Они су владали нашим народом, они су му градили име, они су проносили његову славу светом. Њихови култови постоје вековима, и нико и ништа није могло да их уништи. Њихови остаци су и даље ту, само ми то не знамо. Они нас и даље гледају.

СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР

Ово је још један од оних, од велике већине људи, заборављених владара који су царевали српским земљама пре Стефана Немање. Био је кнез Дукље од 998. године и де факто цар Србије, односно господар над осталим њеним кнежевима.

Рођен је у једном дебарском селу удаљеном два и по дана хода од Елбасана, у садашњој Албанији, где је подигао и манастир који Албанци зову Син-Ђон, јер су тако звали и њега. Византинци су тврдили да је био добар, мудар, праведан, мирољубив и прави светитељ. Убијен је на Преспи 22. маја 1015. године, док се молио, на превару, од стране Бугара.

Данас почива у манастиру код Елбасана, који је саградио господар Албаније Карло Топија године 1381. Иако је сахрањен са дрвеним крстом који је држао у руци у моменту убиства, ова реликвија се сада налази поседу породице Андровић из села Вељи Микулићи, на путу између Бара и Улциња. Срби из овог места сваке године на Духове у свечаној поворци иду носећи овај крст на планину Румију, где се моле Богу и Светом Јовану Владимиру.

Његов култ постоји од тренутка његове погибије, а једнако га штују и православци, и католици и муслимани. Далеко је израженији код православних Албанаца него код Срба, са изузетком Црногораца.

КРАЉ МИХАИЛО ВОЈИСАВЉЕВИЋ

Био је син кнеза Дукље Стефана Војислава, и први српски владар који је понео звање краља, након што је круну примио из Рима, као и Стефан Првовенчани. Ово се десило 1077. године, када је власт наметнуо свим осталим српским кнежевинама и поново уједињеној Србији вратио статус регионалне силе, уједно заузевши Дубровник.

Вође словенског устанка у Поморављу тражиле су од њега да им пошаље једног свога сина да га прогласе за цара, што су и урадили са Бодином, кога су прогласили за цара Бугарске.

Међутим, након слома устанка, Бодин је заробљен и утамничен у Антиохији одакле га је ослободио Михаило потплативши млетачке трговце који су искористили уличне немире између Грка и Јермена. Одржавао је присне везе са Норманима.
Портрет Михаила Војисављевића из његове задужбине у Стону. Фото: Wикипедиа Цоммонс/Царски

Портрет Михаила Војисављевића из његове задужбине у Стону. Фото: Wикипедиа Цоммонс/Царски

Владао је 35 година, и вероватно је умро непосредно након 1081. године. Сахрањен је, према “Летопису попа Дукљанина”, у манастиру Светог Срђа и Ваха на реци Бојани, у близини Скадра, у којој су сахрањени и Бодин и њихови потомци Владимир и Градихна. Ова светиња, коју су својевремено обнављали наша краљица Јелена Анжујска и њени синови, као и краљ Милутин, данас је у рушевинама, а река је делимично однела њен олтарски део и добар део наоса, па није археолошки истраживана. Ипак, ако се задесите у њеној близини, можете издвојити време да одате почаст првом Србину који је себе титулирао као краља, иако се не зна где се тачно гроб у цркви налази.

СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ, СТЕФАН НЕМАЊА

Обновитељ Србије, велики жупан, рођен је вероватно 1113. године у Рибници поред Подгорице као најмлађи син жупана Завиде. На власт је дошао 1168. године након унутар-династичког рата са својом старијом браћом, а владао је све до 1196. године, када је власт пренео средњем сину Стефану.

Умро је 1200. године, као монах у манастиру Хиландар. Свети га је Сава, његов најмлађи син, пренео у царску лавру Студеницу и положио у ћивот 19. фебруара 1208. године; ово се догодило осам година након његове смрти, након што је отворен гроб и у њену пронађено нетакнуто тело из кога је текло миро и ширио се светачки мирис. И данас почива у Студеници, где га можете посетити и поклонити се његовим моштима.
Иконостас манастира Студеница са саркофагом у коме се налази тело Стефана Немање. Фото: манастир-лепавина.орг

Иконостас манастира Студеница са саркофагом у коме се налази тело Стефана Немање. Фото: манастир-лепавина.орг

У Хиландару још увек постоји лоза коју је засадио Свети Симеон, док је у Студеници увенула; на месту где се налазила постављена је 1419. године мермерна плоча. Народ верује да зрно овог грожђа из Хиландара уз пост и молитве Светом Симеону помаже нероткињама да добију потомство.

СВЕТИ САВА

Растко је био најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и први архиепископ аутокефалне српске цркве. Наш је највећи светитељ, и један од највећих државника, ако не и највећи.

Преминуо је у бугарској престоници Трнову, током повратка из Свете земље, на дан Оданија Богојављења, 13. јануара 1236. године. С обзиром да се на тај дан ниједан светитељ не прославља, Саву славимо 14. јануара по старом календару, док га Руси славе 12. јануара. Краљ Владислав је пренео његово тело из Трнова у Милешеву, наредне године, а гробница у коју га је положио постоји и данас. Као дан преноса моштију установљен је 6. јануар, а то је датум када је његов ковчег отворен. На гробу у древној бугарској престоници где је првобитно почивао непрестано се читају молитве и дан данас.

Култ Светог Саве је био толико снажан и моћан, да је био барјак око кога су се Срби окупљали у борби против турске окупације. И то буквално. Српски устаници у Банату су његов лик ставили на своју заставу, због чега је Синан Паша 1594. године наредио да се његово тело пресене из Милешеве и спали на Врачару, а да му се пепео разбаца како наш народ не би имао коме више да се моли. Међутим, руке су некако сачуване; десну је откупио Никола Бошковић 1688. године и предао је језуитима, док се у Тројици Пљеваљској чува његова лева рука.

Срби нису престали да се боре, можда зато што је Савин пепео ветровима разбацан свуда где Срби живе. Можда је тако постао јачи него икада, универзалан, недокучив, недодирљив и на тај начин неуништив.

КРАЉ СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ

Био је средњи син Стефана Немање, и први из ове династије који је формално крунисан као краљ. Учврстио је границе Србије, учврстио је власт династије, одредио наследника и повукао се у манастир, где је постао Симон. Преминуо је 24. септембра 1228. године, када се наводно јавио у сну бугарском цару Борилу и латинском цару Константинопоља Хенрику Фландријском, који су са својим војскама продрли до Ниша, након чега су одустали и повукли се.

Испрва је био сахрањен у земљи, али је његово тело извађено због рата 1687. године и пренето из Сопоћана у Црну Реку, а потом 1701. године у Студеницу, где се и данас налази, и поштује као преподобни Симон монах.

СВЕТИ КРАЉ ВЛАДИСЛАВ

Други син Стефана Првовенчаног, на престо је дошао након што је племство на сабору сменило његовог брата Радослава. Владао је десет година, од 1234. до 1243. Крунисао га је Свети Сава. Око 1225. године је подигао манастир Милешеву, чија је црква посвећена Вазнесењу Христовом. Фреска “Бели анђео”, једно од најлепших дела српског средњовековног сликарства, налази се у њој. У Милешеви се налазила и велика школа за образовање свештеника, монаха и писмених људи из народа, а у њу је ишао и Мехмед-паша Соколовић, чији је рођени стриц ту био игуман, док га Турци нису одвели у јаничаре.

1990. године вршено је археолошко ископавање манастирског гробља и том су приликом пронађени гробови манастирских ђака за које је накнадно утврђено да су умрли од туберкулозе, након чега су поново сахрањени у заједничкој гробници уз јужни зид цркве. Том приликом је пронађен и гроб Светог краља Владислава. Мошти су потом предате монасима, и сада се налазе у ћивоту постављеном у цркви.

СВЕТИ КРАЉ УРОШ I (ВЕЛИКИ ИЛИ ХРАПАВИ)

На исти начин на који је племство сменило Радослава и на трон поставило Владислава, сменило је и Владислава и на трон поставило Уроша. Он је учврстио српске границе и српску државу, и пресудно утицао на развој рударства у нашој земљи. Када је дочекивао своју нову супругу Јелену засадио је у долини Ибра јорговане који и даље постоје, не би ли јој тако исказао љубав, па се овај предео често назива и Долина јоргована.

Срушио га је син Стефан Драгутин 1276. године, и приморао на абдикацију, након што га је поразио у рату у коме су му помогли Угари. Урош се потом повукао у манастир у Хуму где је умро две године касније. Његови посмртни остаци су пренешени и сахрањени у Сопоћанима, где су лежали све до седамдесетих година прошлог века, када их је археолошкиња Ц. Јуришић разбацала, и то без потребног антрополошког прегледа и стручне документације, тако да он данас нема познат гроб. Зна се да се у манастиру Пива чува његова рука.

БЛАЖЕНА КРАЉИЦА ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА

Супруга Уроша И Храпавог, по нашој је традицији из француске владарске породице Анжуј, али што се тиче историчара, њено порекло је неутврђено. Удала се за српског краља око 1250. године, а после његове смрти се замонашила у цркви Светог Николе у Скадру.

Прва је наша владарка која је дизала цркве и манастире у своје име; основала је и прву девојачку школу и сиротиште поред свог двора у Брњацима на извору реке Ибар, где је и умрла 8. марта 1314. године. Народ ју је за живота звао Света Јела.

Свечано је сахрањена у Брњацима; њен син краљ Милутин је на сахрану дошао из Скопља, архиепископ Сава III из Пећи, а служио је епископ рашки Павле. Три године касније, 1317, Јелена се наводно јавила у визији једном монаху у њеној задужбини, манастиру Градац, и затражила да јој се тело извади из блата и стави пред посетиоце. Њено тело је било нетакнуто, а ширило је миомирис. Потом је пренета и сахрањена у десној гробници манастира Градац, где је почивала све до седамдесетих година прошлог века када је археолошкиња Ц. Јуришић отворила и њен гроб а кости разбалаца, баш као и кости њеног мужа. Гробница је сада празна, али су мошти, барем тако кажу, ипак закопане негде испод пода цркве.

СВЕТИ КРАЉ СТЕФАН ДРАГУТИН

Драгутин је био старији син краља Уроша И Храпавог, који је живео као аскета и спавао у гробу на трњу и камену; наводно, носио је и оштру ланену кошуљу са појасом од трске који му се усецао у кожу. Након пада са коња престо је предао млађем брату Милутину, са којим је касније ратовао, када се опоравио, али је изгубио. Потом је био краљ у Мачви и Срему, на земљи коју му је дао угарски краљ. Када се замонашио, узео је име Теоктист.

Умро је 12. марта 1316. године у Дебрцу и пренет је у манастир Ђурђеви Ступови, где му се гроб налазио десно од врата у капели која је постављена уз северозападни део цркве. Његове су мошти ту лежале све до 1597. године, али се не зна шта се потом десило. У Високим Дечанима се чувао реликвијар са његовом десном руком, све док крајем 2011. године није враћен у Ђурђеве Ступове. Славе га и Руси.

СВЕТИ КРАЉ СТЕФАН УРОШ II МИЛУТИН

Највећи задужбинар од свих Немањића: подигао је 42 цркве у Србији, а градио је светиње и на Светој Гори, у Солуну, Цариграду, Софији и Јерусалиму. Владао је од 1282. до смрти која је дошла 29. октобра 1321. године. Прославља се 30. октобра. Преминуо је у двору у Неродимљу, на Косову, одакле је пренет у манастир Бањска. 1324. године, након што су људи почели да пријављују чуда на његовом гробу, он је отворен и пронађено је нетрулежно тело. Његова жена Симонида, коју је узео још као девојчицу, одмах се потом замонашила.

Све до Косовске битке, његове су мошти лежале у Бањској, али су потом пребачене у Трепчу, а онда, око 1460. године, у Софију. Показале су се као неуништиве, а из њих никада није престао да се шири миомирис: ни турски паша Али-бег који их је на Лазареву суботу 11. априла 1831. године бацио на земљу, па чак ни дизање у ваздух цркве у којој се налазио 1926. године, није успело да их уништи, и оне су све ове голготе прошле нетакнуте.

Свети краљ Милутин и данас лежи у бугарској престоници у светињи која се зове црква Свете недеље, али коју бугарски народ назива црква Светог краља. Тамо је његов култ давно успостављен, и Бугари га поштују једнако као и ми. Славе га и Руси. Римска црква је била против његове канонизације, а Данте га је у “Божанственој комедији” бацио у пакао.

СВЕТИ КРАЉ СТЕФАН УРОШ III ДЕЧАНСКИ

Милутинов син, надимак је добио по својој задужбини, Високим Дечанима. Отац га је ослепео након 1310. године јер је подигао буну, а потом послао у манастир Христа Пантократора у коме се налазила и болница за лечење слепих; након Милутинове смрти он је пред окупљеним властелинима обзнанио да је прогледао, и на тај начин приграбио власт. Владао је од 1321. године, до 1331, када га је са трона у грађанском рату срушио син Душан. Одведен је у Звечан, где је и умро 13. септембра 1331. године. Страни извори тврде да је био удављен.

Сахрањен је у гробници коју је сам подигао, на јужној страни наоса у Високим Дечанима. Након визије једног монага његова гробница је отворена а пронађено је његово нераспаднуто тело, па су мошти положене у ковчег и сада се налазе у манастиру. Његов култ, који нарочито следе слепи, успостављен је док је још био жив, а као “свети цар” први пут се помиње на једном крсту из 1330. године који се и даље чува у његовог задужбини.

Бугари су током Првог светског рата однели његово тело, али су после морали да га врате.

ЦАР СТЕФАН УРОШ IV ДУШАН СИЛНИ

Прво је био краљ, од 1331. године до 1346, када се крунисао за цара и под том титулом владао до смрти 1355. године. Због сумње да је убио оца никада није проглашен за светитеља и његов култ никада није био успостављен, барем не у религијском смислу. У националном, државном смислу свакако, с обзиром да Срби вековима маштају о обнови његовог царства. Немањићка Србија је била највећа у време његове власти, и била је једна од најсређенијих држава свог времена на целом Старом континенту. Издао је Законик, као својеврсну синтезу српског обичајног права и оног ромејског.

Првобитно је био сахрањен у цркви манастира Светих Арханђела Михаила и Гаврила, у Призрену, у својој задужбини, коју су Турци срушили и од чијег су камена наводно подигли џамију. Професор Богословског факултета у Београду др Радослав Грујић их је пронашао, делом оштећене, а затим склонио и сачувао. Његов синоцац их је предао антропологу Србољубу Живановићу, који их је потом проследио патријаршији. 1965. године су свечано пренете у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, где се и данас налазе, на почасном месту уз јужни зид.

СВЕТИ ЦАР УРОШ V

Наследио је оца Душана Силног на престолу, и владао до своје смрти. Његова владавина је упамћена као период пада и распадања царства, у коме су се многе обласне велможе осилиле и управљале својим областима готово независно од централне власти, посебно Вукашин Мрњавчевић и деспот Јован Оливер. Подигао је, заједно са мајком, манастир Матејић и Цркву Свете тројице у Скопљу.

Умро је 4. децембра 1371, а Срби су одмах почели масовно да посећују његов гроб и да моле за исцељење. 1583/84. појавио се један пастир са Овчег Поља који је устврдио да му се покојни цар јавио и тражио да се његове мошти изваде из гроба. Оне су тада стављене у ћивот и чуване у Манастиру Успенија Богородице у Неродимљу на Косову.

Монах Христофор их је 11. маја 1705. године пренео у манастир Јазак на Фрушкој гори, док је једна кост пренесена у Студеницу у дрвеном ћивоту 1720. године. 1726. пренет је у Крушедол, а 1730. у Врдник. 1731. године је враћен у Јазак.

Усташе су ћивот у коме је чуван украли а кости разбацали по путевима. Професор је Богословског факултета у Београду, др Радослав Грујић, после интервенције код немачких окупационих власти успео да спасе ћивот и да скупи мошти Светог цара Уроша и да их пренесе у Београд 14. априла 1942. године, где су положене у Саборну цркву. После рата враћене су у манастир Јазак где се и сада налазе.
Саркофаг са моштима Светог цара Уроша. Фото: цзипм.орг

Саркофаг са моштима Светог цара Уроша. Фото: цзипм.орг

Култ му је раширен, посебно на Косову и на Фрушкој гори, а у Русији се слави од 17. столећа. У Неродимљу је подигнут манастир њему посвећен, а са јужне стране се налази извор Царевац.

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ

Рођен је у Прилепцу код гласовитог Новог Брда, јужно од Приштине; његов отац Прибац је био логотет на двору цара Душана, што је било прилично скромно звање. Његова породица је држала само два града, место у коме је рођен и оближњи Призренац, који су служили за чување Новог Брда, иако је по легенди потомак Немањиног најстаријег сина Вукана. Владао је од 1371. до битке на Косову 1389. године, где је херојски изгубио живот. Народ је одмах установио његов култ.

Сахрањен је био у цркви Вазнесења Господњег у Приштини, али су га годину дана доцније његови синови Стефан и Вук откопали и његово нераспаднуто тело пренели у Раваницу, где су лежале све до Велике сеобе 1669. године. Тада су пренете у Сент Андреју, у данашњој Мађарској, где су провеле четири године, након чега су пренешене у манастир Врдник на Фрушкој гори, који је тада добио назив Раваница. Због рата са Турцима, 1716. су године склоњене у Футог. Током револуције 1848. године склоњене су прво у Фенек, а потом враћене у Врдник. За време Другог светског рата пренешене су у Бешенево, али су их усташе ипак украле и однеле у Загреб. Немци су их натерали да мошти врате, па су пренете у Саборну цркву у Београду 14. априла 1942.

Крајем осамдесетих година 20. века ношене су кроз многа места по српским земљама, и коначно враћене у задужбину кнеза Лазара, Раваницу, коју је сам одредио за место свог вечног починка.

Некада су делови његовог тела узимани да би се уградили у часне трпезе у црквама и манастирима. Глава је одвојена од тела у тренутку смрти на Косову, али су на њој сачувани мишићи. Коса недостаје, а ушне шкољке су ситне. У потиљачном пределу постоји отвор услед постморталне повреде. Очи су очуване, као и језик. Лева рука, од које су очуване подлактица и шака, одсечена је у раменом зглобу.

СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН ВИСОКИ ЛАЗАРЕВИЋ

Био је старији син Светог кнеза Лазара, и рођен је око 1373. године. Наследио је оца као господар његових земаља, и владао заједно са мајком све до 1402. године, када постаје деспот; из византинског угла, ово је било звање више од краља. Био је велики витез, цењен од стране свих европских владара; на крунисању угарског краља Сигисмунда – коме је вероватно био духовни узор и на неки начин сива еминенција његовог Реда змаја Светог Ђорђа – страни извори описују да је изгледао као “месец међу звездама”. Први је Београд прогласио престоницом.

Србија је процветала током његове власти, а познат је и по томе што је донео Закон о рудницима, први тог типа у Европи. Био је велики мецена, мислилац, интелектуалац, човек који је стајао иза Моравске школе у нашој архитектури. За време његове власти установљена је и Ресавска школа, у којој се вршило преписивање најзначајнијих дела.

На Косову је свом покојном оцу подигао мермерни стуб на коме је била написана његова песма, у којој Лазара зове “ригом српским”, што је термин који је вероватно етимолошки повезан са келтским “риксом, ригом”, латинским “рексом, регисом”, санскртским “рађом”, готским “реиксом”, и тако даље. Написао је и “Слово љубве”, вероватно као поруку брату са којим је једно време био у свађи, који има елементе ренесансе, до које нажалост на нашем простору није дошло због навале Турака.

Умро је у суботу 19. јула 1427. године по старом календару па се прославља 1. августа по новом. Тренутак смрти му је био пети сат по црквеном рачунању, односно подне по модерном. Пошто је био веома скроман, за место свог вечног починка одредио је најмању од свих цркава које је подигао, у манастиру Копорин, код Велике Плане; овај податак се загубио током векова, вероватно зато што су свештеници чували овај податак од Турака, па потом умрли пре него што су пренели тајну млађима. Народ је ипак његов култ успоставио истог тренутка, иако је за свеца проглашен тек 1927. године.

Манастир Копорин је током векова много пута рушен и обнављан, а 1974. године вршени су радови не били се његова црква заштитила и обновила. Тада је испод ктиторске фреске, на којој је приказан Свети деспот Стефан са копоринском црквом у руци, пронађена његова гробница. Зналци се нису превише зачудили: култ овог светитеља у манастиру Копорин постојао је од његове смрти, а приликом антрополошког прегледа моштију црквом се наводно ширио миомирис; ово су снимиле камере Радио-телевизије Београд.

На иницијативу самих црквених великодостојника, који су посумњали да су заиста пронађене Стефанове мошти, извршен је антрополошки и палеопатолошки преглед и идентификација остатака. Лабораторијска истраживања су трајала од 1983. до 1989. године, а анализе су извршене у Београду, Британском музеју и Болници Светог Бартоломеја у Лондону, основане још 1123. године. Целокупан антрополошки преглед и вештачење снимао је Научни програм РТБ. По одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ, мошти Светог деспота Стефана су положене у ћивот који је израдио вајар Небојша Митрић, аутор споменика овог владара на Калемегдану и аутор крстова на Храму светога Саве у Београду.

Међутим, унета је пометња у ову причу приликом радова у манастиру Манасија 2006. године, када је екипа Републичког завода за заштиту споменика културе Србије пронашла владарску гробницу Лазаревића и обзнанила да је пронашла гроб и скелет Светог деспота Стефана, и то пре било каквих стручних испитивања. После се изгледа испоставило да је ту био сахрањен млађи Стефанов брат Вук, коме су Турци одсекли главу, а која је пронађена поред скелета. ДНК анализа је утврдила да је глава припадала сину кнеза Лазара, али то није утврђено и за труп.

Могуће је да је приликом преноса посмртних остатака грешком донесен труп неког другог човека, који је погубљен заједно са Вуком, пошто су Турци погубили тада још неколико људи и бацили их у заједничку јаму недалеко од Пловдива. За Вука се зна да му је одсечена глава, док Стефану свакако није.

Упркос томе, остаје предмет научног спора где лежи деспот Стефан. Ми се нећемо укључивати у тај спор. Процените сами ко је у праву.

КРУШЕДОЛСКА ГРОБНИЦА

У овом манастиру на Фрушкој гори, који је саградио деспот Ђорђе Бранковић почетком 16. века, а који усташе низу разориле иако су му спалиле драгоцену библиотеку, леже или су лежале многе личности из нашег средњег века и раног модерног доба. Поменућемо неке од њих.

Свети Стефан Нови Слепи Бранковић је као деспот владао само годину дана, средином 15. века. Умро је 9. октобра 1476. године, а његово тело се није распадало, након чега су му мошти пренесене у овај манастир, вероватно 1515. До данас је сачувано само десно стопало.

Свети Ђорђе Бранковић, који је Крушедол и сахранио, рођен је 1461. године, а владао од 1486. па до 1495. Био је ожењен Изабелом Арагонском али се развео 1497. и замонашио, добивши име Максим. Био је потом архиеписком влашки, а онда и митрополит београдски и сремски. Умро је 18. јануара 1516. године. Последњи је изданак куће Бранковић. Седам година после смрти његова гробница је отворена и у њој је пронађено нераспаднуто тело из којег се ширио светачки мирис. Мошти су исечене на делове од стране Турака, и спаљене заједно са црквом 1716. године, али су очувани подлактица и шака леве руке.

Слично је и са Светом Ангелином Бранковић, женом деспота Стефана Слепог, последњег српског владара са овом титулом. И она је сахрањена у Крушедолу, али су Турци исте 1716. године спалили и њене мошти, те је сачувана само десна шака и подлактица.

Свети Стефан Штиљановић, господар Моровића и деспот српски, по предању је потицао из племена Паштровића, а прославио се као заштитник сиротиње и свог народа. Умро је после 1540. године и сахрањен у Сиклусу на брегу Ђунтир. Али, када се наводно из његовог гроба појавила светлост, Турци су га откопали и открили нераспаднуто тело. Монаси манастира Шишатовац су од Турака откупили тело и култ је успостављен. Његова жена Јелена се тада замонашила, а после је и сама сахрањена у ћивоту свог мужа, 26. маја 1780.

Усташе су оскрнавиле гроб а мошти бациле у свињац. Његов златни крст и друге драгоцености су однели у Загреб. Немци су их приморали да дозволе професору Радославу Грујићу да мошти 14. априла 1942. године сакупи и донесе у Београд, где се сада чувају у ћивоту пред олтаром у Саборној цркви.

Спекулативна напомена за крај: Поред цркве Светог Петра и Павла у Расу постоји гробље у коме су сахрањени неидентификовани људи. Пошто је то врло стара црква, и врло битно место за рашку област српских земаља, а имајући у виду да је пре Дукље управо Рашка била централно место окупа српских кнежевина, може се претпоставити да су неки од гробова који потичу из 8, 9, 10. и 11. века заправо гробови Властимировића или других владара тих области. Можете им одати пошту без обзира што не знате коме је одајете.

(Телеграф)

Ознаке: мошти светаца, православље, Србија, српски владари, српски манастири