Прочитај ми чланак

РУСИЈА МЕЊА РЕТОРИКУ: Како ће ЕУ одговорити на ескалацију Украјинске кризе?

0

kako-ce-eu-odgovoriti-na-eskalaciju-ukrajinske-krize_7016_7928

Без неких великих доказа, али уз низ индиција, Европска Унија прихватила је консензус да стање на истоку Украјине више није онакво какво је било пре свега неколико дана, штавише, веома је другачије. Мада све те претпоставке нису нужно појачане чињеницама на терену, стиче се утисак како се ситуација променила за готово 180 степени.

Пре мање од недељу дана изгледало је како су снаге народне самоодбране окружени у својим упориштима, главним градовима Народних Република, Доњецку и Луганску. Но, спорадична рушења украјинских војних авиона ипак су код опрезнијих изазивала сумњу. Тада је уследио руски хуманитарни конвој, назван „тројанским“ конвојем због тврдњи Кијева и њихови савезника да Русија заправо доставља нешто више од хуманитарне помоћи.

Но, улазак тог конвоја био је једна врста прекретнице, не због његовог садржаја, већ због чињенице да је Москва одлучила да игнорише упозорења из Кијева те ушла на украјинску територију без чекања на експлицитно одобрење. Тада је Кијев тврдио како се десила инвазија, али још гласније тврди сада када је отворен један нови крак источне фронте, на азовској обали, потезу између руске границе и Крима.

Нешто се променило након тог конвоја, али још и више након недељњег састанка у Минску. Путин и Порошенко су се руковали те су сусрет искористили за двочасовни састанак очи-у-очи.

Шта је речено на том састанка?

Вероватно све што је требало да буде. Можемо нагађати – Путин је вероватно свом украјинском колеги понудио повратак на „уобичајено пословање“ под условом да прогута горку пилулу и прихвати одређене концесије.

Дакако, када би овај исте концесије и прихватио, можда би угрозио свој политички, ако не и физички, живот. Оно што је уследило након Минска је додатно „уверавање“ Москве кроз неку врсту снажне подршке побуњеничким снагама. Тешко да су заиста руски војници, са свим припадајућим ознакама, ушли у источну Украјину, али некакве њихове „верзије“ врло вероватно јесу.

Из Москве се шире информације да су то заправо добровољци који стижу из целе Европе, од Шпаније, Француске до Србије. У чисте геополитичке сукобе се људи јако тешко укључују из идеализма, а пуно пре по индиректном позиву, линији која је увек отворена за ову врсту ратовања. У сваком случају, Москва би могла свој ангажман све мање скривати, а између редова већ одашиље поруку да се актуелна ескалација може избећи уколико Кијев буде „разуман“.

Кијев, дакако, још није спреман на такво што, бар док не испроба све друге опције, вероватно последње опције. Једна од таквих је и данашњи позив за укључење у НАТО пакт. Ово је заправо био стратешки јако лоше одигран потез од стране власти у Кијеву. Као прво, знају да их НАТО неће примити, бар не сада. Као друго, тиме Москви поручују како ће бити њен трајни геополитички проблем, а то ће Москва схватити као повод за стављање што је већег могућег територије Украјине под своју, индиректну, контролу.

Тренутак се мења. Побуна на истоку Украјине данас није оно што је била пре недељу дана, камоли пре неколико месеци. Русија је из почетка била дистанцирани посматрач. Када су сви очекивали од ње да се огласи, то није учинила. Сада су, могло би се рећи, поједини побуњеници дошли на своје – Русија постаје све активнији учесник, а тврдње Запада – које се своде на истицање како Русија стоји иза свега још од првог дана – сада се полако остварују као неко самоиспуњујуће пророчанство.

Изгледа како ће Русија доћи на корак до тачке да се у историјским уџбеницима пише „тада и тада 2014. Русија проглашава рат у Украјини“.

Русија ће стога покушати не дати другој страни задовољштину директног рата, објаве инвазије, како би се на основу истог могло заговарати кројење нове гвоздене завесе, овог пута на руској граници.

Све очи су упрте сада у Европу. Кијев и Вашингтон сада поручују „што се чека?“, Али Москва све мање мари. Неки ЕУ званичници тврде како је Путин спреман жртвовати властити народ те како санкције због тога више неће деловати. Па и изгледа да јест, но тај исти народ се сада већ и нуди да буде жртва, а то је нешто на шта ЕУ тренутно нема одговора.

Путин је знатно пооштрио реторику и почео се бавити историјским ревизионизмом, као и сви истакнутији руски лидери у прошлости. У свом последњем говору враћа се на један од најславнијих тренутака у руској историји, Октобарску револуцију, и заправо је назива велеиздајом истичући како су бољшевици издали домовину повлачећи се из Првог светског рата. Издали су царевину, сматра Путин, а тло му је за овакву реторику већ помно припремљено. Сто година ревизионизма учинио своје, то је чињеница.

Руски народ није желео гинути за цара и његове војно-политичке планове, био је то онај тренутак којег се данас толико често зазива, али га нема ни приближно довољно, тренутак једне колективније свести, људске свести која је успела да превазиђе чисти национални интерес.

Тај осврт на нешто што се десило пре 100 година на неки начин показује како и Путин доживљава ово стање као предратно стање, а модерне критичаре рата сада се упоређује са некадашњим бољшевицима. Царство испред људи, Русија испред народа – то су отприлике неки сентименти који нису тако често заступљени у Путиновим јавним изјавама, а због истих би за Европу вероватно било боље да још једном размисли о свему, укључујући и о свему што се у овом тренутку налази на преговарачком столу, јер Русија мења реторику, а то би могло бити пропраћено и другим потезима.

Из ЕУ-а поручују како ће „разговарати“ о могућим новим санкцијама Русији, мада су прихватили консензус да се некаква врста „инвазије“ ове недеље догодила. Но, и у јеку тог консензуса, отпор санкцијама унутар Европе и даље је гласан. Заправо, могло би се рећи да је овог пута још и гласнији него раније, не директно, али иза кулиса се то осећа.

Зашто?

Зато јер сада више није реч само о економским контра-учинцима, сада већ говоримо о потезима који би могли бити искра за избијање новог Хладног рата на тлу Европе.

(Адванце – Д. Марјановић)