Прочитај ми чланак

СРБИЈА И ЦРНА ГОРА: Војна неутралност као услов државности

0

nato avganistan Vojna neutralnost kao uslov državnosti

У кризи у Украјини се војна неутралност Србије показала као највреднија политичка тековина освојена у последњих деценију и по.

Црна Гора биће присутна на веома високом нивоу на самиту НАТО који ће се почетком септембра одржати у Велсу. На самиту, коме ће присуствовати председник владе Мило Ђукановић, шеф диломатије Игор Лукшић и министар одбране Милица Пејановић Ђуришић, очекује се да ће бити потврђена одлука са министарског заседања НАТО од 25. јуна. Према тој одлуци, НАТО ће са Подгорицом водити „интензивне и фокусиране разговоре“, али проширивања Алијансе неће бити. Уместо тога, Црна Гора ће, како је речено, уколико испуни услове, до краја 2015. године добити позив за прикључење Алијанси.

Иако је пре јуна Ђукановић овог септембра очекивао позив НАТО за пријем, то није сломило његов ентузијазам. Он је уверен да Црна Гора није одговорна због тог одлагања, већ да је била жртва геополитичких околности. „Разлози који су опредељивали динамику проширења у геополитичкој сфери су тесно повезани са питањима на која Црна Гора не може утицати, рекао је крајем јуна Ђукановић. „Извесно је да ћемо у периоду не дужем од годину бити у прилици да испунимо свој први стратешки циљ, а то је чланство у НАТО”.

Неке процене заиста говоре да је Црна Гора данас даље од НАТО него у јуну због политичке кризе у Подгорици, у којој због сукоба две владајуће странке – Ђукановићеве ДПС и СДП Ранка Кривокапића – није могуће ни два месеца после избора формирати локалну власт у главном граду. Осим тога, та криза могла би да угрози и централну владу, што би се могло завршити и ванредним републичким изборима, на којима би победник био веома неизвестан. Без обзира на то што би политичка криза могла да одложи пријем Црне Горе у НАТО за још годину дана, Ђукановић је у праву: главни разлози за одлагање пријема подгорице не леже у првом реду у самој Црној Гори.

БЕОГРАД, ПОДГОРИЦА, НАТО

Наиме, украјинска криза јесте један од разлога одлагања, будући да се пријем Црне Горе везује за пријем Украјине и Грузије. Улазак било које од те три земље у НАТО била би превелика провокација за Русију, а све три заједно поготово. Због тога није могуће постићи консензус у Алијанси око проширења, коме се противе европске земље, пре свега Немачка. Други геополитички разлог јесте настојање САД да приступање Црне Горе мотивише Србију за НАТО, тако да би тек пријем ове две земље у пакету био прави погодак за Алијансу. Да су пријем Црне Горе и Србије у тесној вези потврдио је и политички аналитичар и црногорски лобиста у Београду Душан Јањић, који је рекао да ће „порука Црној Гори (са самита у Велсу; прим. аут.) садржати и поруку другим земљама региона да наставе сарадњу са НАТО“. „Ту, пре свега, мислим на Србију“, рекао је он.

Али Србија, бар званично, никада није напустила своју позицију војне неутралности, коју је потврдила српска скупштина крајем 2007. године. Иако је Србија нову организацију своје војске извела према НАТО стандардима и већ годинама учествује на регионалним војним вежбама са земљама Алијансе, она није покренула процедуру пријема у тај војни савез. Истина, функционери НАТО и амерички амбасадори већ годинама изјављују како су „врата НАТО отворена за Србију“, док страни амбасадори у Београду кажу да ће „пут Србије у Алијансу бити посебан због посебних околности које владају између Србије и НАТО“ (при чему се у првом реду мисли на агресију НАТО земаља на Србију 1999. године). Упркос непрестаној НАТО кампањи у српским медијима, проценат подршке уласку Србије у Алијансу никада није прешао 15 одсто, тако да се верује да евентуални пут Србије у НАТО неће моћи да буде отворен као за остале земље, већ ће прозападно српско руководство морати да се определи за „пузајући пријем“.

vojska-srbije-pasuljanske-livade-2013--foto-fonet-a-l-3_f

ЗАШТО ЈЕ ВАЖНА ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ

Без обзира колико су три последње српске владе биле прозападне и опредељене за улазак земље у ЕУ (при чему вреди подсетити да ниједна источноеврпска држава није ушла у ЕУ, а да се претходно није придружила НАТО), ниједна није, бар јавно, показивала превише одушевљења за приступање Алијанси. Колико је одлука о војној неутралности Србије била далековида, најбоље се видело избијањем Украјинске кризе, где би чланство или процес приближавања НАТО Србију обавезали да присуствује бројним антируским војним, обавештајним и политичким координацијама, које би у сваком случају, осим из моралног аспекта, биле веома спорне и са становишта највиталнијих економских, енергетских и геополитичких интереса Србије. Са друге стране, процес уласка Црне Горе у НАТО, који Ђукановић види као највиши државни интерес, одвео је Подгорицу у правцу радикалне антируске политичке позиције и прикључивања економским санкцијама против Москве.

Упркос кокетерији са НАТО, криза у Украјини може само да учврсти српско јавно мнење у уверењу да Србији не може бити од користи улазак у Алијансу, утолико више што се ствари у Украјини не одвијају према жељама и плановима западних земаља. Са друге стране, Црна Гора, у којој је Ђукановић и сопствену политичку судбину и судбину земље везао за улазак у НАТО, на путу је без повратка. Ако не буде великих заокрета и изненађења, Срби и Црногорци, народ истог порекла и велике заједничке историје и истих традиционалних пријатеља и непријатеља, за неколико година могао би да се нађе на супротстављеним геополитичким позицијама.

На крају, то ће бити и главни Ђукановићев аргумент када српске политичке прваке буде убеђивао да заједно крену у Трансатлантску алијансу. Супротно убеђивање, нажалост, биће тешко замислити – да у Београду убеде Ђукановића да прекине улазак у НАТО и врати се на позиције војне неутралности. Тако нешто готово да је потпуно незамисливо без промене црногорске власти.

Тако се војна неутралност Србије показала као највреднија политичка тековина освојена у последњих деценију и по. Онолико колико се та војна неутралност протеже на политичку сферу, таман толико Србија данас успева да задржи неутралност у украјинској кризи, чији би очекивани епилог – а он неће бити онакав какав су очекивали Вашингтон и Брисел – могао у једном тренутку да доведе у питање и српски пут безусловног прикључивања ЕУ. Додуше, исто као и са односом Црне Горе и НАТО: не са овом власти.

(Нови стандард – Андреј Милановић)