Пасти у унинију или чамотињу је страст и грех мисли које шаље зао дух. Унинија је стање сете и депресије које обузима услед насртаја поденбеског света.

БОРБА СА ДУХОМ УНИНИЈА (X књига правила)

108. Као шеста, предстоји нам борба са страшћу коју ми можемо назвати унинијем, чамотињом или срдачном сетом. Она је сродна тузи и њу особито трпе монаси који странствују по пустињама. Она је најнепријатнији непријатељ оних који пребивају у усамљености. Она сваког монаха узнемирава нарочито око шестог сата (у дванаест сати по нашем рачунању времена, односно у подне) као нека грозница која у одређене сате напада болесну душу са својим растројавајућим дејствима. Неки старци (Евагрије И том, стр. 631), називају је подневним демоном, о коме се говори у 90. Псалму.

109. Напавши на бедну душу инока, униније рађа ужас према месту [на коме пребива], одвратност према келији и презир према братији који живе са њим, или на мањој удаљености од њега, представљајући их лењивим и сасвим недуховним, док њега самог сасвим разлењује и одвраћа од дела којима се обично занима у свом обиталишту. Оно у њему слаби вољу да седи у келији, не допушта му да приступа читању, нагони га да уздише и да се жалости што је толико времена проживео без имало напретка и што није стекао никакав духовни плод, те му саветује да тугује због тога што остаје у пустом месту иако би могао да управља другима и да многима доноси корист, и стога што никога није васпитао и што никога својим поукама и учењем није духовно родио. Затим му оно хвали манастире који се налазе далеко од њега, представљајући места на којима се они налазе као много кориснија за духовно напредовање, будући да могу више да потпомогну спасење, док општење са тамошњом братијом приказује као најпријатније и духовно назиђујуће.

Насупрот томе, место на коме се он налази представља као неподношљиво, напомињући му да од братије која ту пребива нема никакве поуке, док све нужно за одржавање тела добија са огромним трудом. На крају, оно усамљенику наговештава да неће моћи да се спасе уколико остане на том месту, те да ће ускоро погинути уколико не остави келију и уколико се одмах не пресели на неко друго место. После тога, око петог и шестог часа оно његово тело доводи до такве немоћи и до такве изгладнелости да му се чини као да је исцрпљен и изморен од дугог путовања и најтежег труда, или као да је поднео дводневни или тродневни пост без икаквог поткрепљивања храном. И ето, он се у немиру обазире тамо-амо, уздише због тога што му нико од братије не долази, често улази и излази из келије, и посматрајући сунце има утисак да споро тече ка заласку. У таквој неразумној сметености ума он као да је обавијен мраком, те постаје неспособан за било какво духовно делање. Он почиње да мисли да се од такве напасти не може избавити уколико не посети неког од братије, или уколико се не утеши сном.

Ту тај разорни дух почиње да му износи да треба да учини неопходне посете братији, или да посећује болне који се налазе у близини или далеко. Он му, такође, убацује [помисао] да је дужан да пронађе неке рођаке или рођакиње и да их почешће посећује, те да би било велико дело побожности уколико би неку благочастиву жену, која је се посветила Богу и која је лишена сваке помоћи од родбине, почешће посећивао и доносио јој све што јој је потребно, будући да се њени сродници не старају о њој. [Он му подмеће закључак] да се треба више трудити у делима благочастивости те врсте, док је седење у келији бесплодно и не доноси никакав напредак.

110. Тако се узнемирава бедна душа, заплетена у непријатељске замке све док се монах, изморен духом унинија, или баци у постељу, или напусти келијско затворништво, иштући избављење од напасти у посети некога од братије. Међутим, та посета, коју он у садашње време користи као лек, у рукама његовог противника убрзо постаје средство које изазива још веће растројство. Јер, непријатељ ће још чешће и снажније нападати онога ко му, као што је на делу дознао, одмах, чим започне борба, окреће леђа, те своје спасење не очекује ни од победе ни од супротстављања, него од бекства. Он ће, наиме, мало по мало напуштајући келију, почети да заборавља на главно дело свога звања које се састоји у стремљењу према Божанственој, свепревазилазећој чистоти, која се може постићи једино у свагдашњем безмолвном пребивању у келији и у непрестаном Божанственом поучавању. Тако, на крају, војник Христов бежи од своје борбе, заплиће се у светска дела и више није угодан Војводи (2.Тим.2,4), коме је обећао служење.

111. Блажени Давид је веома прекрасно изразио све штетне последице те болести у следећем стиху: Задрема душа моја од унинија (Пс.118,28). И заиста, у то време спава душа, а не тело. Јер, рањена стрелом ове разорне страсти, душа заиста постаје поспана за сва стремљења према врлини и за праћење својих духовних осећања.

112. Према томе, истински војник Христов, који жели да се законито подвизава у борби за савршенство, треба да се стара да и ову болест изагна из скривница своје душе. Он и против тог најнеумеснијег духа унинија треба да се смело наоружа супротстављањем, како не би пао ни од рањавања стрелом сна, нити као бегунац иступио из затворништва своје келије, чак ни под оправданим изговором благочашћа.

113. Јер, онога кога почне да савлађује са било које стране, он оставља да пребива у келији без икаквог успеха, начинивши га лењивим и безбрижним, га изгони напоље и чини скитницом и лењивим за свако добро дело, присиљавајући га да постојано обилази келије братије и манастире, и да ни о чему другом не помишља осим о томе где и под којим изговором да нађе себи прилику да обедује следећи пут. Јер, ум лењивог ни о чему другом не мисли осим о храни и о стомаку. Сревши негде пријатеља у неком мушкарцу или жени, који обамиру у истој хладноћи, он се уплиће у њихова дела и потребе. Мало по мало ухвативши се у замку таквим занимањима која су штетна за његову душу, и као обавијен змијиним загрљајем, он се већ више никада неће моћи одвојити од њих, нити се обратити ка напуштеним делима ранијег звања.

114. Дух унинија у нама, пре свега, изазива лењост, одвраћа нас од делања и учи беспосличењу. Стога је главно дејство против њега: не попуштати и седети за делом. У том погледу ми, као лекарски рецепт против унинија, можемо примити оно што је свети Павле Солуњанима писао о труду: Али вас молимо, браћо… да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама (1.Сол.4,10-11). Он каже: живите мирно, тј. пребивајте безмолвно у својим келијама како од разних прича (од којих не може да се сачува онај који празно лута тамо-амо) не би изгубили свој унутрашњи мир, те почели и другима да причињавате немир. Он затим каже: гледајте своја посла, тј. немојте се, заносећи се радозналошћу, старати да сазнате дела света и да испитујете понашање друге братије како се уместо бриге о сопственом исправљању и ревновања за стицање врлина не бисте навикли да своје време проводите у осуђивању и клеветању братије.

И још он каже: радите својим сопственим рукама, тј. седећи у келији, прионите на рукодеље. Тиме је он одсекао саму могућност онога што је раније одбацивао. Онај ко воли да седи за послом нема када да шета тамо-амо, да истражује туђа дела, да се уплиће у њих и суди о њима. У другој посланици истим Солуњанима он овоме додаје: Заповедам вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2.Сол.З,6).

Овде он већ не моли, него заповеда, и то не простим речима, него именом Господа нашега Исуса Христа. Тиме он даје да разумемо да је та заповест обавезна. Из даљих речи се види да је то заповест о труду. Онога ко га избегава не треба примати у хришћанску заједницу. Према томе, он заповеда да се удаљавамо од оних који не желе да се труде. Њих треба да одсецамо као удове који су повређени поквареном леношћу, како болест нерада, као смртоносна зараза, не би прешла и на здраве удове тела. И у реченоме већ постоји силна побуда на трудољубље. Њу, међутим, он још више појачава пружајући им себе као пример који треба да подражавају (2.Сол.З,7).

Он каже: живећи код вас, ми нисмо забадава јели хлеб (2.Сол.З,8), премда и Господ заповеда да они који јеванђеље проповедају од јеванђеља живе (1.Кор.9,14). Када ни онај ко је проповедао Јеванђеље и извршавао тако високо духовно дело није примао храну на дар, шта ћемо рећи у оправдање своје лењости ми којима није наложена никаква проповед речи и који немају никакву другу бригу осим старања о сопственој души? Са каквом надом се ми осмељујемо да у лењости на дар једемо хлеб, кога изабрани сасуд, задужен бригама о проповеди Јеванђеља, себи није дозвољавао да једе без труда својих руку?

Да се, уосталом, не би показало као да је његов сопствени пример једини, те да се не предлаже као образац за подражавање свима, апостол наводи да су тако поступали и сви који су били са њим. Наиме, Сила и Тимотеј, који су то писали са њим, бављаху се истим трудовима. Да ко не би помислио да се уклони од подражавања његовог примера (представљајући да су они сви радили ћутећи, немајући намеру да дају пример који и нас обавезује на труд) он каже да су, имајући власт да не раде, радили да би себе дали њима за пример, да би се угледали на нас (2.Сол.З,9). Он као да каже:

„Ако заборавите разумно учење, које често улази у ваше уши, барем задржите у сећању наше примере, који су представљени вашим очима“.

Најзад, после толиких убеђивања, апостол у односу на њих већ не употребљава савет учитеља или лекара, него ауторитет апостолске власти, говорећи: Ако неко неће да ради, нека и не једе (2.Сол.З,10)! То је пресуда против могућих и предвидљивих презирача ове заповести, изречен са седишта апостолског суда.

115. И у Посланици Ефесцима апостол је о истом труду писао, говорећи: Крадљивац нека више не краде, него боље нека се труди да ради својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе коме је потребно (Еф.4,28). И у Делима апостолским налазимо да он не само учи, већ и дела. Дошавши у Коринт, он није желео да се задржи нигде другде осим код Акиле и Прискиле, који су били мајстори заната којим се и он обично занимао, са очигледном намером да ради заједно са њима (Дап.18,1-3).

Осим тога, када се, пловећи у Јерусалим, зауставио у Милету, он је послао у Ефес да дозову презвитере Ефеске Цркве. Дајући им поуке како да у његовом одсуству управљају Црквом Божијом, он је рекао да ни новаца, ни одеће од њих није тражио. Напротив, његовим потребама и потребама оних што беху са њим послужиле су његове сопствене руке. И он је то чинио ради тога да би показао да се тако треба трудити, помажући онима који немају и сећајући се заповести самог Господа, тј. да је блаженије… давати, него примати (Дап.20,33-35).

Дајући пример трудољубља, он уједно поучава да је боље помагати потребитима од онога што је стечено знојним трудом, него од онога што је неким другим путем дошло у наше руке. Монах који тако делује биће украшен двоструком врлином: одбацивањем свих ствари стећи ће савршено сиромаштво Христово, а својим трудом и расположењем показаће дарежљивост богатог, поштујући Бога својим праведним трудом, и приносећи му на жртву од плодова своје правде.

116. Египатски оци никако не дозвољавају монасима, а нарочито младима, да буду без посла. Напротив, ревношћу према труду они мере стање срца и брзину напретка у трпљењу и смирењу. Они ништа не примају од исхране за своју употребу, него од својих трудова хране братију која долази и странце, и шаљу у места Ливије која су сиромашна због неплодности и глади. Они чак и у градовима онима који страдају у прљавим тамницама достављају велике количине хране сваке врсте, верујући да таквим пожртвовањем од плодова својих руку приносе пријатну жртву Господу. О том предмету древни египатски оци су створили изреку: Монаха који ради искушава један демон, а онога који пребива у лењости напада безбројно мноштво.

117. Почевши да живим у пустињи, ја сам ави Мојсију (Ливијском, коме припадају 1. и 2. Књига разговора) рекао да сам јуче био потпуно раслабљен недугом унинија и да сам га се ослободио тек кад сам отишао ави Павлу. „Не, ти се ниси ослободио од њега, – рекао ми је он, – него си му се предао и покорио. Јер, он ће те још силније нападати као кукавицу и бегунца, видевши да си у првој борби допустио да будеш побеђен и да си одмах побегао са бојног поља. Стога треба да решиш да други пут ступиш у борбу са непријатељем и да одбијаш његове ватрене нападе, побеђујући га трпљењем и супротстављањем, а не напуштањем келије или погружавањем у сан“. Тако се на опиту показало да не треба бежати од напада унинија, избегавајући борбу са њим, већ да га треба побеђивати храбро му се супротстављајући.

(Добротољубље)

Ознаке: православље, православна поука, унинија, чамотиња