Прочитај ми чланак
1.
Трагедија данашње Србије последица је дуготрајног злостављања, у коме се не губи само моћ разликовања добра од зла већ и разлика између великог и малог. Данашња политичка Србија разликује само близу и далеко. Близу је само оно чија батина је дужа од његове удаљености од нас. Све остало је далеко. Чак и оно што с нама леже у кревет, ако не леже с батином, далеко је.
Дужина батине данас је једина мера нашег политичког живота. Немачка има дугачку батину, и зато нам је близу, Русија је – бар до сада и бар за нас – нема, и Русија је далеко. Немачка нам је дакле близу, и она је зато велика. (Реч је о типичној оптичкој варци, каквој је склон инфантилни разум дуго и брутално злостављаног.) Таман онолико колико је велика, Немачка је за нас, наравно, и добра. Уосталом, видели смо то у четвртак у Берлину.
2.
Шта би дао Петро Порошенко – овакав, раскрвављеног носа, какав је од Минска до данас – кад би само могао да види велику Немачку и малу Русију, што је у четвртак била привилегија балканских лидера. Засењени величином оног што препознају као велико, они чак нису ни приметили да нису никакви лидери Западног Балкана, како зову сами себе пошто су их тако назвали западни бирократе, а да су само свих ових година погледали на мапу, она би им јасно рекла да су они лидери Централног Балкана.
Свеједно, није лако описати колико су Ангела Меркел и Немачка били велики у Берлину пред шефовима влада земаља Централног Балкана, док су им говорили да нису заборавили обећања о уласку у ЕУ и да ће дати паре за инфраструктурне пројекте, који ће интегрисати регион европске чекаонице. И нико од тог света заслепљеног величином Немачке није приметио како је тог дана по Новорусији почела бежанија Порошенкових гардиста. Нико од њих није чуо звечање још једног у низу Путинових шамара немачкој Европи, тек незнатно јачег од оног кад им је увео контрасанкције или оног кад су их амерички неокони („fuck the EU“) натерали да их сами уведу Русији. Политичка величина изубијане европске Немачке, тако велике у очима шефова Централног Балкана, само неколико стотина километара источније била је мерљива једино са политичком величином неког украјинског борца, заглављеног и опкољеног у једном од џепова Новорусије, све свеснијег да ће му спас пре доћи од мрских „москаља“ него од његових кијевских мајдановаца на положају.
3.
То што је Немачка тако велика у Београду, Сарајеву и Загребу, а тако мала у Кијеву, само по себи није ништа страшно. Тако је у животу, негде си велики, негде мали. Страшно је, међутим, што дан после берлинског самита цео Централни Балкан и свака будала која себе зове политичким аналитичаром, новинаром и политичаром преписује један лист папира немачких пропагандиста маскираних у геостратеге. Смисао балканског самита у Берлину – кажу они а наши понављајју као бесловесне папиге – јесте у томе да Немачка „заштити своје победе из 90-тих и хегемонију у Југоисточној Европи против растућег утицаја других држава – Кине, Турске и, пре свих, Русије“.
4.
Свестан опадања Америке, Џозеф Нај, аутор синтагме о „мекој моћи“, у својој последњој књизи предлаже да се Вашингтон угледа на Велику Британију. Она, каже Нај, у околностима свог опадања свој међународни статус није задржала наступајући сама у своје име, већ формирајући паметан сплет међународних односа који је производио политички квалитет у корист Британије. Преведено на свакодневни језик, Нај се залаже да Америка мање ради сама за себе са својим ресурсима, а да више ствара услове да за њу раде други, о свом трошку, наравно. Слушајући Меркелову и Балканце у Берлину, Нај је имао разлога да буде задовољан јер се његова идеја користи, Стејт департмент још више јер је Немачка на Балкану, после година колебања и дистанце, наступила као атлантистичка сила par excellence.
Наравно, немачки геостратези не говоре да на Балкан журе и зато да би спречили утицај САД, које би, као стари мајстори хаоса, могле да запале регион, чији би пламен лизао Русију, али би Европу и Немачку пржио до коске. И на томе се завршавају сви племенити и корисни аспекти немачке балканске иницијативе. Да би то могао да ради не страхујући од нове паљевине, попут Украјине, Берлин ће Вашингтону платити спроводећи америчке планове за Балкан. А Немачка конфронтирана са Русијом никада није била српска прилика.
5.
Хрватска јесте земља ојађена чланством у ЕУ, али шта је то она могла за себе да уради боље од онога што ради откад постоји као артикулисан политки фактор – да буде са Немачком и да се, када Немачке нема као крупног играча на великој геополитчкој мапи, привременио сакрије у заједнице попут Југославије. Албанија цео век не успева да постане држава у ономе што би то требало да значи, али Албанија сто година опстаје као фактор који треба да затвори балканска врата Русији. Зато је логично да Хрватска и Албанија отворених уста у Берлину слушају Ангелу Меркел, чак и када је добит тако мала, а ризици онолики.
Али шта тамо ради Србија, која пристаје на заједницу европских кандидата, ослабљена и стешњена између Хрватске и Албаније. Наравно, може Србија да невољно уђе у ту заједницу, штедећи своје ресурсе и добијајући на времену, може она за то време и да сања дан кад ће Русија сићи на Балкан. Али она се у Берину – са већином регионалних пројеката које, авај, сама предлаже или им пљеска рукама – кандидује за важног, чак кључног балканског фактора спречавања Русије, и то, још једном авај, у тренутку кад се Русија примиче источној граници Балкана – Одеси. И то, наравно, Русија види и зна.
6.
Није довољно Русији не увести санкције да би јој се послао сигнал пријатељства и лојалности. То посебно није довољно ако свим осталим потезима уништавамо смисао тог српског одбијања и ако гравитирамо томе да у једном далеком тренутку кажемо како ћемо послати батаљон српске војске да са Пољацима и Литванцима ратује против Русије, али да никада нашој браћи санкције нећемо увести.
Наравно, Србија данас не треба да се у политици води руским интересом, већ сопственим. Утолико пре што ће, пре или касније, велике силе сести за сто, за којим ће се делити свет, и што Србија, географски дубоко у западној сфери, лако може да постане руски уступак Западу за нешто што би јој било надокнађено коју стотину километара североистично од Београда. Управо због тога и због мере сопствене исцрпености Србија нема више простора за потезе на сопствену штету, којима ће чекати руски повратак на Балкан или чекајући коначан тријумф Запада над Русијом, свеједно.
7.
Са друге стране, Јужни ток, железнице и повластице на руском тржишту јесу ствари које су Србији корисне и које је јачају, исто онако као што је уништавају самоубилачка политика штедње, берлинска градња инфраструктуре која ће Србију оградити од Русије или седење на међународном скупу који није само отписао Додика него и Републику Српску. То што ово прво везујемо за Русију ствар је прагматичних факата, а не неког пијаног пансловенског братства; то што друго везујемо за ЕУ исто тако је ствар проверљиве фактографије, а не наше заосталости или „азијатства“, како тај култур-расистички појам користи Весна Пешић.
8.
Српски уступци отуда све мање производе дејство. Они су све мање уступци државе, која њима продужава своје трајање, а све више политичке класе, која њима доказује лојалност, и то лојалност оног типа чије доказивање никад не може престати. На крају, то више и нису уступци јер нису ствари којих се одричемо да бисмо добили или задржали неке друге до којих нам је више стало. То су давања, за која ионако нема још много простора.
Зато је Србији неопходан политички дисконтинуитет. Ма колико благ и невелики, он само мора да буде видљив. Последња прилика за ову политичку класу да га произведе биће Путинова посета 19. октобра. Ако та посета пропадне или изостане – а њу озбиљно угрожавају владини наступи попут берлинског – биће то знак да никакав, чак ни најмањи дисконтинуитет није могућ и да је влада упала у клопку из које више ништа добро за своју земљу не може да уради.
9.
Моћи ће, међутим, тада да уради још једно: да спречи надолазећу катастрофу сопственом абдикацијом и повлачењем са политичке сцене у корист владе угледних људи, света изван непосредне политике који још може да разликује мало од великог, корисно од штетног, и добро од зла.
Та влада – ако већ не сасвим без обавеза према западним силама, а оно макар без обећања према њима – орочавајући мандат на период од годину дана, обезбедила би основно функционисање државе и припремила изборе, на којима би омогућила пуну реконфигурацију политичке сцене и излазак Србије из политичке спирале. Речју, била би то влада која би радила све оно што ова није смела.
Ако и то изостане, политички дисконтинуитет ће тада у Србију доћи мимо воље политичке класе. За то има неколико могућности, и ниједну од њих не смем ни да замислим.
(Стандард)
