Прочитај ми чланак

БАЛКАН као “црна рупа” Европе

0

rep-1brisel-azilantipovrata_620x0

Ако се око нечега слажу преостале балканске земље које нису интегрисане у Европску унију то је тежња да тамо уђу. То се јасно показало и на конференцији о Западном Балкану у Берлину и управо би ову тачку спајања требало да користи Запад уколико жели искрено да помогне балканским земљама. А, одговор на питање зашто то не чини у мери адекватној очекивањима могао би се потражити не само у актуелним испреплетаним интересима и геополитичким рачуницама, већ и у – предрасудама западног друштва.

Јер, скоро два века појмови Балкан и балканизација урезани су у свест западног друштва готово као цивилизацијска увреда. Многи виђени европски политичари, писци и интелектулаци као да су се утркивали да овај простор и људе који на њему живе представе са ниподаштавањем и предрасудама, а обичаје, културу, идеале… као варваризам најгоре врсте.

Још је немачки канцелар Ото фон Бизмарк тврдио да „сваки велики европски рат настаје из такве глупе ствари као што је Балкан“. Лорд Овен, добар познавалац овдашњих прилика, писао је о Балкану као о „култури насиља на раскрсници цивилизација“ и „традицији решавања сукоба оружјем“.

ГДЕ ПОЧИЊЕ БАЛКАН

Када је реч о границама, тешко је утврдити где Балкан почиње, а где се завршава. Многи беже са њега. Хрватска себе никада није доживљавала као део овог дела света. Као ни Словенија. То понајбоље описује словеначки филозоф Славој Жижек када каже: „Балкан је увек онај други, негде другде, увек мало даље на југоистоку“. Жижек тврди да за Србе Балкан почиње у Босни и на Косову, за Хрвате Србија је улаз на Балкан, Словенци себе доживљавају као последње упориште демократске средње Еуропе, при чему за њих већ и Хрватска спада у Балкан. Али ту није крај: Аустрија и Италија опет на Словенију гледају као почетак Балкана. А Момчило Павловић наводи да многи Немци верују да су чак и Аустријанци балканизовани. На Западу се Балкан дели на источни и западни. Немачка канцеларка Ангела Меркел на самит о западном Балкану, који је одржан пре неколико дана у Берлину, позвала је Србију и Косово, Црну Гору, БиХ, Македонију, Албанију, Хрватску и Словенију, рекавши да су позване државе западног Балкана и „још неке“. У Балкан се убрајају и Бугарска, Румунија, Грчка и Турска.

А трагедију Балкана Черчил је видео у томе „што увек производи више историје него што може да поднесе“.

Неки тврде да је британска књижевност 19. века одиграла пресудну улогу у стварању слике Балкана као „Дивљег запада Европе“ на енглеском говорном подручју, што се касније проширило на читаву Западну Европу, а после и на амерички континент.

У књизи Весне Голдсворти „Измишљање Руританије“ дата је анализа у којој се јасно види како се кроз дела познатих британских писаца (Лорд Бајрон, Агата Кристи, Џорџ Бернард Шо, Грејам Грин…) али и кроз дневнике британских дипломата, па и филмску уметност, развија искривљена слика овог простора у очима западног човека.

Шта је толико страшно у вези са Балканом, зашто се о њему мисли као о примитивној, тамној страни Европе?

Историчар Момчило Павловић каже:

– Балкан има тешку и сурову историју, она делом оптерећује садашњост, али историјом се не могу карактеристи ни народи ни државе ни регион. Пре се ради о империјалном погледу и вестернизацији светске историје.

Он цитира историчарку Марију Тодорову, која пише:

– Балкан је Европи послужио као складиште негативних карактеристика наспрам којих је конструисана позитивна и самохвална слика „Европејаца“ и „Запада“.

Тако је о Балкану, наставља Павловић, створена слика као о простору са лепим пејзажима и крволочним људима, „земљи убистава и освете“, где се ратови воде са крајњим циљем затирања противника.

Балкан је, додаје он, постао и „нижа цивилизацијска категорија“, „црна рупа“, „прљаво европско двориште“, „неизлечив болесник“, „крвава Европа“, „крваво предворје варварског Оријента“… Балкан је постао негативно лице Европе, сиромашна периферија суровог и дивљег понашања.

Иако је историја западних народа натопљена крвљу, у сваком свом делићу, ипак се само Балкан посматра као место на коме се ствари решавају екстремним насиљем и злочином, који се по правилу не кажњава.

– За то се наводе примери убистава владара и других злочина – наводи Павловић за „Новости“. – Као да политичких убистава није било у другим деловима света, посебно на Западу, а највећи злочини у историји човечанства, упркос пропаганди, направљени су управо на Западу и од тих цивилизованих народа.

Историчар Чедомир Антић истиче за наш лист да је Балкан у 17. и 18. веку почео да заостаје за државама на континенту и да је то један од разлога зашто је посматран одвојено од остатка Европе.

Ко је крив за искривљену слику Балкана у очима западног човека?

– Сви помало, а највише западне империјалне силе, са укрштеним интересима на Балкану, који је од 19. века до данас остао простор њиховог поткусуривања и одмеравања снага – уверен је Момчило Павловић. – У наметнутим ратовима и походима западних војска, подржани једни насупрот других сукобљавали су се балкански народи. Сваки рат стварао је нове поделе и сејао семе нових сукоба.

Према мишљењу социолога Љубише Деспотовића треба правити разлику између појомова Балкан и балканизација.

– Када се каже Балкан, то значи непшто заостало, примитивно, насилно… А балканизација има геополитичко значење и подразумева мале исцепкане државице које се међусобно свађају и исцрпљују у ратовима, које нису заокружиле своју територију и нацију па су као такве постале буре барута – појашњава Деспотовић за „Новости“.

А данас, можда чак и више него раније, европска јавност стрепи од „балканизације Европе“. Штампа бруји о томе где се све крије опасност.

НАЈБОЉЕ КАДА НАС ЗАБОРАВЕ

Најмирнији Балкан био је онда када је био заборављен или остављен Балканцима – каже Момчило Павловић. – Свако мешање, подржавање једних насупрот других, подбуњивање… стварало је нове сукобе и поделе и хранило западни негативан стереотип о Балкану и Балканцима. Али укупан напредак и модернизацију, још увек сиромашни Балкан, ипак дугује Западу.

Листа је дугачка: цитира се генерални секретар НАТО Џорџ Робертсон који је уверен да би „отцепљење Шкотске од Велике Британије могло одвести до поновне балканизације Европе“. Јошка Фишер каже да „Блиски исток прети да се претвори у Балкан 21. века“. Неки финансијски стручњаци тврде да би до балканизације Европе довело одустајање од евра.

Балканизација прети чак и интернету! Управо то је рекао Ерик Шмит, бивши директор Гугла, који је због тога више пута позивао на узбуну.

Неки, пак, сматрају да балканизација Европе подразумева опасност од распада и исцепканости.

Момчило Павловић каже:

– Поред тога мисли се и на екстремни национализам, политичку некултуру и деспотску владавину, широко распрострањену корупцију, стицање енормног богатства преко бављења политиком и још много тога. Балканизација је синоним за повратак племенском, заосталом, оријенталном, примитивном и варварском. Балканизација је широм света, па и у Африци, постала синоним за све поделе и најразличитије опасности постојећем поретку.

Чедомир Антић не види ништа лоше у балканизацији, ако је реч само о политичком уситњавању:

– Да ли је могуће да су мислили да могу да стварају вештачке идентитете на Косову и у Војводини, а да ће хиљаду година старе државе Шкотска и Каталонија без поговора да остану у статусу који им не даје ни делимичан суверенитет.

Европска унија врата је отворила за Словенију, Хрватску, Румунију, Бугарску и Грчку, остале су у европској чекаоници.

Павловић каже да ако Запад искрено жели да помогне Балкану, онда је најбоље моментално и групно интегрисање у ЕУ.

МИЛИСАВ САВИЋ: ЦРНО-БЕЛА СЛИКА

Односом Запада према Балкану бавио се и писац Милисав Савић, који је за „Новости“ о овој теми написао следеће:

– Ребека Вест чула је за реч Балкан први пут кад је убијен српски краљ Александар. – Са конотацијом да се такве ужасне ствари дешавају само на Балкану. Убрзо је енглески језик обогаћен речју балканизовати у значењу свађати се, мрзети, делити се, цепкати се. Све то није спречило Вестову да између два светска рата напише једну од најпознатијих књига о Југославији. У којој су сви југословенски народи, а посебно српски, приказани у најлепшем светлу.

Ништа ново! Вестова је настављала оно што је започето још у романтизму, када су хваљене наше народне песме (називане су библијом српског народа), патријахарлни морал (чојство и јунаштво) и дивља лепота наших крајева.

Али странци су Балкан видели и другачије, у црним бојама. Већина путописаца који су пролазили кроз наше крајеве под турском окупацијом сусрела се с призорима тешког живота хришћана (и Руђер Бошковић је оставио један такав запис). Аустријски путописци с краја 19. века углавном су видели беду и заосталост испод Саве и Дунава, чиме су припремали анексију БиХ. Аусторугарска пропаганда ружила је жестоко Србе за време Великог рата, за њом није заостајала ни фашистичка за време Другог светског рата.

Највећи заокрет у приказивању Срба десио се крајем прошлог века. У доказивању њихове кривице за распад Југославије и избијање рата, српска митологија и историја истумбана је и окренута наглавачке: у народним песмама проналажена је матрица за пљачке и убијања, мит о косовском боју тумачен је као сан о великосрпском хегемонизму, у легендама о вампиру (реч српског порекла) и хромом вуку виђена је њихова архетипска крвожедна нарав. Притом, сваки покушај да се из Србије свету пошаље једна другачија слика био је онемогућен. Павића су престали да преводе на Западу кад је неко, одавде, пронео глас да је тешки националиста.

У Италији сам, пре пет-шест година, био сведок покушаја да се превреднује оцена о филмовима Емира Кустурице, због неких његових изјава које су очигледно одударале од етаблиране слике о Србији. Тако је у једним новинама написано да Кустурица подваљује Западу тако што му нуди слику Балкана која се Западу допада, а у ствари та слика је далеко од оне праве, објективне. Отприлике: неће нам Кустурица правити слику о Србију, правићемо је ми онакву какву желимо.

(Вечерње новости)