без кооперације са Украјином, ова друга без Русије тешко да ће моћи. Рачуница да ће Кијев наставити да трећим земљама испоручује заједничке производе по дампинг-ценама, између осталог и тамо где су „вруће тачке“ – нема никакве логике. Украјинска војна индустрија која зависи од различитих елемената из руских војних фабрика неће моћи сама да их замени. А предвиђени прелазак на стандарде НАТО-а ће војну индустрију да дотуче.

Познати украјински економиста, академик Валериј Гејец, истиче да Русија „већ много година прилично успешно развија програме за замену увоза, између осталог и оног који се односи на производе са војном наменом, а пре свега оних робних позиција у којима је она још од совјетског времена зависила од испорука из бивших република Совјетског Савеза“. Свим тим су обе стране могле да се баве заједно, да обе имају корист, али нови режим то не жели, и сада је дошло време да жње плодове свог катастрофичног избора.

Најкарактеристичнији је случај на који украјинске власти воле да се позивају као на пример тога да и Украјина може да нанесе јако велику штету Русији – фабрика „Мотор-Сич“ у Запорожју. То је по свим мерилима велико предузеће (око 17.000 радника) и оно је у совјетском периоду имало монопол на производњу мотора за хеликоптере, а сада покрива половину потреба Русије. Између холдинга „Вертољоти Росији“ („Хеликоптери Русије“) и фабрике „Мотор-Сич“ на снази је дугорочни уговор, потписан на 5 година, на вредност од 1,2 милијарде долара, по коме је Украјина обавезна да до 2016.године Русији испоручи приближно 1300 мотора ТВ3-117 за комерцијалне хеликоптере Ми-8, Ми-17 и Ми-24.

Међутим, у овом тренутку предузеће „Климов“, руски произвођач и проналазач мотора за хеликоптере серија „Ми“ и „Ка“ завршава изградњу новог конструкционо-производног комплекса у санкт-петербуршком микро-рејону Шувалово. Производњом 600 мотора за хеликоптере фабрика ће већ 2015.године постићи пун производни капацитет који треба да покрије све потребе Русије. Али ако затреба – фабрика ће у кратком року моћи да повећа производњу. У њој ће се производити и савременији и ефикаснији мотори ТВ7-117 за хеликоптере Ми, и ВК-2500 за Ка-50 ( који је познат као „Црна ајкула“) и Ка-52 („Алигатор“).

По неким подацима, председник корпорације „Мотор-Сич“, који је на том положају већ више година, Вјачеслав Богуслајев, тежи да корпорацију сачува по сваку цену изјављујући да своје капацитете за монтажу може да пребаци у Русију или у неку другу земљу. Он тврди и да је РФ уместо украјинских већ купила француске моторе за хеликоптере. Али, тешко да би кијевске власти дозволиле да се то предузеће пребаци у Русију, оно ће пре бити до темеља уништено, као што се то већ чини са индустријом Донбаса. Уосталом, у новој фабрици „Петербуршки мотори“ ће се увек наћи место за искусне професионалце из Запорожја.

Слична је ситуација и у водећем украјинском предузећу за производњу авиона, кијевском ГП „Антонов“ (са 13500 хиљада запослених). Већ више месеци влада покушава да смени његовог директора Дмитрија Киву који активно сарађује са руским произвођачима и који схвата да је фабрика без њих осуђена на пропаст. Без обзира на све званичне изјаве о његовој замени особом која подржава режим, захваљујући протестима радника Дмитриј Кива је и да ље директор «Антонова».

Последњи масовни митинг у његову подршку у тој фабрици је одржан 4.августа. Међутим, фабрика се захваљујући бездарној политици владе практично не бави својом правом делатношћу. А у међувремену једна друга фабрика за производњу авиона, «Авиастар», проширује капацитете, између осталог и оне у којима се производи легендарни транспортни авион Ан-124-100 «Руслан». Тамо изјављују да су спремни да приме до 3000 сарадника «Антонова» – не административаца и менаџера, већ висококвалификованихрадника и инжињера. У делу града који је уз фабрику већ се гради цео квартал: планирано је да до 2020. године буде саграђено 5.000 станова.

Што се тиче ракетно-космичке гране, и ту ће губљење руских наруџбина за Украјину да постане губитак који ће се и те како осетити, јер ће се на суво довести «Јужмаш» из Дњепропетровска, гигант још из времена постојања СовјетскогСавеза. Они сарадници тог комбината, који пожеле да наставе рад у својој струци очигледно ће морати да срећу траже у остваривању грандиозних руских пројеката међу којима су изградња читаве породице ракета «Ангара» и освајање космодрома «Восточниј» («Источни»). Све у свему, могућа штета Украјине од прекида сарадње са Русијом само у производњи авиона и у ракетно-космичкој грани у неколико следећих година се процењује на 10 – 20 милијарди долара, што у великој мери превазилази Јацењукове процене о стању комплектне украјинске економије.

У области бродоградње Русија ће, према изјавама подпредседника РФ Д.Рогозина, пребацити производњу мотора за фрегате своје војне поморске флоте из Николајева у руски Рибинск». Сви гасно-турбински мотори морају се производити само на територији Русије. Морамо да размишљамо како да надокнадимо пропуштено и да истовремено направимо снажан технолошки скок». Може да се предпостави да ће се и стручњаци из Николајева који ће остати без посла такође пребацити у Рибинск.

Огромне губитке ће претрпети и украјинска енергетика. Има много разлога за то: од прекидања транзита енергената кроз Украјину до заустављања пројеката модернизације и изградње нових атомских енерго-блокова. Ту се штета процењује на око 6 милијарди долара: Богдан Соколовски, бивши опуномоћени представник председника Украјине за међународна питања енергетске безбедности мисли да се Украјина «нуклеарном енергетиком лако може избацити на суво». Соколовски предлаже да се замисли ситуација у којој ће Москва престати Кијеву да испоручује нуклеарно гориво. «Највише за годину дана зауставиће се сва атомска енергетика и ми ћемо остати без половине струје. За сваку државу то представља колапс» – подвлачи он. Прекид технолошке сарадње у сфери атомистике ослобађа посла многе добре стручњаке из харковског «Турбоатома», не остављајући им другачију могућност за рад, осим предузећа исте струке у Русији.

Све у свему – због изглашавања закона о економским санкцијама Русији украјинска предузећа треба за своје производе да што пре у трећим земљама траже нова тржишта за, како се процењује, приближно 15 милијарди долара годишње. Практично је немогуће да се то учини чак ни у неколико следећих година које, осим тога, садашњи режим нема.

Замишљени програм «економског кажњавања» Русије руској економији отвара нове перспективе – због неминовног преласка квалификоване радне снаге из Украјине у Русију и због одлива мозгова. Али, при том ће бити кажњена само Украјина. Шта да се ради када они који сада владају у Кијеву не цене поштен рад, веште руке, таленте инжињера и конструктора, већ послушне «притискаче» окидача и непринципијелне моралисте.

 (ФОНД СТРАТЕШКЕ КУЛТУРЕ – Дмитриј Минин)

Ознаке: Дмитриј Минин, санкције Русији, свет вести, Украјина вести, украјински закони